„Доћи ће једном време и људи ће постати
болесни. Када виде онога ко није подвргнут општој болести, устаће на њега
говорећи: ти син најболеснији, јер ниси као ми“ (Свети Антоније Велики)
Овде уопште неће бити сувишно да приметимо,
да ће тај један морати добро да се чува помисли лажен смиреномудрености, коју ће
неминовно пред њега да износе демони и људи као њихова оруђа. У таквим
случајевима телесно мудровање ће обично да приговара: „Зар си ти једини у
праву, а сви или већина људи греше?“ Приговор који не значи ништа! Одувек
су малобројни, сасвим малобројни ходили уским путем; у последње дане света тај
ће пут до крајности опустети. (7. 10-11)
Окренимо с призору који нам пружа савремено
доба. Шта треба да кажемо о себи? Како треба да живимо, како да делујемо?
Одговор на то питање налазимо код древних монаха; они су најавили нашу
ситуацију, они су унапред описали начин деловања у таквој ситуацији.
„У последња времена, они који заиста буду
служили Богу, благоразумно ће се сакрити од људи и неће чинити знамења и чудеса
међу њима. Они ће поћи путем делања, раствореног смирењем, и у Царству Небеском
показаће се већим од Отаца који су се прославили знамењима.“ (Свети Нифонт).
Каква значајна поука, каква утеха за нас у
овим пророчким речима знаменитог и духоносног Оца! Услед умножавања саблазни,
услед њихове распрострањености и господарења, услед заборављања на
јеванђелске заповести и њиховог занемаривања од стране свих људи, за онога ко
жели да се спасе неопходно је удаљавање од људског друштва у унутрашњу и
спољашњу усамљеност.
Услед понестајања благодатних руководитеља и
умножавања лажних учитеља, који су обманути демонском прелешћу и читав свет
увлаче у ту обману, неопходан је живот прожет смирењем, неопходан је
најдоследнији живот по јеванђелским заповестима, неопходно је сједињење молитве
са плачем за собом и за читавим људским родом, неопходна је опрезност пред било
каквим завођењем распаљеношћу, која мисли да дело Божије савршава само људском
снагом, без Бога, Који делује и савршава Своје дело.
Који се спасава, нека спасе душу своју – речено је остатку хришћана Духом Божијим. Себе
спасавај! Блажен си ако нађеш једног поузданог сарадника у делу
спасења: то је у наше време велики и редак дар Божији. Када пожелиш да
спасеш ближњег, чувај се да он и тебе не одвуче у погубну пропаст.ово
последње се непрестано догађа.
Одступништво је Богом допуштено: не покушавај да га зауставиш својом немоћном руком. Сам се удаљи
и чувај се од њега: то ти је довољно. Упознај се са духом времена, изучи га, да
би по могућству избегао његове утицаје.
„Данас готово да нема истинске побожности,
данас постоји само лицемерје“ – говорио је Свети Тихон Задонски, сто година пре
нас. Треба да се бојиш лицемерја, најпре у себи самом, а потом и у другима; бој
га се управо стога што је карактеристично за ово време и што је у стању да зарази
свакога, чак и приликом најмањег скретања у лакомислено понашање.
Не подвизавај се да те виде људи, него у
тајности, ради свог спасења, пред очима Божијим – и
твоје понашање очистиће се од лицемерја. Прогони лицемерје у себи, истерује га
из себе; чувај се маса заражених њиме, које и свесно и несвесно делују
усмераване њиме, прикривајући служење свету служењем Богу, а тражење пролазних
добара тражењем вечних, прикривајући маском светости порочан живот и душу у
потпуности предану страстима. (7. 511-512)
Заиста, тесан је пут који води у
живот, јер, са једне стране, стешњују га неправде које чинимо, а са друге
– и сама праведна дела, када су повезана са презиром и осуђивањем ближњег. (13.
724)
Заједнички пут подвижника је да трпљењем
међу људима лече осећања слабости, да увиде Промисао Божији и уђу у умну
молитву. (6. 151)
