Прича о злим виноградарима је јеванђелска алегоријска прича, парабола која говори о виноградарима закупцима који пребијају и убијају слуге које шаље господар винограда, да би на крају убили и његовог сина.
Према православном тумачењу ове параболе, зли виноградари су јеврејски свештеници, власник винограда је Бог, слуге које власник шаље су пророци, а власников син је Господ Исус Христос. „Други“ којима ће виноград бити дат су хришћани, Црква Христова или Нови Израиљ.
Ова Господња парабола била је уперена против јеврејских архијереја и старешина, а одржана је пред Синедрион у јерусалимском храму неколико дана пред Његову смрт. Сматра се да је парабола о злим виноградарима, поред разговора са женом хананејком и јахања на младом магарету при уласку у Јерусалим, најупечатљивији јеванђелски одељак који догматизује хришћански антијудаизам.Ово учење се у теолошкој терминологији назива теологија замене. А заснива се на чињеници да су Јевреји по убиству Сина Божијега, престали бити народом Божијим – Израиљем. Постали су народ богоубиствен и проклет и на њихово место, некадашњег изабраног народа, узведени су хришћани, Црква Христова, која је постала Нови Израиљ. Парабола је забележена у јеванђељима по Матеју (21:33-46), Марку (12:1-12) и Луки (20:9-19).
Бог (власник), шаље пророке (слуге) да прикупе грожђе, које симболизује покоравање Богу, кроз извршавање Његових заповести. Јеврејски свештеници (виноградари закупци), међутим, одбијају да се повинују пророцима и уместо тога повређују сваког следећег горе него претходног, желећи да себи присвоје наслеђе Божије, Божији виноград. Али када коначно убију наследника Сина, Бог (власник) укида њихово право над виноградом и даје га “другима”, тј. хришћанима, новим изабраницима Божјим, народу Божијем, новозаветној Цркви као Телу Христовом.
А да су Јевреји богоубице, сведоче речи апостола Павла упућене Солуњанима: “Јудејци убише Господа Исуса“ (1.Сол. 2:15), а такође и апостола Луке у Делима: „Исуса кога ви (Јевреји) убисте“ (Дел.3:13,15). А да злочин богоубиства не лежи само на јеврејским старешинама, већ и на свим Јеврејима сведоче речи апостола Петра: "И сада браћо, знам да из незнања оно (богоубиство) учинисте, као и старешине ваше" (Дел.3:17). А јеванђеље сведочи да је "сав народ", уз велику буну тражио смрт Христову, викавши из свег гласа: "да се разапне", при томе изрекавши ону страшну клетву, коју нису призвали само на себе, него и на своју децу, а које се преноси са колена на колено: "Крв његова на нас и на децу нашу!" (Мат.27:22-25). Наравно, страшно проклетсво крви Христове - "огња који спаљује" (Јев.12:29), није пало на све Јевреје, него само на оне који и даље јудејствују, тј. подражавају безакоње својих отаца, упорствујући у богоборном одрицању од Христа."Ово проклетство их је врло брзо сустигло", наводи у свом тумачењу јеванђеља бажени Теофилакт Охридски, "јер су њих и њихову децу римљани одмах после тих догађаја побили и раселили. И све до сада Јевреји, као деца оних, који су убили Господа, носе на себи крв Његову, због неверовања у Господа прогоњени су од свих, и при тим прогонима лишени су сваког помиловања".
Владика Николај у својој омилији о злим виноградарима каже:
„Шта ће учинити Господар злим виноградарима?“ Ко то пита, и кога? Управо сам Господар пита то зле виноградаре. То осуђени на смрт пита Своје судије и убице. Како језовит разговор између Једнога пред смрћу и других пред злочином! Обично они, који су пред смрћу, збуњени су и не знају шта говоре док су судије – ако су праведне – присебне. Овде је сасвим обрнут случај. Христос, који зна за тајно решење старешина да Га убију, присебан је и зна шта говори, док су Његове неправедне судије збуњене и не знају шта говоре. Тако сваки злочин одузима човеку две ствари: храброст и памет. Ево, дакле, шта они одговарају Христу: „Рекоше му: злочинци ће злом смрћу поморити, а виноград даће другим виноградарима, који ће Му давати плодове у своје време”. Видите, како не знају шта говоре! Сами себи изричу пресуду!
Који су то други виноградари, којима ће домаћин предати виноград? Пре свега треба знати да ће и виноград бити нови као и виноградари. Од Христа па на даље прошириће се виноград Божји на цео род људски, и неће се састојати само из народа Израиљског, него из свих народа на земљи. Тај нови виноград називаће се Црквом Божјом, а посленици – или виноградари – у њему биће апостоли, светитељи, оци и учитељи Цркве, мученици и исповедници, епископи и свештеници, благочестиви и христољубиви цареви и царице, и сви остали служитељи у томе винограду Господњем. Они ће давати плодове у своје време. То после Христа постаје изабрани род, царско свештенство, свети народ (I Петр. 2, 9). Јер са Христом престаје изабранство народа јеврејскога, и изабранство прелази на све верујуће у Христа по свима народима на земљи.
“Да не буде!” Тако рекоше зли виноградари Сину Божјем, када се досетише, да се ова страшна прича на њих односи. Без тих речи, које наводи јеванђелист Лука, била би празнина у јеванђељу Матејевом; јер се не би разумело, зашто је Господ рекао ово што следује. Међутим после тих речи старешина јеврејских постају разумљиве речи Христове: зар нисте никад читали у писму: “камен који одбацише зидари, онај поста глава од угла; то би од Господа, и дивно је у очима вашим”. Камен је очигледно сам Христос; зидари су старешине, свештеници и књижевници јеврејски; угао је спона измећу Израиља и незнабоштва, између старог изабранства и новог, између старе Цркве и нове. Христос је на томе углу, на свршетку старога и почетку новога; Он призива у царство Своје и Израиљце и незнабожце са истом љубављу, пошто се и једни и други у време доласка Његова показаше као јалово дрвеће. Нарочито Израиљци; јер они Га одбацише, као што зидари одбацују какав непотребан камен. Како се љуто зидари преварише! Гле, одбацише главни темељац живота људског, историје људске, историје свега створенога света! У самој ствари они Га не одбацише, но замахнуше да Га одбаце, те сами бише одбачени: Он се пак утврди на углу новог зидања, Новог Стварања. То би од Господа, и мудрије и праведније није могло бити. И дивно је у очима вашим. То јест: читајући Свето писмо (Пс. 117, 22) и вама се чак чини, да је ово дивно од Господа, пошто не знате на кога се ове речи односе. Не знате, да је страшан овај камен. Јер сваки који падне на тај камен разбиће се, а на кога он падне сатрће га (Мт. 21, 44; Лк. 20, 18). И ваистину упорни Јевреји су се разбили о тај камен, и Он их је сатро. Спотакли су се о њега као о камен саблазни и разбили се још док је Господ Исус био у телу на земљи. А доцније, по Распећу и Васкрсењу, тај камен је на њих пао и сатро их. Јер после кратког времена пошто су зли виноградари убили Сина Домаћинова, навали на Јерусалим римска војска предвођена Титом, и град разори а Јевреје разјури из њихове домовине, и расели их по целоме свету. И деси се с Јеврејима нешто горе и страшније него са народима, који су грешили и у гресима својим помрли, као што су били Асирци, Вавилонци, Феничани, Мисирци и други. Десило се с Јеврејима нешто слично као и с Каином. Јер Бог недозволи, да ма ко убије Каина, а међутим обележи на њему знак убице и најури га да се скита по свету. Но Каина је постигла тешка казна одмах после првог му злочина, а Јевреје није. Они су убијали и каменовали Божје пророке једног за другим, а Бог је трпео, одлагао казну, чекао покајање, и слао све нове и нове пророке. Тек када су и Спаситеља убили, постигла их је праведна казна."
Заиста, Бог је најпре изабрао старозаветни Израиљ да буде прималац и носилац истине Божанског Откривења. Али, у Новом Завету ову истину на себе прима Црква. Одрицањим Јевреја од Христа, Стари Завет престаје бити јеврејском религиозном баштином. Чак и сами Јевреји тежиште своје религије пребацују са Торе на Талмуд. По сведочанству св. Јустина Философа, "Стари Завет припада хришћанској Цркви, а никако не Јудејима, јер, цео Стари Завет јесте Црква у развоју".
Хришћани су својом вером у Христа ступили у наслеђе по обећању, као истинска деца Авраамова, као деца Божија, а неверујући у Христа Јевреји као синови тела, по подобију Исмаила, лишени су обећања датог Богом Аврааму. Јер се Исаак није родио, попут Исмаила, по закону природе и тела, него натприродно, „по духу“ (Гал.4:29), у сили обећања Божијег. Зато се по учењу Цркве Јевреји не могу убројати у семе Авраамово, као они који не следе веру, којом се Авраам удостојио обећања у виду Исаака, а којом ми хришћани постајемо синови Божији и семе Авраамово (Рим.9:8). Уз то, апостол Павле у семену Аврамовом, кроз кога ће доћи благослов свим народима, препознаје Христа Господа и наставља: „А када сте Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању“ (Гал.3:16,29).
И тако, Божији народ Новог Завета постаје Нови Израиљ, народ који није етнички ограничен само на Јевреје, него обухвата све оне који приступе Божијој Цркви, без обзира на етничку припадност. Припадност том духовном Израиљу, који се заснива на вери у Сина Божијег Исуса Христа, не изражава се по телесном наслеђу, него по обећању: “Нису сви Израиљци који су од Израиља, нити су сви деца који су од семена Аврамова” и “нису оно деца Божија, што су по телу деца, него се само деца обећања рачунају у семе” (Рим.9:6,7).
Ово значи да старозаветни патријарси и пророци на челу са Авраамом и Мојсијем, нису јудејско-јеврејски већ Христови и хришћански. А Јевреји који себе сматрају припадницима "традиционалне" јудејске вере или Мојсејеве вере то никако нису, јер јеванђеље каже: “Јер да веровасте Мојсеју, веровали бисте и мени; јер он писа о мени“ (Јн.5:46) и „Да сте деца Авраамова, чинили би дела Авраамова“ (Јн.8:39).
А шта су онда Јевреји, ако им ми хришћани оспоравамо да су деца Божија и да су по вери јудаисти и мојсејевци? Јеванђеље на ово питање даје јасан и недвосмислен одговор: Јевреји су “они који говоре да су Јудејци а нису, него су синагога сатанина.“ (Отк.2:9). Они нису деца Божија, нити деца Авраамова, они су деца ђавоља: „Вама је отац ђаво“ (Јн.8:44).
Истинска деца Божија су само „они који Христа примише и којима се даде власт да се назову синови Божији, који верују у име Његово, који се не родише од крви, него од Бога““ (Јов. 1:12-13).
