Сјећам се, путовао сам возом (БГ-ПГ). Било је то баш на дан Усјековања главе Светог Јована Крститеља. Купе пун и сви ћуте осим једног деде и његовог унука. Чини ми се да су били из Ужица, види се да су побожна породица. Унук је постављао питања а деда је мудро одговарао. Деда је највише причао о данашњем празнику и уопште о животу Светог Јована.
Ја сам
углавном куњао док ме из тог стања није пробудило једно дјечаково питање: „Је
ли деда, зашто мени Свети Јован никад не помогне кад му се молим. Молио сам му се
за неке ствари и ништа се није испунило?”
Очекивао сам
од деде неку уобичајену демагогију али он је мирно почео: „Свети Јован је
пострадао због правде и истине. Он је изобличио тадашњег цара који је узео жену
од рођеног брата. Због тога су му одсјекли главу. Он је људима говорио истину у
лице и позивао их да се покају. Сад ми одговори ово. Гледам те како одрасташ и
како се дружиш са својим вршњацима. Зашто оном малом из улице не скренеш пажњу
на то да не малтретира млађу дјецу?”
Унук
одговара: „Па он ме увијек зове код њега да играмо игрице, тамо једемо
слаткише, буде нам лијепо, они су богати… Жао ми је дјеце коју он дира али ако
му кажем то онда ме никада неће звати код себе.”
„Добро.” Настави деда: „Кад код нашег кумића играш кошарку, зашто дозволиш да
он лаже за поене и сама правила игре. Све му попушташ иако знаш да није тако
како он каже?”
Унук опет:
„Па он једини у улици има кош у дворишту и праву кошаркашку лопту. Јесте да
увијек играмо по његовим глупим правилима али ако му кажем нећу имати гдје да
играм кошарку.”
„Ето видиш.”
Поче деда да бесједи: „Ти ниси у стању својим друговима да скренеш пажњу на
очигледне грешке због својих ситних интереса. Поред тога што ниси искрен ти
пушташ другове да иду у своју пропаст. Ако наставе са таквим понашањем биће
много лоши људи. Припадаће скоро најгорој врсти људи. Од њих ће бити гори само
такви као што си ти.
Видиш, ако
желиш да ти Свети Јован помаже онда мораш да слиједиш његов примјер. Мораш да
говориш истину и правду свима без обзира на последице. Послије тога, сваку
молитву Светац ће да ти услиши”
„Али деда,
па мама и тата исто раде. Не само они, такви су и сви које познајем. Таква је
учитељица, нама на часу каже да директор не управља добро школом а кад нам
директор дође на час она опет пред нама каже да је он најбољи. Па такав ти је и
онај твој поп што се дружиш са њим. Је ли ти причао да владика није добар? А
како се понашао љетос кад је владика служио код нас?”
Прича унук
тражећи оправдање за своје поступке али га прекиде дедин тужни поглед: „Дијете
моје, онај ко слиједи примјер Светог Јована, њему ће светац помагати и увијек
ће га штитити. Онај ко ради супротно он ће се убројати у ону најгору групу
људи. Ту ти одговор на сва твоја питања о понашању других људи”
Ја сам тад
био матурант Богословије. (А матуранти обично мисле за себе да су они једини
који све знају. Такав сам и ја био. Хм! Био???) Имао сам жељу да се укључим у
разговор и да деду демантујем неким својим теоријама. Но, у томе ме омете
станица у Ужицу. Деда и унук одоше а иза њих у купеу оста неки мир као тварно
биће у којем сам уживао све до Подгорице.
Данас,
годинама послије тог разговора, када станем пред икону Светог Јована, чујем
само дедине ријечи. Завапим, понекад заплачем и само кажем:
„Опрости ми Свети Јоване што нисам као ти.”
Аутор: Бојан
Крстановић
