Другачије делује реч, а другачије знак (знамење). Реч делује непосредно на ум и срце, знамења (знаци) делују на ум и срце посредством телесних осећања. Учинци делотворне речи јачи су и одређенији него учинци деловања знамења. Када заједно делују и реч и знамење (знак), тада дејство знамења остаје готово неприметно, због силине деловања речи. То се јасно запажа из јеванђелског казивања. На Никодима су деловали знаци и он је у Господу признао само - учитеља, посланог од Бога (Јн. 3, 2). На апостола Петра деловала је реч и он је Господа исповедио за Христа, Сина Божијег. Ти имаш речи вечнога живота, рекао је он Богочовеку, и ми веровасмо и познасмо да си Ти Христос, Син Божији. Свети Петар је био очевидац многих Господњих чуда - умножење пет хлебова и насићивање њима многобројног људства тек што се било догодило, али при своме исповедању Апостол ћути о чудима, говори само о сили и деловању речи. Исто се то збило и са двама ученицима који су разговарали са Господом, не препознајући Га, на путу за Емаус, а препознали су Га по доласку у насеље, већ у кући, при ломљењу хлеба. И тек сто су Га препознали, Господ је постао невидљив. Они нису ништа рекли о запрепашћујућем чуду, сву пажњу усмерили су на деловање речи. Није ли срце наше горело у нама, рекли су један другоме, када нам Господ говораше на путу и објашњаваше Писма (Лк. 24, 32).
Богочовек је назвао блаженима оне који нису видели знаке (знамења) а поверовали су (Јн. 30, 29). А изразио је саосећање са онима који су, не задовољавајући се речју, имали потребу за чудима. Ако не видите знаке и чудеса, нећете да поверујете (Јн. 4, 48), рекао је Он капернаумском велможи. Тачно, самилост заслужују они који, остављајући реч, траже да их убеде чудеса. Овом потребом испољава се, пре свега, превласт плотског мудровања у људској души, грубо незнање, живот принесен на жртву пропадљивости и греху, одсуство вежбања у изучавању закона Божијег и у Богу драгим добродетељима, неспособност душе да саосећа Светоме Духу, да осети Његово присуство и дејство у речима. Знаци су понајвише били намењени убеђивању и привођењу вери људи чулних, обузетих паштењима овосветским. Утонули у бриге житејске, са душом стално прикованом за земљу и земаљске ствари, такви мало су да оцене вредност речи. Милостиво Слово привлачило их је спасењу, које се словом (речју) дарива, посредством видљивих знамења, која су представљајући средство убеђивања које делује кроз чула, преводила душу Свемогућем, спасавајућем Слову - Господу Исусу. Они који су због знамења поверовали чинили су нижи разред оних који верују у Христа. Када је таквима био понуђен духовни, најузвишенији, свесвети наук - тада су многи од њих њега протумачили сходно својим схватањима (Јн. 6, 60). Нису објашњење за Божију реч хтели да измоле од Бога, осудили су реч која је била Дух и Живот (Јн. 6, 63), и тиме обличили сопствену површну веру, површни залог срца свога, па су и многи од ученика Његових, који су били видели многа знамења, ударили натраг, и више нису са Њим ходили (Јн. 6, 66).
Ни реч ни знамења (знаци) Богочовека нису деловали благотворно на јудејске првосвештенике, књижевнике, фарисеје и садукеје, иако су, изузев ових последњих, они тачно познавали слово Закона Божијег. Ти људи не само да су били далеки Богу због греховне заражености, која је својствена читавом роду људском, него су таквима и сами себе учинили, у таквом се ставу утврдили и запечатили сопственом самовољом, сујетом и жељом да воде живот који је био такорећи забрањиван Јеванђељем и да у њему преуспевају. Они нису могли да слушају Сина Божијег, Који им је говорио, нису могли да до краја, како ваља, саслушају речи Његове, нису Му поклањали пажњу, само су ловили речи, које би лако могли злонамерно да протумаче и којима би могли да окриве Господа. Тако обично и настаје мржња, према речима омрзнутога. ,,Зашто реч Моју не разумете’’ говорио је Спаситељ непријатељима, који су упорно и огорчено одбацивали спасење које им је нудио. ,,Зашто не разумете моје учење?’’ ,,Зашто не примате моју исцељујућу реч?’’ - Зато што не можете чак ни да слушате реч моју, она вам је несносна. Будући да сте деца лажи и посленици њој (лажи) вични, мени не верујете, јер ја истину говорим (Јн. 8, 43-45). Онај који је од Бога речи Божије слуша, зато ви не слушате јер нисте од Бога (Јн. 8, 47). Ако не творим дела Оца својега, не верујете ми. Ако ли творим, ако мени и не верујете, делима мојим верујте - да познате и верујете да је Отац у мени и ја у Њему (Јн. 10, 37-38). Бескорисне су за њих биле речи које су, будући Божијом истином, у себи садржале пуну меру веродостојности. Бескорисна су била чуда која су такође у себи садржала пуну меру веродостојности и била тако очигледна и опипљива да непријатељи Богочовекови, и поред све жеље и усиљавања да их одбаце, нису могли да не признају. Средство које је деловало на људе који нису познавали Закон Божији или су били са њим тек мало упознати, који су живот проводили у земаљским бављењима и сујети, али нису самовољно одбацивали тај Закон, то средство није николико деловало на оне који су подробно познавали слово Закона, а одбацивали га својим животом и својом самовољношћу. Све што се могло учинити за људско спасење учинило је неизрециво Милосрђе Божије. Да нисам дошао и говорио вам, тврди Спаситељ, греха не бисте имали. али сада изговара за грех свој немате. Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали, а сада су и видели и омрзнули и Мене и Оца мога (Јн. 15, 22-25).
Хришћанство је предато са таквом одређеношћу да нема оправдања за оне који га не познају. Узрок незнања само је - самовоља. Као што Сунце светли са неба, тако светли и Хришћанство. Ко по својој вољи затвори очи, нека то што не види приписује сопственој самовољи, а не одсуству светлости. Узрок због кога људи одбацују Богочовека лежи у самим људима, као што у њима лежи и узрок због кога прихватају Антихриста. Ја дођох у име Оца мога, засведочио је Господ Јеврејима, и не примисте ме; када други дође у име своје, њега ћете примити. За њих је речено, дакле, да су они који одбацују Христа уједно и они који примају Антихриста, који има доћи. Одбацујући Христа сходно настројењу свога духа, они су истовремено примали Антихриста следећи то исто настројење - тиме су се они придружили онима који ће Антихриста у будућности примити, без обзира на то што су поприште земног странствовања напустили много столећа пре његовог доласка. Ти су и такви људи извршили најопакије Антихристово дело: Богоубиство. За време његовог јављања, за њега самога није преостало слично злодело. Као што се њихов дух налазио у непријатељском односу према Христу, тако се, са друге стране, налазио у заједници и општењу са Антихристом, будући одвојен од њега огромним временом, које сада достиже већ друго хиљадугодиште. Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у телу дошао, није од Бога, и то је дух Антихриста за којега сте чули да долази, и сада је већ у свету - духом (1. Јн. 4, 3). Они које води дух Антихристов одбацују Христа, а Антихриста су прихватили духом својим, ступивши у општење са њим, потчинивши му се и поклонивши у сопственом духу, признавши га за свога - бога! И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи, да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду (2. Сол. 2, 1-2). У трпељивости Својој Бог је праведан Судија. Његова трпељивост биће надовољење, али уједно и обличење и суд за дух човеков. У своје, унапред му одређено време, доћи ће Антихрист. Долазак његов биће обзнањен општим одступниством већине људи од хришћанске вере. Одступањем од Христа човечанство ће се приправити за прихватање Антихриста, примиће га у духу својем.
У самом настројењу човековог духа јавиће се потреба за њиме, огласиће се позив Антихристу и склоност према њему као што се у тешкој болести код човека јавља неодољива жеђ за напитком који му може донети само смрт. И људи ће упутити позив Антихристу, људским друштвом ће се заорити дозивање, изражавајући његову потребу за генијем над генијима, који би друштвени развитак и напредак узвео на највиши степен и успоставио на земљи такво благостање, поред кога би рај и небо постали излишни за човека. Антихрист ће бити логична, правична и природна последица опште моралне и духовне усмерености људи.
Чуда Бога који је постао човек представљају највеличанственија вештаствена доброчинства која може замислити род људски. Које доброчинство може бити веће од враћања умрлога у живот? Које је доброчинство драгоценије од исцељења неизлечиве болести, која поред свег живота, живот узима и чини га пре налик на продужено умирање него на живот? Ипак, без обзира на благотворност, светост и духовни смисао чуда Христових - та чуда била су само дарови пролазни. У правом смислу речи, била су - знамења. Чуда су били знаци речју дариваног вечног спасења. Они које је Бог васкрснуо у своје време опет су умрли, њима је било подарено само продужење земаљског живота, а није им живот био враћен занавек. Они које је Богочовек исцелио касније су поново оболели, зравље им је, дакле, било повраћено само привремено, а не за свагда. Пролазна и вештаствена доброчинства била су дата као знаци доброчинстава вечних и духовних. Видљиви дарови били су раздавани људима, поробљеним чулношћу, да би поверовали у постојање дарова невидљивих и да би их примили. Знамења која су им давана извлачила су их из провалије незнања и чулности и приводили их вери: вера им је давала удео у познању блага вечних и уливала жељу да их стекну. Уз помоћ задивљујућих знамења, апостоли су брзо ширили хришћанство васељеном: знаци су били јасан и моћан доказ хришћанског наука и за народе просвећене и за народе потонуле у незнање и варварство. Када је вера распрострањена свугде, распрострањена је била и реч, и отада су људима одузети знаци, будући да су завршили своју службу. Престали су да делују у великим размерама и посвуда; чинили су их тек ретко изабрани светитељи Божији.
Свети Јован Златоусти, отац и хришћански писац из 4. и 5. века, каже да је у његово време већ престао да делује дар знамења, мада је још увек понегде, нарочито међу иноцима (монасима), било људи знаменоносних (Објасњење 2. посл. Коринцанима 3, 18). Током времена знаменоносни мужеви су се све више проређивали. За последња времена свети Оци су предсказали да тада носилаца Божијих знамења више неће бити. Зашто, веле неки, данас нема знамења? Одговор мој на то послушајте са особитом пажњом, зато што овде ми постављено питање слушам од многих, и често, и вазда. Зашто су некада, дакле, сви који су примали крштење почињали да говоре на страним језицима, а сада то не бива? Зашто је од људи данас узета благодат чуда? То је извољење и дело Божије - Бог нас тиме не срамоти, него нам чак удељује бољи део. Како то? Објаснићу. Људи оних времена били су некако ограниченији, будући да су тек били одвојени од идолослужења; њихов ум је био неосетљив и груб, они су били утонули у вештаственост (материјалан живот) и, томе предани, нису могли да замисле дарове невештаствене, нити су знали за значење духовне благодати, што се све прима искључиво вером: због тога је и било знамења. Од дарова духовних једни су невидљиви и примају се само вером, а други су повезани са неким знаком, доступним чулима, ради пробуђења вере у неверујућима. На пример, опраштање грехова је дар духовни и невидљиви: ми телесним очима не видимо како се то очишћују и опраштају наши греси. Душа се очишћује, али је душа невидљива за очи тела. Способност, пак, да се говоре страни језици, премда припада духовним дејствима Духа, истовремено је и знак (знамење) доступан чулима, због чега га неверујући може лако опазити: невидљиво деловање, које се збива унутар душе, постаје очигледно и показује се споља преко језика који се може чути. Због тога апостол Павле и каже: Свакоме се даје пројава Духа на корист (1. Кор. 12, 7). Зато мени нису потребни знаци. Зашто? Зато што сам се научио веровати. Неверујући потребује доказе, а ја сам верујући и нису ми потребни ни докази о благодати Божијој ни знамења. Иако не говорим страним језицима, ја ипак знам да сам очишћен од греха. Они људи раније нису веровали док нису добили знак. И знамења су им се давала као докази вере коју су примали. Дакле, знамења су се давала не - верујућима, но - неверујућима, да би постали верујући. Тако каже и апостол Павле: тако су језици знак не вернима него безвернима (1. Кор. 14, 32 - И беседа св. Златоустог на Педесетницу).
Да су знаци неопходно потребни, они би и остали. Али, остала је реч, у чијем су укорењивању суделовала знамења. Реч се распространила, преовладала, обухватила сву васељену. Њу су на потпуно задовољавајући начин објаснили Оци Цркве, и њено усвајање је постало особито лако. Реч је суштински потребна људима, неопходна; она савршава њихово спасење, преноси им вечна блага, пружа им укус Царства Небеског, у речи - слову укривена су најузвишенија знамења Божија (Пс. 118, 18). Реч Господња остаје занавек. А то је та реч која је вама благовештена (1. Петр. 1, 25). У речи - слову је живот и Слово (Реч) је - Живот (Јн. 1, 4). Оно већ мртве људе рађа за живот вечни, предајући им из себе свој свесвети Живот: они који реч слушају и извршавају бивају препорођени не од семена трулежног него од нетрулежног, речју Живога Бога која остаје занавек (1. Петр. 1, 23). Да бисмо познали смисао речи, потребно је да је испуњавамо. Када човек испуњава јеванђелске заповести, оне одмах почињу да га преображавају, чине другачијим, оживотворавају, измењују начин на који размишља и осећања његовг срца, па и само тело: јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од сваког двосеклог мача, и продире све до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца (Јевр. 4, 12).
Реч Божија у себи самој садржи сведочанство о себи. Она, попут целебних знамења, делује у самом човеку и тиме сведочи о себи. Реч је - највиши знак. Она је знамење духовно које - будући даровано човеку - задовољава све потребе његовог спасења и помоћ вештаствених знамења чини непотребном. Хришћанин коме је непознато то својство речи обличи самог себе за равнодушност према њој, за непознавање речи Божије или мртво познавање њеног слова.
Свети Игњатије Брјанчанинов,Знаци (знамења) и чуда
