Монах Теоклит Дионисијатски обраћа се писцу ових редова чланком, под насловом „Једна посланица правника и расколничког свештеника Н. Димаре”. Нас, православне, он сматра за „малоумне”, „шизофрене” и „расколничке”; исмева нас да ми, наводно, ништа не проверавамо и да представљамо „осушену грану” и „пара-цркву” (Види „Атонске цветове”, том 1, стр. 237).
Пре свега, треба да нагласимо да је мон. Теоклит одабрао само једну од многих наших посланица, а изоставио је разорне аргументе које сам тамо навео, заједно са осталим осуђујућим посланицама које сам му послао. Ко жели да стекне потпуну слику о размењеним писмима нека се осврне на бројеве „Светих Кољивада” из априла 2003. г. и јуна – јула 2003. г., где се налази и оповргавање свих аргумената мон. Теоклита. Тамо ће се уверити, као и у овом броју, да он нема светоотачке аргументе. Он се ослања на произвољне закључке и на мишљења расколничко-јеретичких новокалендараца, као што су Епифаније Теодоропулос и Гервасије Параскевопулос. Те ставове су потпуно оповргли богослови јеромонах, о. Теодорит Мавро, и тадашњи свештеник Заграничне руске цркве, о. Василије Сака (види у вези с тим, веома вредна дела о. Теодорита: „Разговори у пустињи о екуменизму”, „Противотров”, „Православље и јерес” и „Када чувари издају”. Сажето, али беспоговорно оповргавање аргумената јеретичког списа м. Теоклита види у два последња броја часописа „Свети Агатангел” и „Црквено предање”).
Лишен било какве светоотачке основе, он изводи произвољне закључке, а још се ослања и на ставове новојављених „светитеља” Пајсија и Порфирија, како би се супротставио аргументима православних, погубним за новокалендарство-екуменизам!
„Коначно, овај „блажени” (тј. Пајсије, види поглавље о томе: „Блажени Пајсије и црквено питање”), после своја два парњака, Порфирија и Јакова… наводи своје мишљење у вези са ’црквеним питањем’”, пише м. Теоклит Дионисијатски (ибид., стр. 212), јасно уводећи канонизацију заблуделих псевдо-светитеља и покушавајући још једанпут (после канонизације масона Хризостома Смирнског; види, о томе, разорне аргументе о. Евтимија Трикамине, у његовој књизи о масонској личности и екуменистичком становишту Хризостома Смирнског), да фалсификује православну Агиологију.
А што се тиче Порфирија, сви озбиљни проучаваоци његовог живота и учења ће устврдити да се он служио неправославним и сумњивим средствима, непознатим православном предању и учењу, како би „пророковао” и „предвиђао”!
Како би дошао до својих „предвиђања”, он се служио психометријом, опипавао је пулс посетиоцима! (Георгије Крусталаки, Старац Порфирије, Атина 1997, 2. изд., стр. 129, где је и фотографија о томе; а види и стр. 96). То је метод који користе медијуми!
Било му је довољно да узме било шта како би погађао - руку, главу, одећу. „Видео” је догађаје у прошлости, који су имали везе са „дивовима” и жрецима, као што је Тиресија.
О. Порфирије „видео је”, „Божијом благодаћу”, и описао чувеног тивејског пророка, Тиресију, сина Еуеновог и нимфе Харикле, онако како га је описала стара грчка митологија, много векова пре Христа, и како га приказује познати антички рељеф – слепог га воде два младића” (Крусталаки, ибид., стр. 93).
Описивао је места, до детаља, и приказивао их свом запрепашћеном сабеседнику, тврдећи да управо тако стоје ствари, како би шокирао и импресионирао слушаоца. Описивао је стене, обале и реке, како једна има чистију воду од друге, како је већа, како се, наводно, све то налази на другом крају света!
Ишао је све до… престола Свете Тројице и… изнад свега, изнад звезда на небу. Држао је болесника за руку и вршио му… паљење безанестезије!
Устремио би се на посетиоца попут „риса” и натерао би га… да се скине, како би му показао ожиљак и како би му доказао да има „видовњачку харизму” и да су ствари стајале управо онако како је он „предвидео”, те да је његов сабеседник уистину урадио операцију киле, као што му је и „предвидео”.
Цртао би кругове и улазио у њих… како би „прорицао”!
Изненада би телефонирао, усред ноћи, најављујући неко надолазеће зло, људима које никада није видео!
Понајвише је падао у екстазу на оним местима где су, у старини, деловали демони, у пророчишту у Додони, пред Зевсовом статуом у музеју, када би говорио о Питији и о Делфима, или о… пророку Тиресији! Пошто је поседовао „харизму”, пристајао је чак и да иде да тражи скривена блага, која су похрањена за време 2. светског рата!
Самохвалисање и самооправдање су били његова главна карактеристика! Говорио је:
„У овом тренутку налазим се изнад свега, даље од звезда! Налазим се близу Бога, додирујем божанство (!), близу сам Свете Тројице (!) (ибид., стр. 69).
„Ти, бре, несрећниче, не знаш да, када ја пожелим да те видим, па да се налазиш на крају света, могу да видим шта радиш!” (Клито Јоаниди, Старац Порфирије, сведочанства и искуства, Атина 1993, стр. 120).
Прича се да је прешао на стотине километара како би пронашао скривено злато и скривено благо (Клито Јоаниди, Старац Порфирије, Атина 1993, стр. 153).
„Спуштао се”, „на духовни начин”, и „пробао” воду из своје шаке, како би видео да ли је слатка или слана! (Старца Порфирија живот и прикљученија, св. ман. Хрисопиги, Ханија 2003, стр. 175).
„Гледао је” и под земљом, и то на удаљености, и говорио колико дрвећа и саксија имају верници у њиховој кући, како би их импресионирао.
„…Назначио је овој монахињи (која је била археолог) један локалитет у близини великог моста на улазу у Београд, где су се, у дубљим слојевима земље, налазиле старине из праисторијског доба велике вредности (Крусталаки, 6. погл., стр. 58–59).
Говорећи о Кореји, а да тамо никада није био, рече:
„Јеси ли пио воду из реке која тече с леве стране? Како је она добра! Наравно, воде у десној реци има више, али није толико добра као у овој првој! (Види, у вези с тим, Крусталаки, ибид., стр. 68. Види и стр. 85, 87. Упореди и стр. 94. Види и друге страшне и чудовишне ствари, на стр. 74 и 78).
Није оклевао чак ни да, на ђаволски начин, позавиди слави Владичице наше Богородице, „пророкујући” да ће јој се у селу Оропу поклањати „подједнако добро” као и у цркви са чудотворном иконом на острву Тину! (Како је писао старац Петроније из светогорског скита Претече, у „Православном обрасцу”).
Каква самоувереност и егоизам! Несрећник је демонима послужио за подсмех! Такве лудаке представља нам монах Теоклит Дионисијатски, који се приказује као неоунијата, што је доказ његовог истрајавања у општењу са безбожним екуменистима са Фанара! Он жели да нам каже: „Пошто ми имамо… „светитеље”, као што је Порфирије, шта ви хоћете и зашто нас прекоревате због издаје наших лажних пастира? Ми имамо „светитеље”, дакле ми смо Црква!”.
Да, духовниче мој, ви имате лажне светитеље новог доба! И то оне, који опште са безбожним екуменистима са Фанара!
Плен демона! Заводници и заблудели!…
Још једном устврђујемо да светост не може да постоји ван Православне Цркве и саборне догме Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква постоји тамо, где важи оно што се одувек, свугде и од свих веровало, а не у расколничкој јереси новокалендарског екуменизма.
Када се Порфирије нашао пред статуом Зевса у Атинском музеју, догодило се следеће:
„Ишли смо од једне статуе до друге. У једном тренутку, зауставили смо се пред статуом Зевса. Зевс је седео на свом престолу и бацао муње на људе. Пошто нам је водич рекао све што је знао, окренуо се ка мени и рекао ми:
– „А ви, старче, шта кажете?
– Ја се у то не разумем, рекох. Тако како видим, само се дивим делу уметника, али и створу Божијем, јер га је тако савршено израдио. Разумем и да је уметник, који га је створио, имао велики осећај за божанско. Видите како Зевс, док баца муње на људе, задржава смирени израз лица. Није се разбеснео. Бестрасан је. Шта нам то казује? Шта то значи? Да Бог нема страсти, чак и када кажњава!. Водич и цела група су ми се лепо захвалили.”
(Живот и прикљученија старца Порфирија Кавсокаливита, св. ман. Хрисопиги, Ханија 2003, стр. 135, 136).
Чему прво да се зачуди човек међу глупостима и саблазнима новојављеног врача Порфирија?
Уместо да осуди, уместо да исправи, уместо да подучи, он зева пред статуом демона и диви се Зевсовом бестрашћу! Тако оставља људе не само у заблуди, него им још и погоршава ту заблуду. Оставља их да се диве идолима! Коначно, они тако могу и да им се клањају и да организују идолопоклоничке церемоније, када имају такве учитеље… какве нам препоручују наводни… „учени” светогорци, као што је улизички монах Теоклит!
Погледајмо још један карактеристични текст:
– „Којим се послом бавиш, дете?”
– Археолог сам, одговара она.
У међувремену, приповеда старац, донели су нам јело и почели смо да једемо. „Ја сам се, каже он смешећи се, прекрстио. Мало касније, пошто смо јели, кажем јој:
– Бре, дете, шта да ти кажем сада…
– Шта желиш старче? - пита ме.
– Ја јој кажем: Тамо где радиш, мало изнад, видим једног старца попут пророка Исаије. Веома је стар, високог раста, са дугом брадом и воде га за руку.
– У том тренутку, дакле, примећује старац смејући се, девојка се нашла у чуду.
Питам је шта јој се десило.
– „Какав си ти то човек? – каже ми она. Од првог момента како си стигао овамо и сео за сто, осетила сам неку снагу у себи.”
– Кажем јој: Шта сам ја, бре дете; ја нисам ништа (уз благи смех).
– И допуним јој питање: шта је, зашто си се узбудила?
– У наставку јој рекох: „А! Сада да ти кажем нешто и о твом послу. Пронашли сте једну гробницу, која је изнутра била пуна златног накита. Све то сте нашли исечено, згњечено…”.
– Да, каже она, управо је тако, како кажеш. – Слушај, да ти кажем и нешто друго. Горе је кућа једног пророка који је, заиста, како си га и описао, био попут пророка Исаије, високог раста, са дугом брадом, али је био слеп. Као што си га видео, тако су га, заиста, водили за руку. То је био пророк Тиресија!
– Да, Тиресија, то је, бре, био он”, понавља старац.
Његова духовна чеда питају: „Старче, видели сте старог пророка Тиресију?”
– Да, одговара он, то је био сам пророк Тиресија из Тиве. Онако како сам га видео, у том тренутку, да га воде за руку, тако сам га и описао.”
Дакле, нека нам одговори о. Теоклит, да ли се, у учењима и житијима отаца Цркве, сусрећемо са тако чудовишним, са таквом самоувереношћу и таквим духом хвалисања и истицања?
Да ли је дакле Порфирије био спиритиста, плен демонске заблуде, или не?
Ми, који смо у положају да скромно познајемо примере из светих Јеванђеља и отачке књижевности, знамо да Дух Божији не изводи егзибиције и да не делује на душу човекову паралишући и обузимајући је, нити непрестано телефонира и ремети мир по кућама и манастирима како би импресионирао вернике и прекорио их, или их упозорио на неку, наводно, страшну опасност, јер је највећи дар Бога човеку – слобода, коју поштује и сам Бог. У вези са претходно поменутим, читамо у Подвижничким беседама Аве Исака:
„Ко год се, без неке нужде, упусти у то, односно ко Бога моли да, по његовој жељи, својим рукама чини чуда и да добије некакву моћ, такав човек бива искушаван у уму, исмеван од демона изругивача и постаје болестан у својој савести. Наиме, само у доба туге и несреће можемо да тражимо помоћ од Бога. А да Бога узнемиравамо без неке нужде јесте опасно, и онај ко то жели уистину је грешник. Оно што је Господ хтео да учини многим Светитељима догодило им се, а да они то нису тражили од њега; али, онај ко то намерно хоће и прижељкује, а да не постоји нека нужда, ставља се ван заштите и сурвава се из спознаје истине. Ако би му Бог, можда, и услишио тај захтев, пошто би се он усудио да тако нешто затражи, то би лукави сатана узео као повод и одвео би га у још већа зла. Истински праведници не само да тако нешто не прижељкују, него се и, уколико би им то било дато, клоне тога и пред другим људима и приватно.
И ето, један од Светих отаца, зарад своје чистоте, добио је дар од Бога да прориче будућност онима који су долазили код њега и, пошто то није желео, позвао је Свете старце и, заједно са њима, молитвом затражио од Бога да га ослободи тог дара. Па, уколико су неки и добили такав дар, добили су га по нужди или због своје смерности; а у осталима божанска воља није активна, али опет не у потпуности и не случајно” (Исак Сирин, Подвижничке беседе, Солун 1976, стр. 193, 194).
А према Светом Јовану Златоустом, ове „пророке” верници не треба да узимају за узор, чак иако су заиста нешто прорекли или учинили неко чудо, будући да су они лишени православне мисли и исповедања; такви су, на пример, новојављени „Светитељи” које истиче м. Теоклит, а који шурују са екуменистима са Фанара. Наиме, у свакој прилици, они су износили хвалоспеве расколничким јеретицима и присталицама Запада, Димитријима и Вартоломејима, као што је чинио и заблудели Пајсије!
Златоречиви и истински отац Цркве Јован, пише: „Наиме, управо је и кроз Валаама деловао Бог, и фараону је открио будућност и Навуходоносору, па чак је и Кајафа пророковао, а да није знао оно о чему је говорио; па, и многи други су истеривали демоне, а да Он није био уз њих, пошто се то, што су они чинили, није дешавало њих ради, већ ради других, а често и путем неких нечасних средстава”. (ПГ 61, 69).
О. Теоклит, дакле, нас православне, који одржавамо, уз безбројне жртве, веру Отаца и православна предања, назива „расколницима” (новокалендарци нас подсмешљиво називају такозваним старокалендарцима), наравно без икаквог знања о богословском смислу раскола. Посведочено је његово знање о расколу, будући да је опседнут западњачким схватањем Цркве.
Па добро, о. Теоклите, када се проповеда јерес, да ли је могуће да икада постану расколници они који не опште са јеретицима, пошто остану верни свему што је Православна Црква веровала и што је следила одвајкада, свугде и у свему?
Тј. да ли су иконофили били расколници за време иконоборства, пошто су прекинули општење са јеретицима иконоборцима?
Па и данас, пошто зилоти и истинити православни хришћани, у целом свету, не опште са присталицама Запада и са мондијалистима са Фанара, из Москве, Европе, Америке, Африке и Аустралије; јесу ли они „расколници”?
То је Теоклитовска еклисиологија!
Без основе у Светим Оцима! Без утемељености на светим канонима! Како је могуће, о. Теоклите, да истинити православни хришћани и зилотски оци не покушају да, одсецајући смртоносну гангрену јереси екуменизма и сами остајући здрави, спасу Цркву од раскола, који изазивају они архијереји који подучавају различито од онога што учи Црква Христова?
А како ће то учинити, већ је унапред одредило предање наше Цркве. Ми не можемо да импровизујемо, како то чините ви! То јест, да останете у контакту са јеретицима и да их помињете!
Присталице Запада, екуменистички архијереји са Фанара и сви они који су, по свету, њима слични и са њима опште – па макар их било и на хиљаде – са својим јеретичким учењима отцепљују се од Цркве Христове, од Цркве Апостола и Отаца. Они који се отцепљују од тих архијереја, пошто их обично има мало, изгледају покатоличеним Епифанијима и Теоклитима као да они врше раскол! Али, управо су они настављачи апостолског предања саборне Цркве.
Имајући у виду ову реалност, велики Фотије је, 869. г., одредио 15. свети канон 1–2. сабора, који је обухватао и утемељивао дотадашње православно предање и учење, како нико више не би имао оправдање да каже како, наводно, не постоји канон који би налагао ограђивање и прекидање односа са јеретицима.
Стога, ове појаве не треба да нас збуњују: не чине раскол они малобројни, који остају верни саборној Цркви и ономе у шта је света Црква веровала и што је следила свагда и у свему. Раскол изазивају они који, било некаквим захтевима, као ви, било прећутно, остају верни јеретичким екуменистима и архијерејима присталицама Запада (Вартоломејима, Стилијанима Аустралијским, Григоријима Енглеским, Тракателима Америчким, који су се потпуно потчинили папи, примајући жезал из његових руку! Затим Августинима Немачким, Михаилима Аустријским и Христодулима или, боље рећи, паподулима!). Малобројни, који се отцепљују од таквих архијереја, у стварности спасавају Цркву од погубних раскола.
Свети Марко Евгеник нас подучава: „Сви учитељи Цркве, сви сабори, сви свештени списи подучавају нас да избегавамо јеретике и да се клонимо њиховог друштва”.
Кога ћемо, дакле, следити: изопачене апсурде о. Теоклита и лажних светитеља новог доба, Порфирија и Пајсија, – или светионик из Ефеса, Светог Марка Евгеника?
Кога ћемо следити у учењу: екуменистичку ново-еклисиологију ново- унијатског монаха Теоклита, – или великог исповедника и Светитеља Цркве наше, Теодора Студита, који се суочио са истим оптужбама како је, наводно, постао расколник када је прекинуо контакт са тада владајућим иконоборцима?
„Непријатељима Божијим, наиме, назвао је Златоусти не само јеретике, него и оне који са њима опште”, као и: „једни су доживели потпуни бродолом у погледу вере, а други, иако се у вери нису потопили, ипак због општења са јеретицима пропадају”. (Посланица игуману Теофилу, ПГ 99, 1164, 1216).
И „пријатељ” о. Теоклита требало би да узме неколике часове из православне догматике, како би схватио шта значи саборност Цркве: „Јерархија подучава на јединствени, саборни начин само онда, када Цркву унутар саме себе уистину обухвата и укључује.”
„Апостолско наслеђе се оснажује и крепи једино верношћу апостолском предању и одржавањем апостолског предања. У неодвојивости апостолског наслеђа од апостолског предања налази се пуноћа силаска Духа Светога”, пише о. Г. Флоровски ( на своју осуду – п. п.).
Ову пуноћу силаска Светог Духа ми проживљавамо, о. Теоклите, и наше свештенство није „лебдеће”, како ти, лака срца, пишеш, већ, напротив, оно баца одсјај од наше исповедничке борбе против свејереси екуменизма. Наше свештенство се потврђује, свакодневно, у светим тајнама. Исправност наше борбе доказује се непропадљивошћу светих моштију њених учесника. Нико од њих није општио са вама! О тим светим моштима сам ти писао, о. Теоклите, у својим посланицама, које ћу објавити, у догледно време, како би се верници обавестили колику ми ти неправду наносиш у својим списима.
То су, управо, наши истински Оци Једне, Свете, Саборне и Апостолске Православне Цркве, који нису приклонили колена Ваалу екуменизма, као што ти и твоји истомишљеници свакодневно чините…
О заблуделом Пајсију, који је имао сваки други, само не православни став, наставићемо у следећем броју. Овде је довољно напоменути да је Пајсије осуђен од саме наше Богородице, која га је напустила, па је он умро далеко од Свете Горе, као монах у једном… женском манастиру; Пајсије је, пак,… будући „видовит”, припремао гробницу на Светој Гори, како би имао неки… споменик после смрти… и „како би био сахрањен тамо где су желели да почивају цареви и војводе, али нису били достојни тога”. Све то стоји насупрот смерним и понизним оцима, који завређују њену милост, који почивају у њеном врту и који ће наћи правду у онај дан, према њеном искреном обећању датом њеном верном слуги, великом и истинском светитељу, Атанасију Атонском!
„Тада ће сви ходити покренути истом жељом.” „Пастири ће постати као вукови. Свештеници ће пригрлити лаж. Монаси ће пожелети световна добра”. „Господари неће помагати сиромасима”. „Судије ће уклонити правду из права”. (Иполит, ВЕПЕС 6, 278-279, Глас отаца, јануар 2003)”
Трећи пример је везан за чувеног „старца” Пајсија и његову „прозорљивост”. Осим тога што је несретни Пајсије у својој келији држао две змије и општио са њима магијским речима (па када их је неки поклоник Пајсијев на путу срео и убио, Пајсије се страшно огорчио и ожалостио што му је убио другове!), те осим што је активно учествовао у рушењу светосавског хиландарског Типика ( чему сам лични сведок), тврдећи да: „Хиландар не може да има засебан Устав који је у супротности са општим светогорским Уставом за општежића…”, а чиме је поставио себе далеко изнад Светог Саве, наметајући на тај начин мисао да Свети Сава није дакле знао шта чини када је успоставио аутономију манастиру Хиландару и бацио тако страшну анатему на преступнике тог аманета…”; навешћу и пример који сам лично чуо од пилота официра који служи у авионској војној бази у Лариси. Наиме, негде 1992. године пао је један грчки ратни авион те су погинула два пилота. Њихови несрећни сродници тражили су могућности и испитивали да ли су они неким чудом преживели тај ударац тако да су на крају дошли и код „старца” Пајсија да га питају шта он може да им каже о њима. Несрећни Пајсије им је рекао да имају наду и да дођу за месец дана а он ће да се помоли Богу. Када су се вратили после месец дана лажни старац Пајсије им је рекао да су они живи и да се налазе у неком затвору у држави која се граничи са Грчком! Несрећни сродници те две породице су били у изумљењу и одушевљењу те су одмах кренули у војну базу и толико су направили проблема ратном ваздухопловству Грчке да су чак покретали истрагу у Парламенту о њима двојици. Ствар је дошла до тога да су војне власти морале да им показују материјалне доказе о брзини ударца и делићима авиона које су успели да пронађу касније после удеса, доказујући им математички да не постоји нити један проценат шансе да су они такав ударац при таквој брзини могли да преживе, јер ако се авион сам распао у толико хиљада комада (а следили су га радром до тог места где је нестао дубоко у грчкој територији) онда шта је могло да остане од та два несретна човека?
Ови наведени примери треба да отворе очи свакоме који искрено тежи ка спасењу душе, јер ми не треба да будемо бесловесне већ словесне овце стада Христовог. „Овце су словесне а не бесловесне, и ниједан лаик никада не може рећи: ја сам овца, а не пастир, и ја не дајем одговор за себе, него ће пастир видети, и само он ће платити за мене (…), зато, потребно је да побегнемо од погубних пастира.” (Апостолске Установе 10, 19)184 Исти такав пример лжестарчества може јасно да се види и у другим „Помесним Црквама”. Па ипак, најизраженији је у „Московској патријаршији”. Што се пак тиче српских „стараца” и једног од најпознатијег последњих година у Србији, тј. оца Тадеја Витовничког, писац ових редова који је и живео у дотичном манастиру више пута је био сведок његовог неправославног учења. Карактеристичан пример за то су многи „биоенергетичари” који су долазили по савет, разговор и по благослов од оца Тадеја који их је и благосиљао говорећи да је то лечење „дар од Бога”.
Лично сам био сведок када је био присутан један заблудели маг – Србин из Ријеке (биоенергетичар) који је целој братији јавно рекао да му је отац Тадеј дао благослов за његово дејство. Уз то нам је показао своју визит карту на којој је била његова фотографија. Испод фотографије на којој је он држао уздигнуте руке у висини главе са шакама окренутим према фотоапарату било је написано латиницом: „Исцјељивам све врсте болести”!!!
Зашто народ данас прави лажне „Свеце” типа „патријарха” Павла, Пајсија, Порфирија, Тадеја и сличних превараната? Зато што је сам помрачен грехом, те чувши неку обичну духовну поуку одмах га диже у небо.
Степен савременог зомбирања верника од стане лжестараца и лже- епископа типа г. Јевтића & со., може да се прикаже у речима ученика који лежи пред ногама гуруа: „Ти си моје духовно сунце… Нектар твојих лотосних стопа опија сва моја чула… Шта ја пали могу да кажем по свом сопственом разуму? Ја сам овде само ради тога да бих испуњавао твоју вољу. Ја осећам екстазно задовољство произносећи речи које ми ти ставиш у уста. Уз то ја чак нећу да се замислим над тим да ли су оне правилне или не.” Наравно, „нектар лотосних стопа”, то некако „није по нашем” но све остале речи како су нам тек познате! Па продужује ученик: „Сам Старац (а тим пре „патријарх” – гуру свих гуруа), ми је рекао…! Како да га критикујем!? Осуђивати свештеника је најтежи грех!”
Страшан и престрашан је грех непрестаног оправдавања јеретичких вођа! То чине како екуменисти тако и флоринци. На питање: Докле ћете На питање: Докле ћете оправдавати њихове јеретичке речи и дела – до смрти и пакла? – један сергијански „јеромонах” одговорио је: „Да, чак и до пакла…” No comment… Благословени појам послушања однедавно се заменио једним другим изразом у оквиру званичне „Цркве”. Нови израз који користе савремени „епископи”, „старци” и други јесте „потчињавање”!
Циљ истинитог духовног руководства је да искуснији у духовном животу приведе неискусног ка Христу, тј. ка Истини, Путу и Животу, док ми данас видимо једну накарадну појаву да „духовници” не приводе душе ка Христу већ себи!
Овде нам долазе на ум речи Светог Игњатија Брјанчанинова изречене још пре 150 година! Он је још тада говорио: „Код црквених пастира постоји само слабо, нејасно и недоследно разумевање ствари, и то по слову истине, што убија духовни живот у хришћанском друштву и уништава Хришћанство које је у делању, а не у речима. Страшно је када видимо коме је поверено спасење. Али, то је Бог допустио.” Уосталом, како може привести Истини, онај који је погазио своју савест саглашавајући се већ не просто са јеретичким, већ и са безбожним и богоборним епископатом који се одрекао Христа? Како може водити по истинитом путу онај који сам не иде по уском и скорбном (жалосном) путу исповедништва? И како може показати ученику живот Христов, онај који слично мртвој риби без икаквог отпора плива по реци апостасијског тока? У Сухумију је крајем 19-ог века био сахрањен један од последњих Глинских стараца схиархимандрит Серафим. Он је често понављао својим духовним чедима да у данашње време, многи православци гину вечно због два порока: малодушја и лажног смирења. Како се то подудара са учењем претходних Св. Отаца! Ево шта пише о томе Св. Игњатије Брјанчанинов: „И демони имају своје смирење. Такво смирење тражио је од Богочовека Сатана обећавајући му да ће да награди то смирење обилним изливањем земаљских почасти и блага. И изведе га ђаво на гору високу и показа му сва царства овога света за трен ока. И рече му ђаво: Теби ћу дати сву власт ову и славу њихову јер је мени предана и коме хоћу дајем је. Ти дакле, ако се поклониш преда мном биће сва твоја (Лк. 4, 6–7). Управо тако су мучитељи прекоравали свете мученике за гордост, тражећи од њих смирење које се састојало у сагласности на поклоњење идолима и одречењу од Христа, обећавајући за такво смирење да их награде обиљем земаљских блага. Управо такво смирење тражи свет, који делује по принципу и у духу онога који држи овај свет (Сатане). Такво смирење он воли, прославља и обасипа својим сујетним наградама. Свет мрзи смирење Христово, а Светитељи Божији толико су мрзели ђаволско смирење да су се подвргавали свим тегобама и лишавањима, свим бедама, само да се не потчине том смирењу. Они су радије давали предност насилној и ружној (понижујућој) смрти неголи сагласју на ђаволско смирење. У том смирењу је одрицање од Бога. Смирење које се проповеда телесним мудровањем, лицемерством, шарлатанском, назови светошћу, је смирење ђаволско.” Па и поред свега, изгледа да је такво ђаволско смирење данас постало догма у оквиру званичних „Православних Цркава”.
Јересоначалници су били у већини људи учени и даровити, али због недостатка смирења су упали у телесна мудровања и успротививши се Цркви погинули су вечно и повукли многе за собом… Свети Макарије Велики је учио да је могуће човеку да се спасе без свих врлина, али без смирења никако. Ето митар и благоразумни разбојник нису имали ништа а спасли су се једино смирењем. Сатана је пак, све имао осим смирења и пао је…
Управо таквим лажним ђаволским смирењем је био руковођен и „митрополит” Сергије Старогородски којега г. Јевтић као и савремени сергијански „епископи” покушавају приказати као свеца и мученика, јер је несретник покушао да сачува централну управу потчинивши себе и организацију коју је водио богоборној бољшевичко-комунистичко-сатанској организацији. На тај начин он је унео раскол у Цркву и плативши много ту цену предао је на муке и смрт милионе и милионе православних хришћана…
Колико је слично савремено руковођење (читај зомбирање) верника званичних „Цркава” од стране савремених лжестараца са оним што чине вође појединих секти, лепо је описао отац Алексеј Јанг у часопису „Orthodox America”, бр. 7, за 1996. годину: „Контрола емоција достиже се посредством манипулације чулима, осећањима страха и кривице. Најјаче дејство је манипулација скривеним страховима (фобијама) а који су повезани са униженим самооцењивањем сопствене личности. Члановима култа (секте), сугерише се појам о срећи, о беспоговорном потчињавању вођи… Посредством контроле информације чланове култа лишавају приступу ка животно важним подацима које су неопходне за здрава решења и расуђивање. Било каква критичка информација о култу или о њеном лидеру се прећуткује. Врло често контрола начина живота и умова је толико опширна да чланови култа могу чак и да не подозревају да постоје критички погледи на њихов култ.”
Истинско смирење и јесте то да свако и то поготово данас у ово апокалиптичко време, покори гордост свог телесног ума изворном светоотачком учењу, а не да измишља нове богохулне догмате и учења што се и види у лажним умовањима савремених „теолога”.
На примедбу пак неких како ниједно истинито пророчанство, па чак ни чудо не може бити изречено без Божијег промисла, навешћу светоотачки одговор и на такву заблуду: „Многи много пута, не само православни грешници, али и јеретици и безбожници чинише знамења и прорицаху, као што то видимо с времена на време, по снисхођењу и попуштењу Божијем, као нпр. Валам, Саул, Навуходоносор и Кајафа, кроз која мада и недостојна и скверна створења говораше Дух Свети због благословених разлога.”
Бог када хоће, може да уразумљује и кроз магарећа уста, као што то видимо на старозаветном примеру Валама (4 Мојс. 22, 22–35; 2 Пт. 2, 16 ),па ипак, магарац остаје магарац…
И за крај, предивна поука Св. Игњатија Брјанчанинова подесна управо за ово наше време: „Оградите се од пристрашћа према наставнику (духовном). Многи нису били опрезни и заједно са својим наставницима упадали су у демонску мрежу. Савет и послушање су чисти и угодни Богу само до тог момента док нису оскврњени пристрашћем. Пристрашће чини љубљеног човека идолом: а од оних који том идолу приносе жртву – Бог се са гневом одвраћа. И узалуд се губи живот, те гину добра дела као благоухани кâд, који се развејава силним вихором или страшним и одвратним смрадом. Не остављајте у вашем срцу место ни за каквог идола.” (Том 4. страна 530)
Према томе, ми јасно можемо да видимо да је у савременим „Помесним Црквама” јавно изражен тај признак култности: верност Христу свакодневно се мења верношћу организацији или појединој личности!
