Поука од Лимониса о људима, који иду у цркве латинске и јеврејске, и осталих других вера

Казивао је ово поп Георгије, како: неки Старац монах био је у манастиру светог Теодосија, и неразсудан је био о вери, и често је излазио из келије, и где год је нашао некога да пева у цркви, или египћане или јермене, или иноверне јеретике, он је улазио у (њихову) цркву и стајао је до краја певања. А једном се јавио њему Ангел Божији говорећи: кажи ми, Старче, ако умреш, како хоћеш да те погребу: или по египатски, или по јерменски, или по јеретички, или по јерусалимски? А Старац је одговорио њему говорећи: не знам. Тада је рекао њему Ангел: размисли о себи, јер доћи ћу код тебе за три недеље, и казаћеш ми. Тада је отишао Старац код другог монаха разсудљивог, и казао је њему глаголе анђелове. И кад је чуо монах, погледао је на њега оштро (много), и говори њему: да не идеш (можда) у цркве иноверних? А он рече: да, где год нађем певање, тамо идем и слушам, било јермене, или египћане, или јеретике. Тада говори њему монах: о љуто (теби), брате, ако и добру веру имаш, али туђ си се учинио од свете и апостолске Цркве, јер идеш у цркве где се не именују четири Сабора светих Отаца: у Никеји триста осамнаест, и у Константин-граду сто педесет, и у Ефесу двеста, и у Халкидону шесто педесет. Па кад дође код тебе Ангел, онда реци њему, како: јерусалимљанин хоћу да будем. И после три недеље дошао је код њега Ангел Господњи, и рекао Старцу: шта си размислио о себи? А он говори, како: јерусалимљанин хоћу да будем. И говори њему Ангел: добро си ослободио душу твоју од муке. И одмах је предао Старац душу. А ово је све било нама за образ учења, да не слушамо певања латинска, ни јерменска, ни других јеретика, него у вери у којој јесмо, у ту Цркву да идемо, и причешће да примамо, да не би погубили труд врлине, и са нечестивима да не би осуђени били од Господа. Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

Четиминеј, 5. децембар

Прича о врачару и младићу и патрикију…

У Константину граду био је неки човек врачар лукав, звани Месит. Тај Месит је примио отрока у образу ушкопљеника (младића за слугу), а овај (младић) није знао да је тај Месит врачар. И (Месит) желећи да превари њега и приведе ђаволу, намислио је да учини овако: једне, дакле, вечери узео је отрока и изашли су из града на неко пусто место где нико не живи. И већ касно увече дошли су на место неко, и видели су град, коме су врата гвоздена. И кад је закуцао Месит у врата, одмах су се отворила врата, и ушли су обојица. И нашли су (тамо) храм превелики и у њему светилник златни и свеће где горе и столове и слуге многе: једни седе с десна а други с лева, све сињци (мрачни),[1] и неког великог, исто сињца, како седи на престолу високом у образу цара, који онда прими и целива радосно Месита. И заповеди му да постави сто и близу њега да седне, и рече: добро дошао, Месите, овамо, присни наш друже и угодниче. И сео је Месит, а отрок је стајао за столом Меситовим. Онда је погледао на њега председећи цар бесовски, и говори Меситу: зашто си довео овог отрока овамо? И одговори Месит говорећи: раби смо твоји, владико, и овај са мном. Онда рече председећи (цар бесовски) отроку: реци ми, младићу, јеси ли мој раб? Тада одговара отрок, говорећи: раб сам Оца, и Сина, и Светога Духа. И одмах паде од (тог) гласа тај који је на престолу седео; падоше и сви који су седели са њим; тако и свеће, и пропаде место, пропаде и град, погибоше сви и Месит са њима. И нађе се отрок сам на месту и коњ где стоји код њега. Онда је (младић) усео на коња и брзо је дојурио у град (Константинопољ). И кад је питан био од неких: где је Месит, (он) је одговарао: Сишао је у таму најкрајњу; и исповедао је свима шта је било. После тога, неколико година пребивао је младић тај код неког патрикија (властелина, племића), по имену Теодул, који је био раб Христов, јер је волео сиромахе и добра дела је чинио. А једне вечери кад је дошао час молитве, пришли су обојица да се помоле Богу на месту званом Феврон. И како је стајао отрок с лева патрикију, одвраћао се образ (лик) Владичин од патрикија и гледао је ка отроку. А кад је видео патрикије шта бива, онда је поставио отрока с десна себи. И опет се одвраћао образ и гледао је ка младићу. Тада се патрикије бацио лицем својим на земљу, и плакао је и молио се говорећи: Господе мој Исусе Христе, зашто одвраћаш лице Твоје од раба Твога? Ти дакле Сам знаш, да никада нисам одвратио лице своје од човека који је просио милостињу од мене; зашто се одвраћаш од мене недостојног раба Твога, Владико? И тако се на многе часове исповедао Њему. И дошао је онда глас к њему од образа Владичина (тј. од иконе) говорећи: теби дакле благодарим, јер од имања које сам ти дао приносиш Ми; а овоме (младићу) сам дужан, јер се у великом страху нашао, и није се одрекао Мене, него је исповедио: Оца и Сина и Светога Духа. А кад је ово чуо патрикије Теодул, онда је раздао сво имање сиромасима, и оставио је дом свој, и отишао у Синајску гору и постао црноризац (монах). И пошто се много трудио постом, бдењем и молитвама, онда је као и многи (други) напредовао, и преставио се к Богу у старости доброј; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.

Четиминеј, 2. децембар