*Свети Максим Исповедник пред царем разобличава монотелитску јерес (детаљ са руске иконе, XVI век)
Православни не чекају црквену анатему ради тога да би се одвојили од јеретика. Сви који су открили болест беже од ње, не очекујући инструкције од санитарне службе, које због посебних околности не могу уопште да буду дате или су дате са закашњењем. Болесник заражен колером остаје болесним без обзира на то да ли доктори о томе знају или не, да ли говоре о томе или не. Сродници, који први примећују симптоме заражености, први се и склањају, пошто се подвргавају опасности у вишем степену него сви остали. Јерес остаје јерес, анатемисали је или не. И тешко онима који се налазе у општењу са њом, очекујући саборне осуде.
Први симптом екуменистичке јереси појавио се у Грчкој 1924. године променом празничног календара. Они који су имали духовни опит (искуство) схватили су да је то колера и пожурили су да се спасу бекством, не очекујући ништа друго. Сада на њих клевећу, говорећи да су они требали да сачекају, док суседи не увиде болест која је пустошила њихову кућу. Они који тако говоре остају тамо све до сада, задржавајући уједно и све оне који их наивно слушају. Они говоре да чекају докторе. Но, да ли ће се наћи макар неко да би им рекао, да су доктори, које они очекују ради постављања дијагнозе, и сами заражени том болешћу?
Све ово "ревнитељима изнутра"(као и разним псеудозилотима) никако да постане јасно и никако да схвате да је "борба" коју тренутно воде бесмислена,јер је воде ван Цркве Христове,на коју уосталом и кроз своје јеретичко мудровање "о благодатности јеретика до Саборске осуде" (цитирајући као "апологију" тог јеретичког учења разне псеудосветитеље) најстрашније хуле!
Јерес одваја људе од Бога више од сваког другог греха. Кроз јерес човек одмах отпада од Бога, независно од тога, да ли је он одлучен – екскомунициран од стране Сабора или не. Јеретици се одсецају од Цркве онтолошки а не правно. Они су отпали од ње, због тога што су постали јеретици, а не због тога што је Црква решила да их одбаци.
Јеретик, тј. онај који проповеда јерес, и они који следе за њим, одлично знајући да он проповеда јерес, налазе се овако или онако у опозицији према Цркви. А онај који се налази у конфликту са Црквом не може бити очишћен Крвљу Христовом од сваког греха. Зато је неопходно потребно пребивање у Истини. Бог је светлост, и таме у њему нема никакве – пише возљубљени ученик Господњи – ако речемо да имамо заједницу с њим и у тами ходимо, лажемо и не творимо истину. Ако ли у светлости ходимо, као што је Он сам у светлости, имамо заједницу једни са другима, и крв Исуса Христа, Сина његова, очишћава нас од свакога греха (...) Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема; а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина (1. Jн. 1, 5 – 7; 2 Јн. 9). Ето услова: да би поседовали благодат, треба да пребивамо у Истини. „Истина није ништа друго, до благодат Христова” – пише Свети Симеон Нови Богослов (слово 22.). Према томе, одсечење јеретика од Цркве уопште није повезано са решењима архијерејског Сабора. Православни Сабор је хирург, који одсеца трули члан од Тела Цркве. Он није Сабор који умртвљује одсечени уд. Уд је био мртав још до тог времена када је Сабор решио да га одсече.
Знање православних и учење Апостола је истинито, као и древна установа Цркве по свој васелени, као и апостолско прејемство у рукополагању епископа и свештеника, као и нелажно Свето Писмо. То је знање Цркве која из љубави према Господу шаље своје Мученике у сусрет Небеском Женику. Сви јеретици су „синагога сатанина”. „Једна истинита и животворена вера, коју је Црква примила од Апостола и предаје је својој деци”, „канон истине, коју примисмо кроз крштење”, „целокупно тело истине” – ето шта Хришћане разликује од назови–мудраца овога света.
Ипак,основна разлика између Цркве Христове и јеретика јесте Свето Причешће, животворна Храна Вечности, коју јеретици немају,будући да ван Цркве Христове не постоје Свете Тајне! Што се нас, Хришћана, тиче, вели Свети Иринеј, „наше веровање сагласно је са Евхаристијом, а Евхаристија потврђује наше веровање”, јер, ко не једе Тело Сина Човечијег и не пије Крв Његову, ма какво „знање” да има, лишен је живота (Јов. 6, 53–58). „Господ наш је Својом сопственом крвљу искупио нас и дао је душу Своју за наше душе и тело Своје за наша тела, и излио је Духа Очевог са циљем сједињења заједнице Бога и људи, низвевши Духом Бога у људе узневши Својим Ваплоћењем човека ка Богу; уз то још, Својим присуством стварно и сигурно дао нам је бесмртност кроз заједницу са Њиме – и на тај начин је уништио сва јеретичка учења”, наставља Свети Иринеј Лионски. Овај критеријум за разликовање Истине од лажи остаје актуелан до краја времена, па и на Страшном суду, јер неће свако ко говори „Господе, Господе” бити заиста уведен у Царство Јагњетово, него ко твори вољу Оца Небескога. Истински православни не треба да дрхте пред мудрошћу овога света(нити пред онима који себе зову "слугама божијим,црквеним пастирима",а који су ван Цркве Хрстове и који кроз свејерес екуменизма,"ревновање изнутра",псеудозилотство воде милионе људи у ад), која је лудост пред Свевишњим, него да Христом проверавају духове – јесу ли од Бога.Ако је онај чије дело разматрамо у прелести или јеретик онда су његове речи и списи – хлеб смрти. Зашто да се они, који имају Храну Вечности, хране хлебом смрти?
На жалост,за разлику од истинитих православних хришћана,многи уместо Хране Вечности кроз пребивање у молитвеном општењу са разним јеретицима(самим тим ван Цркве Христове) бирају управо хлеб смрти и тако поступајући мисле да "богу службу чине".Нека да драги Бог да се сви коју су са тим лажним псеудопастрима покају,дођу у познање Истине,одбацe јерес и присаједине се Цркви Христовој.Јер ван Цркве спасења нема!Црква Христова је ЦИПХ Грчке,о Којој можете више сазнати на сајту Светосавска Србија.
