Питате, која је разлика између природно доброг живота и хришћанског живота?
Разлика је велика. Хришћанин живи живот благодати, док је личност, која је добра
само по природи без благодати. Видимо како је важан овај услов по
чињеници да смо спасавани благодаћу Божијом, а не добрим делима. Добра дела која се врше
ради Христа и у духу Његових заповести чине нас способним да примимо благодат
Божију. Без благодати Божије, без обзира колико је добра нека особа, не
може бити спасена.
Капетан Корнелије је чинио мога добра дела,
али му је било откривено да може бити спасен само када Дух Свети буде сишао на
њега, преко Апостола Петра.
Овај концепт је просто развијен и дубоко у
добро познатом разговору Светог Серафима са Мотовиловим: „Циљу хришћанског живота“. У суштини, без благодати Божије, не могу постојати никаква
истински добра дела. Исто може бити речено по питању суза. Док је особа несавршена,
и сузе су му несавршене. Постоје различити типови суза. Некад потичу из
осећајности, понекад из жалости, понекад из беса – ово нису Хришћанске сузе.
Истинске сузе долазе онда када човек тугује
због својих грехова или из захвалности нашем Господу за доброту Његову према
нама и за милости Његове. Да би човек живео живот пун благодати, мора
избегавати разоноде и чувати мир срца.
Према томе, драгоценије је за човека, који
жели живот благодати да живи повученијим начином живота, него да се утопи у
свим врстама светских активности.
