„…Пошто прође много дана, цар и патријарх Петар послаше код преподобног Максима угледне људе: Теодосија, епископа Кесарије Витинијске, и два патриција, Павла и Теодосија. Послаше их, да преподобнога Максима придобију за свога једномишљеника (у јеретичком учењу којему су били сви подлегли). Они су много и дуго говорили преподобноме, час ласкајући му, час претећи му, час испитујући га, а час питајући га. Присутан беше и визијски епископ…
Епископ
Теодосије упита преподобнога: Како живиш, господине аво Максиме?
Светитељ
одговори: Онако како је пре векова предзнао Господ и одредио да буде
деловање мога живота, о коме Он промишља.
– Упита
га Теодосије: Шта дакле, зар Бог пре векова предзнаде и одреди
дела свакога од нас?
– Светитељ
одговори: Предзнаде Бог помисли наше, и речи, и дела, који су у нашој
власти; а предодреди и одреди оно што има да нам се деси, и није у нашој
власти него у Његовој божанској вољи.
– Упита га
епископ Теодосије: Шта је у нашој власти, а шта није?
– Одговори
свети Максим: Све то зна господин мој, само куша слугу свог.
– Епископ на
то рече: Уистини не разумем и не знам, и хоћу да се научим, каква разлика
постоји између онога што је у нашој власти и онога што није у нашој
власти.
– Преподобни
Максим одговори: У нашој су власти наша добра и зла дела, а нису у нашој
власти наказања и казне које нас сналазе, или награде; јер ми немамо
власти ни над болестима ни над здрављем, него само над узроцима њиховим,
који болест изазивају, или здравље чувају. И као што је неуздржање узрок
болести, а уздржање узрок доброга здравља, тако је и држање заповести
Божјих узрок добијања царства небеског, а нарушавање заповести Божјих
одводи у пакао огњени.
– Упита га
епископ: Зашто мучиш себе овим прогонством, чинећи дела која то заслужују?
– Светитељ
одговори: Молим Бога да, кажњавајући ме овом муком, опрости мени оно што
сам учинио нарушавајући свете Заповести Његове.
– Епископ
упита: He дешавају ли се невоље многима ради искушења?
– Светитељ
одговори: Светитељи бивају искушавани, да би се обелоданиле њихове тајне
врлине, као што је то случај са Јовом и Јосифом. Јер Јов би кушан, да се
покаже дотле непознато јунаштво његово; а на Јосифа насрну искушење, дa би
се обелоданила његова целомудреност и уздржање, који човека чине светим. И
сваки од светитеља, који су макар и недобровољно страдали у овом свету страдали су
зато, да невољама, које их по попуштењу Божјем сналазе, сатру гордог
отступника – ђавола. Јер у сваком светитељу трпљење је дело искушења.
– Епископ
Теодосије рече: Заиста си добро и корисно рекао, и желео бих да о таквим
стварима увек разговарам с тобом. Али, друга је ствар посреди, због које
ја и ова господа, уважени патрицији, дођосмо до тебе, преваливши толики
пут. Стога те молим, пристани на оно што ти предлажемо, и обрадуј целу
васељену.
– Светитељ
одговори: А шта је то, господине? И ко сам ја, и откуда да мој пристанак
на ваш предлог значи радост за целу васеллну?
– Епископ
рече: Тако ми истине Господа мог Исуса Христа, ово што ти ја и ова
многоуважена господа патрицији кажемо, то чусмо из уста господина нашег
патријарха и благочестивог цара.
– Свети
Максим рече: Реците ми онда, господо, шта желите, и шта чусте.
–
Теодосије одговори: Патријарх и цар желе да преко нас сазнаду од тебе,
због чега не држиш општење са цариградским престолом.
– Максим
одговори: Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха
александриског, о девет поглавља, које усвоји и потврди цариградски престо
патријаршки, и друге промене и додатке и повреде светих Сабора, које
починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та
новачења су позната свима црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не
одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни,
које уведоше поменути људи! Нека се уклоне са онима који су их увели! Нека
се отстрани с пута камен спотицања, и ви пођете глатким путем Еванђеља,
очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска
онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније
био, и обновићу општење с њом без икаквог потстицања од стране људи. А док
у њој буду биле јеретичке саблазни, и архијереји – саблазнитељи,
дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење.“
Преузето
из житија Светог Максима Исповедника
