Схимонах Серафим о укидању типика Светог Саве у манастиру Хиландар

Када је у манастиру Хиландару увођено друго општежиће, тј. када је манастир престао да буде „административно” (како ми рече лично тадашњи игуман, "отац" Пајсије) србски, активно учешће у том процесу имао је и г. Јевтић који је чак сам лично преводио грчку „Синђелију”, у којој је бачена анатема на оне који покваре тај нови устав, што је у принципу била „анатема на анатему” бачену још Светим Савом (види у 12. глави Типика)! Да би потврдио исправност те своје работе, г. Јевтић (тада још "јеромонах") дрзнуо се да напише писмо ни мање ни више до самој Пресветој Богородици!!! Е па, господине Јевтићу, пошто видим да ме се не сећате, подсетићу Вас да сам управо ја био онај „несретни Србин из Белог Манастира” који је са Вама положио писмо позади иконе Тројеручице, а које смо ујутро нашли не само без одговора Богородичиног, већ се ваљало и на земљи испод иконе. Па нека чују Срби ко им „продаје маглу”…

Да би србски народ (по г. Јевтићу „неук и необавештен свет”) барем делимично схватио страхоту горе наведене казне „игумана” Пајсија због његовог дрског противљења и јавног гажења наредаба нашег највећег Србског сина - Светог Саве Немањића, навешћу овде и целу ту 12. главу из његовог (Хиландарског) Типика, па даље нека расуђује свако сам.

Типик Светог Саве
Глава 12: О слободи манастира

Заповедам свима вама од Господа Бога Сведржитеља да овај свети манастир буде слободан од свих ту власти, и од прота и од других манастира, и од особних владика. И да није ни под чијим правима, ни царским, ни црквеним ни другим ничијим, него да је под једином слављеном Богородицом Наставницом, и под молитвом преблаженога и светога оца и онога који игуманује у њему. А чувати и исправљати и управљати и владати још и хрисовуљима блажених царева, којима се слободно и ничијом власти непорабоћено тврђе привезује, да имате непоколебљиву и неизмењену слободу, која неће никако пропасти. Ако ли ко усхте некада, у неко време, да на који начин поработи ово, или учини под неком влашћу, или ко од клирика или од лаика, или сам игуман или ко од братије у њему, потакнут демонским искушењем, да је крив не само божанственом телу и крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и Богоматери Госпођи нашој Благодетељници, него нека му је и анатема, као што рече божанствени апостол, и клетва на њему 318 светих отаца, и нека је наследник Јуде издајника и учасник са онима који су рекли: „Узми, узми, распни га!” и нека се приброји онима који су викали: „Крв његова на нас и на децу нашу!”
Јер многим знојем и трудом обнови се ово опустело место и сврши се, и би заповеђено од оних који су га поставили, да буде слободно; ако се пак згоди да злом и лукавом вољом падне под власт покварених и лукавих људи, који не гледају ни на што друго него на погубну корист, јадно јадник учиниће! И не само ово, него и крстове блажених царева, које они својом богољубивом вољом, написаше у хрисовуље, дајући слободу манастиру. Трипут је он један и трипут проклет, ма ко био, ко погази слободу и ништа не помисли. Ко би тако нешто учинио, како да неће после бити кривац? Нека ово буде на тај начин прописано.