Свети Викентије Лерински: Шта је Предање?

 „Сачувај што ти је предано“ (1.Тим. 6:20)
Свети Викентије Лерински

„Предање, вели Апостол, сачувај.

Шта је Предање? То што ти је поверено, а не што си ти пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума, него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему, ти ниси проналазач, него стражар, ниси оснивач, него слодбеник, ниси вођа, него вођен. Предање,говори Апостол, сачувај, то јест, талант вере васељенске сачувај у потпуности, неповређености.

Што ти је поверено, то и нека остане у тебе, то и ти предаји. Добио си злато, злато и предаји. Нећу да ми подметнеш место једнога друго; нећу да ми место злата преваром потуриш олово или бакар; нећу злата на изглед, дај га у природи...

Учи томе како су тебе учили, и говорећи ново, не реци новачење... Можда ће стога неко рећи да у Цркви Христовој не треба да буде никаквог напредовања вере. Напротив, оно мора бити,и притом највеће... Само ово напредовање мора бити стварно напредовање, а не промена вере (vere profectus sit ille fidei, non permutation).

Напредовање је када се ова или она ствар развија (amplificetur) сама у себи, а промена – када се нешто из једнога претвара (transvertatur) у друго.

Треба, дакле, да расте и развије се у току векова до највишег степена разумевање, знање, мудрост, како сваког хришћанина, тако и свих заједно, како једнога човека, тако и целе Цркве, али само – у истом роду – то јест, у једном и истом догмату, у једном и истом смислу, у једном и истом предмету схватања. Вера је дело душе, али у овом погледу личи на тела. Са умножавањем година тела се развијају али остају то што су била.

Цветно доба детињства и зрели старачки узраст веома су међу собом различни; па ипак, старци постају они исти, који су пређе били деца, тако да, и ако се раст и изглед једног те истог чвека мења, ипак природа човекова остаје неизмењена и личност иста...

Колико има делова тела удететеу, толико их је и у одраслога; и ако се шта додало у току времена, опет је све то и раније постојало у зачетку, те се тако после у стараца не јавља ништа ново што се раније није тајило у деце... Том закону напредовања неопходно треба да следи и догма хрипшћанске вере.

Нека и она са годинама јача, са временом се шири, са вековима уздиже, али ипак остаје неразрушива и неповређена, цела и савршена у свима подразделима својих делова, у свима, тако рећи, органима и чувствима својим, без и најмање промене, без икаквог губитка у свом садржају, без икакве измене у својим одредбама... На црквеној њиви преци наши су посејали у старини зрневље пшенице – вере... А пошто крај и почетак не треба да противрече један другоме, то ће бити законито и доследно ако од пшеничног усева ми пожњемо род, род догматске пшенице.

Нека се првобитне саднице,  у току времена развијајући се постепено и сада ђубре и негују; но својства њихова ни у ком случају не могу бити измењена. Нека им се додаје облик, изглед, рашчлањавање, али природа сваке врсте мора остати иста...

Само оно што је земљоделством Божијим, по вери Отаца засађено у Цркви, нека се старањем синова негује и чува, нека цвета и зри, нека напредује и усавршава се.

На тај начин треба догмате небесне философије (caelestis philosophiae dogmata) у току времена учвршћивати, углађивати, очишћавати (excurentur, limentur, poliantur); али их не теба мењати, ни сасецати, ни унакажавати. ^[1]“

„Карактерна је особина Православних да чувају предања и завете Светих Отаца, осуђујући непотребна новачења по поновљеној речи Апостола: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1:8)... И тако, чим се покаже трулеж такве заблуде... одмах ваља сабрати мишљерња оних Отаца, који су живели, учили и боравили у вери и васељенској заједници: свето, мудро, непрекидно и удостојили се да са вером отпочину у Христу, или да блажено умру за Христа.

А њима треба веровати по овом правилу: то што сви, или многи, једнодушно примају, држе и рпедају отворено и стално, као по каквој претходној међусобној сагласности учитеља – то треба сматрати потпуно поузданима и несумњивим. ^[2]“

 

---

^[1]  Commonit. I, n.23; P. lat. T.50, col. 667-669.

^[2]  Commonit. I, 24, 18.

 

"Догматика I Православне Цркве" 

Авве Јустина Ћелијског

О непоколебљивости Цркве и верности Светом Предању

СВЕТИТЕЉ ТЕОФАН ПОЛТАВСКИ – НОВИ ЗАТВОРНИК

О НЕПОКОЛЕБЉИВОСТИ ЦРКВЕ И ВЕРНОСТИ СВЕТОМ ПРЕДАЊУ

Изузетно вредан текст на тему исправног односа према Светом Предању, писаном и неписаном, из пера Светитеља Теофана (Бистрова) - Полтавског и Перејаславског, Новог Затворника, а на основу учења Васељенске Цркве и Светих Отаца. Такође, желимо да скренемо пажњу благочестивом читаоцу на издања издавачке куће "Центар за православне предањске студије", која нуди бројне наслове из области светог предања и црквене историје, са чијом дозволом и објављујемо овај драгоцени текст. Молитвама Светог Теофана Полтавског и нас Господ да помилује! 

А и Ја теби кажем да си ти Петар,

и на томе камену сазидаћу Цркву своју,

и врата пакла неће је надвладати

(Мт. 16,18).

Уовим речима Божанског Оснивача Цркве садржано је кратко али веома дубоко учење о непоколебљивости Цркве Христове до краја века. Ми треба да размотримо у чему се састоји та непоколебљивост Цркве, на чему се она заснива и како можемо да учествујемо у њој, као чланови Цркве.

На питање: како је то Црква Христова непоколебљива и неразрушива када се неке Цркве очигледно колебају и руше? – Православна Источна Католичанска Црква одговара: Црква Христова је непоколебљива у свом васељенском јединству. То не значи да ни један већи или мањи део не би могао да отпадне од овог јединства, него да, без обзира на то што неки делови понекад отпадну, увек остаје Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, која чува чисто исповедање и учење живота, неповређено Свето Писмо и свето Предање, и непрекинуто прејемство свештене јерархије и Светих Тајни.

Ова непоколебљивост васељенске Цркве условљена је тиме што је она основана, по благовољењу Оца Небеског, кроз Духа Светог, од стране Самог Исуса Христа, Који представља и истински темељ и главу Цркве. А она је тело Његово, оживљено Духом Светим. Апостол Павле пише: Јер темеља другога нико не може поставити, осим постојећег, који је Исус Христос. Овим речима апостол не само да признаје Исуса Христа за први и непоколебљиви темељ Цркве, него уједно пориче могућност постојања другог сличног темеља. Стога апостол Петар, коме су првобитно биле упућене поменуте Спаситељеве речи о темељу Цркве, не може бити први и основни темељ Цркве. Он може и треба да се сматра само за њен секундарни темељ, који је утврђен на Христу и који је само у Христу непоколебљив. Па и у овом последњем смислу он то није као појединац, иако је први, него заједно са другим апостолима, где је угаони камен Сам Исус Христос. Тако о овоме учи свети апостол Павле, а истинитост оваквог схватања потврђује и Тајновидац Јован Богослов. Овај последњи, описујући величанствену здање небеског града васељенске Цркве које се појавило пред њим у духовном виђењу, сведочи да је зид тога града имао дванаест темеља, и на њима дванаест имена Дванаест Апостола , а не само светог Петра. Дакле, први и главни темељ Цркве је Сам Христос Спаситељ и тиме је условљена њена непоколебљивост.

Одатле, коначно, бива јасно и то, на који начин постајемо причасници непоколебљивости Цркве ми, њени поједини чланови.

Црква је непоколебљива у Христу зато што Христос није просто човек, него Богочовек. У Њему је људска природа ипостасно сједињена и, да тако кажемо, помазана Божанством – кроз то сједињење она је постала непоколебљива; јер је само по себи непоколебљиво једино Божанство. Зато је и нама, ако хоћемо да постанемо причасници ове Божанске непоколебљивости Оснивача Цркве, неопходно да се благодатно сјединимо са Њим. А ово је могуће једино кроз потпуну послушност у вери и животу нашој Мајци, Цркви, која је, по речима Апостола, Дом Бога Живога и стуб и тврђава истине. «Апостоли су – каже свети Иринеј Лионски – у Цркву као у ризницу похранили апсолутно све што се односи на истину, тако да свак ко хоће узима из ње пиће живота». И све је у њој истинито: било да је налази у Светом Писму, или да се чува у виду неписаног предања. «Од догмата и проповеди сачуваних у Цркви – каже свети Василије Велики – неке имамо изложене у писаном облику, а друге смо примили тајно, из повереног нам Апостолског Предања. Али и једно и друго има исту силу за побожност. Ово последње нико неће оспоравати, ако се макар мало разуме у црквене одредбе. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да немају велику важност, нужно ћемо повредити и оно најважније у Јеванђељу, или боље рећи: од апостолске проповеди остала би само празна реч».

На верности апостолском предању, писаном и неписаном, почива и истинитост Васељенских сабора. «Ми неприкосновено чувамо сва Црквена предања – сведоче оци Седмог Васељенског сабора – следећи древни закон Католичанске Цркве. Ми чувамо одредбе Отаца. Оне који нешто додају учењу Католичанске Цркве или одузимају од њега предајемо анатеми. Ко презире било које црквено предање, писано или неписано, нека је проклет».

Једном донете одлуке Цркве, којима су решена догматска питања, било је забрањено поново износити на разматрање и решавање. «Молим вашу светост – писао је Оцима Трећег Васељенског сабора Картагински епископ Капреол – да ви, уз садејство Духа Светога, Који ће, не сумњам, бити у срцима вашим приликом ваших дејстава, силом древног предања победите нова и до сада нечувена учења, не дотичући се оних која је Црква раније већ одбацила, како под изговором поновног истраживања не би било обновљено оно што је претходно одбачено. Јер, ако неко почне да подвргава новом истраживању предмете који су већ решени, за таквога је оправдано да се каже како он не чини ништа друго, него сам сумња у ону веру која је дотле имала силу». «Такво је мишљење свих нас: сви ми говоримо исто!» – одговорили су на изјаву Картагинског епископа Оци Трећег Васељенског сабора.

Тако нас учи Католичанска Црква. Чујемо ли ми њен глас и слушамо ли га? Одговорићу на ово речима светог Григорија Богослова: «Процветала су и дивно су некад текла наша дела. Тада у дому Божијем није било места за ово непотребно слаткоречиво и, како сада видимо, лукаво богословље. Напротив, рећи или чути о Богу нешто ново, што би само задовољило радозналост, значило је исто што и играти се камењем и брзином њиховог жонглирања обмањивати поглед, или засмејавати гледаоце разним покретима који су својствени женама. За побожност су сматрани једноставност и благородство речи. Али након што је у наше Цркве, попут какве тешке и злоћудне болести, продрла философија и склоност ка препиркама, празнословље су почели да сматрају за ученост и, као што се у књизи Дела апостолских каже за атињане, ми се више ничим другим не занимамо, него да штогод ново говоримо и слушамо. Који ће Јеремија данас једини бити у стању да како доликује оплаче нашу срамоту и помраченост?». Дрско се поново разматрају древне одредбе Црквеног учења и не мање дрско објављују се потпуно нове! Код нас је «свако богослов, па макар му и хиљаду (греховних) мрља лежало на души». Заборављају наши нови богослови да се «нико не може упустити у богословље и рећи оно што доликује о Богу, осим Духом Светим».

Ето због чега немамо мира. Све је код нас нарушено, и још више се нарушава. И тугујем због тога, и радујем се: Тугујем зато што немамо мира. Али се и радујем, зато што ће га бити! «Мир је највеће благо. Он је чудесан и на делу и по имену. Он је Божији. Бог је управо Бог мира и Он Сам назива се тако». Ипак, не треба сваки мир ценити. Јер постоји и дивна различитост у мишљењу, и најпогубније истомишљеништво. Треба љубити само добар мир, који има добар циљ и сједињује са Богом. А када се ради о очигледној безбожности, онда пре треба пристати на огањ и мач, без обзира на захтеве времена и власти (усудићу се да кажем не само светских, него и духовних), и уопште на све, само да се никако не прими зли квасац и да не дође до зближавања са зараженим. Најстрашније је – бојати се било чега више него Бога, и да услед таквог страха служитељ истине постане издајник учења вере и истине!

Зашто сам ја уверен да ћемо ми на крају имати и добар мир? «Бог је одлучио, браћо, да се с колена на колено не прекида постављање пророка и пријатеља Његових од стране Духа Светога, ради благоустројства Цркве Његове. Јер ако древна змија не престаје да бљује отров греха у уши људи, на погибију душе, зар неће Онај Који је насамо саздао срца наша подигнути са земље сиромаха , шаљући у помоћ наслеђу Своме мач Духа , који је реч Божија?». Наравно, подигнуће га!

Као чеда послушности, са усрдношћу и љубављу примајмо браћо из уста Мајке наше, Православне Цркве, чисто учење вере и живота, истински благодатно освећење и поуздано руководство за живот вечни. И бежимо од свих лажних учитеља, тих, како их је назвао свети Атанасије Велики, арабијских вукова. Амин.

+++

Свети Нектарије Егински О промени црквеног календара

Свети Нектарије Егински:
“ЧАК И АКО СВИ ПРОМЕНЕ, ВИ ОСТАНИТЕ ПРИ СВОМ ПРЕДАЊУ”
“НЕКА ВАМ КУЋЕ ПОСТАНУ ЦРКВЕ…”

Налазимо се у Теби 1924. године, у области места Пирија. Све се одвија мирно и спокојно. Домаћице украшавају своје куће делима својих руку, очеви породица се боре за свакодневно преживљавање проводећи највише времена на пољима, док деца безбрижно трчкарају овамо онамо све док не засите своју жељу за игром.

Изненада, међутим, у свом том спокојству, два човека, јашући на својим коњима, иначе позната већини народа у Теби – то су били Кимон Стефањотис и Лука Калаxис – враћају се успаничено и преплашено, вичући онако са коњâ: “ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС! ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС!”.

Шта се догодило? Нажалост, они су примили вест да је Грчка Црква променила календар, а да народ то није знао, и да за то нису били питани ни сви архијереји у Грчкој, осим оне петорице који су га и променили.

“Покатоличили су нас! Покатоличили су нас!” – они су непрестано викали и обавештавали села у суседству Тебе.

Да, али са каквим су овлашћењем они то чинили? Наиме, они нису били свештена лица, били су обични мирјани. Одакле им та смелост? Шта су они знали? Какву су заповест имали?

Ова двојица људи су као духовног вођу имали епископа који се налазио на једном лепом острву у Саронском заливу, на Егини. Име му је било Нектарије, епископ Пентапоља. 1918. године обојица су отишли на острво да му се исповеде и да од њега затраже савет у вези са једним проблемом, који је у то доба био наглашен. Тај проблем тицао се промене календара. Њихово питање је гласило: колико је достижно и допустиво мењање календара? Свети владика, како је био мудар и благ, одговори им:

- Децо моја, не треба вршити промену календара, јер су на основу њега установљени сви празници Цркве наше, а нарочито вечита Пасхалија.

- Тако је, владико; али, шта ће бити ако Црква ипак прихвати реформу календара? Шта нам ваља чинити?

- Ви останите при ономе што имате; ви нећете следити реформаторе, јер су Григоријански календар осудила три Свеправославна Сабора: они за патријарховања Јеремије Траноса из 1592-1593, као и онај за време Антима из 1848. г. Немогуће је за православне хришћане да прихвате ту промену. Ја не признајем и не прихватам ни једну, па макар остао једини у томе.

- Да, владико, али, шта ћемо ако останемо без свештеника?

- Чеда моја, Господ наш ће се постарати да вам их пошаље.

- Али, како ћемо се суочити са тим што ћемо остати без цркава, пошто сви приђу григоријанском календару?

- Зар се за то бринете? За то нема никакве тешкоће, ваше куће ће постати Цркве!

- Али, како, владико? Како је то могуће?

- Ја се, чедо моје, молим да не дође до промене; али, ако до ње дође, онда треба да јој се супротставите. Будите сигурни да ће Христос наш бити уз вас онда, када савесно браните храмове и светиње Цркве наше. Ако прочитате историју наше Цркве, видећете и сазнаћете да су, у доба буна и нереда у Цркви, многе куће постале места заједничке молитве”.

Ово и много тога другог им је рекао и испричао епископ Пентапоља, Нектарије. После две године, 1920. г., свети владика се упокојио. Присуствовали су његовој сахрани, узимајући по последњи пут његов благослов и целивајући га.

Живот се спокојно одвијао даље, све док, као што смо на почетку напоменули, 1924. године није наступила промена календара.

Сходно дужности, дакле, ова два човека, поштујући успомену на свог духовника, као савесни хришћани, покушали су, што је више било могуће, да обавесте народ о великом духовном злу, које је наступило у Грчкој. Подухватили су се, уз благодат Господа нашег, да духовно помогну бројном народу, те је резултат био да је више села у Беотији остало верно предању.

Ове историјске чињенице познате су нам захваљујући преживелим следбеницима светих предања, Тебанцима – Евангелу Тутузи, Христу Лаљотију и Стилијану Скуми – који су живели, како још као деца, тако и као већ зрели људи, у близини Кимона Стефањотија и Луке Калаxија, касније познатијег као отац Леонтије.

Данас постоји сведочанство у виду историјског храма Благовештења владичице Богородице, који је саграђен молитвом и заповешћу светог Нектарија, а изнад којег се налази предивни храм Свих светих, саграђен под надзором почившег Константина Тутузе. Вечан им спомен.

+++

Такође,додатно препоручујем да се прочита и овај текст Светог Нектарија Егинског:
Свети Нектарије Егински о Светом Предању