„Непрестано се молите“ (1.Сол.5:17). И у другим посланицама свети Павле заповеда: „будите... постојани у молитви“ (Рим.12,12), „у молитви будите постојани, бдите у њој са благодарењем“ (Кол.4,2), „сваком молитвом и прошењем молите се у свако време Духом“ (Еф.6,18).
Сам Спаситељ
поучава постојаности и неодступности у молитви причом о удовици, која је
умолила неправедног судију својом истрајношћу прошења (мољења) (Лк.18,1-8).
Види се да непрестана молитва није случајно прописана, већ је неотуђива особина
хришћанског духа.
Живот
хришћанина је, по апостолу, „сакривен је са Христом у Богу“ (Кол.3,3). У Богу
он и мора да пребива неодвојиво са пажњом и осећањем, што и јесте непрестана
молитва. С друге стране, сваки хришћанин је „храм Божији“ у коме живи „Дух
Божији“ (1.Кор.3:16; 6:19; Рим. 8:9). Овај „Дух“, који увек обитава у њему и
посредује, увек се моли за њега са „неизреченим уздисајима“ (Рим.8,26), учећи
њега самог непрестаној молитви.
Прво дејство
благодати Божије, која грешника обраћа Богу, испољава се у тежњи његовог ума и
срца ка Богу. Кад потом, после покајања и посвећења свог живота Богу, благодат
Божија, делујући споља, сиђе у њега кроз Свете Тајне и остане у њему, тада
постаје у њему непроменљиво и свагдашње и то стремљење ума и срца ка Богу, у
коме је суштина молитве. Оно се открива у различитим степенима и, као и сваки
други дар, ваља да се разгорева (2.Тим.1:16). А разгорева се по свом роду:
молитвеним трудом, а нарочито трпељивим и целисходним пребивањем у црквеним
молитвама. Непрестано се моли, труди се у молитвама – и стећи ћеш непрестану
молитву, која ће већ сама почети да се врши у срцу без много напора.
Свима је очигледно да се заповест светог апостола не испуњава једино вршењем прописаних молитава у одређене часове, већ захтева свагдашње хођење пред Богом, посвећивање свих дела Богу, свевидећем и свуда-присутном, разгоревањем топлог обраћања к Њему умом у срцу. Сав живот, у свим својим појавама, мора бити прожет молитвом. Тајна је у њеној љубави према Господу. Као што се невеста, која је заволела женика, не одваја од њега сећањем и осећањем, тако и душа, љубављу сједињена са Господом, неодступно пребива са Њим, обраћајући се к Њему топле беседе из срца. „Ко се сједињује са Господом, један је дух са Господом“ (1.Кор.6,17).
(Епископ
Теофан. Тумачење посланица светог апостола Павла Филипљанима и Солуњанима 1,2)
