отац Серафим Роуз: Имитација духовног живота

Епископ Теофан Затворник (+1895), цитирајући и преводећи Свете Оце, намерно је изостављао она места, где се говори о физичким аспектима молитве. Он је тако поступао, знајући, да су још у његово време – у XIX-ом веку – многи примали те физичке аспекте за коначни циљ и почели да остварују имитацију, не схватајући суштину.

Зато је Епископ Теофан једноставно искључио све то у својим преводима. Сада су, једнако, многа од тих дела преведена потпуно, од стране других преводиоца и почињу да се објављују и можете прочитати о томе, какав положај да заузмете, седећи на столици, спустивши главу, итд. И људи почињу да примењују написано на чисто спољашњи начин. Они почињу да мисле: „ЕВО ГА!“

И неизбежно, ако дуго посте и врше одређене вежбе, са вама почиње да се догађа нешто. Али то није духовни живот. Супротно, можемо бити уверени да имамо посла са демонском активношћу. Истинити духовни живот је много више укорењен у реалности, њега је немогуће повезати са сличним, површним подражавањем.   Обично, није тешко познати људе, који се односе према духовном животу неозбиљно, већ покушавају да га опонашају.

Ево да наведемо такав пример: У Сан Франциску је живео неки човек, који се запалио идејом Исусове молитве. Постепено је увећавао количину молитви, док није дошао до 5000. Живећи у свету, усред бучног града, он је ујутру, пре него би приступао неком послу, до хране, произносио, стојећи на балкону, до 5000 Исусових молитви и осећао се при томе задивљујуће свежим и узвишеним.

Једно јутро, када је дошао до последње хиљаде, испод балкона се појавио човек, који је почео да ради нека своја посла. И ево, наш молитвеник је био толико изведен из себе, тим догађајем, да је почео да тог човека гађа посуђем. Са какве тачке гледишта би требало да оценимо човека, који се бави духовним животом, који твори Исусову молитву, ако изненада у току молитве, он може да почне да баца посуђе?

То значи, да су унутар њега, страсти биле на слободи, јер је он имао посебно обмањујућу идеју или мишљење (мнење) у вези тога, шта је духовни живот. Он је и деловао, на бази тог, СВОГ мишљења, а не трезвено, т.ј. на бази знања и при првој прилици, страсти су изашле напоље.

У таквом случају, много кориснијим се јавља, не изговарати до 5000 молитви, већ делати нешто друго, што је духовно. Зато, то не мора бити нашим пољем борбе. Ми треба да почнемо њу управо на нивоу трезвеног погледа на свет, без икакве слепоће, путем самопознања, да смо окружени силама целог света.

Морамо се са њима борити тиме, да постојано држимо разум горе, а не доле, т.ј. да гледамо небеско и не забијати разум у земаљске ствари (објаснићу даље, шта то значи). Са тачке гледишта практичног мирјанског живота, то значи, да нам следује да будемо мало луди, т.ј. да не идемо уз ногу са већином чланова Цркве. Нас ће сматрати, у мањој мери мало чудним, и то просто ненормалним.

Опет, то је неопходан и кључни услов, и ја ћу се томе још вратити.

отац Серафим Роуз: Екуменизам

 

Екуменизам је велика трагедија, јер полази од претпоставке да нико нема праву (целовиту) веру. Прихватљиво би било када би православци (*битно је истаћи и чињеницу да они које он назива православнима, у време оснивања свејеретичког, екуменистичког ССЦ одавно нису били православни! Црква Христова (ЦИПХ Грчке и Кипра), слава Богу, није у свејеретичком, екуменистичком ССЦ, јер учешће у истом је издаја истине,како је исповедио и сам отац Серафим Роуз! - п.п.) ишли на те скупове да посведоче другима праву веру.

Међутим, они то не раде. Чак и кад то неки учине, они су мањина коју нико заиста не слуша. Чињеница је да ту православни не заступају самостално своја становишта.

Трагедија је око православног учешћа што нико од других не чује, не разуме; очигледно је да су православни увучени у овај велики покрет јер је утицајан и њиме не преносе истину људима који су искрени у жељи да је чују.

Тако православни, не сви, али многи да, учествују у молитвама са римокатолицима и лутеранцима, а за ове опет знамо да учествују са методистима и унитарцима, па будистима, а наићи ћемо и на Сатану даље на том путу.

Увиђамо једну идеју да је све релативно, да не постоји ни једна права истина (исповедање).

Заправо, издајемо истину ако учествујемо у овоме. Ми не смемо да учествујемо.

Ми морамо да се оградимо од тога и да укажемо шта је лоше у тој идеји да су сви једно у вери, јер нису једно.

Њихова претпоставка екуменизма је да нема битне разлике између нас и римокатолика, а ми знамо да постоје кључне разлике и да су оне чак питање живота или смрти.

Постоје људи коју су патили, који су убијани од римокатолика ако не би променили веру.

Ми имамо истинску веру која је потребна свету. Пре бисмо требали да их примимо у православље, него да учествујемо на заједничким скуповима који тврде да нема битних разлика.

У том смислу, учествовање у овоме је велика трагедија. Чињеница да се учествује веома узнемирује људе који имају православне савести.

Људи који немају много православне савести ће се једноставно продати овоме покрету, те биће једно са Папом, једно са протестантима, једно са будистима, а то све утире пут за долазак антихриста.

“Уједините све људе у једном”; што не значи да ће сви да верују у једно, сви ће да верују у шта год хоће, да буду снисходљиви према свему и чекају антихриста.

Зато, дефинитивно мислим да је екуменски покрет још један знак доласка задњих времена и припрема за тог великог светског владара, који не долази да сачува правослану веру, већ да каже: “Сви уживајте. Опустите се уз мене и уживајте”.

отац Серафим Роуз: Ово је слуђено покољење

Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен.

Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима. Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја.

А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину.
​
Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен.

отац Серафим Роуз: Ваздушно царство духова

 

Првобитна човекова природа

"До пада, човеково тело било је бесмртно, слободно од ма какве немоћи или болести, слободно од садашње огрубелости и отежалости, слободно од греховних и телесних осећања која су сада нешто природно за њега (свети Макарије, 4. омилија). Његова чула била су неупоредиво истанчанија, њихово деловање неупоредиво шире и сасвим неспутано. Обучен у такво тело, с таквим чулима, човек је био способан за чулно опажање духова међу које је и сам душом спадао; био је способан за општење с њима, као и за боговиђење и општење с Богом, које је природно за свете духове. Свето тело човеково није било препрека томе, није одвајало човека од света духова. И обучен у тело, човек је био способан да живи у рају у коме сада могу пребивати само Свети, и то само душама својим, док ће се тела Светих узнети тамо тек по васкрсењу.

Тада ће ова тела оставити у гробовима ову огрубелост коју су примила после пада; тада ће она постати духовна, чак - духови, како то вели свети Макарије Велики (6. омилија) и пројавиће у себи сва она својства која им беху дата при стварању. Тада ће људи опет стати у ред светих духова и отворено општити са њима. Образац тела које је уједно било и тело и дух видимо у телу Господа нашег Исуса Христа, након Његовог Васкрсења.

Човеков пад

Човековим падом су се и његова душа и тело изменили. Заправо, пад је за њих уједно био и смрт.

Оно што ми видимо као смрт и што тим именом називамо уствари је само одвајање душе од тела. Али је ово двоје и пре тога већ осмрћено одступањем од Бога - Истинитог Живота.

Ми се рађамо већ убијени вечном смрћу! Ми не осећамо да смо мртви, јер је то својствено свим мртвацима! Немоћи и болести нашег тела, његова потчињеност разним непријатним утицајима овог материјалног света, његова огрубелост - последице су пада. Услед пада наше тело доспело је у исти ред са телима животиња; оно битише анималним животом, животом своје пале природе. Оно је као некакав затвор, гроб и тамница душе.

Изрази које користимо су снажни. Али чак ни они не изражавају довољно тачно пад нашег тела са висине духовног стања у низине плотскога. Човек се мора очистити брижљивим покајањем и бар у извесној мери осетити слободу и узвишеност духовног стања, да би могао схватити у како бедном стању је наше тело, стању осмрћености узрокованом отуђењем од Бога. У том стању осмрћености, услед крајње отежалости и огрубелости, телесна чула нису способна да опште са духовима - не виде их, не чују и не осећају. Тако иступљена секира више не може да се користи у одговарајућу сврху. Свети духови избегавају да опште са људима јер ови нису достојни тог општења, а пали духови, који су нас повукли у свој пад, помешали су се с нама, и да би нас лакше држали у заробљеништву, труде се да и себе и своје окове учине за нас неприметним.

Ако се понекад и откривају, чине то зато да учврсте своју власт над нама. Сви ми који смо робови греха треба да знамо да нама није својствено да општимо са светим Анђелима, јер смо се падом отуђили од њих. Нама је, услед тог пада, својствено општење са палим духовима, у чији ред и спадамо душом, због чега треба да знамо да духови који се видљиво јављају људима (који пребивају у стању пада и греховности) - јесу демони, а никако не свети Анђели. "Оскврњена душа", вели свети Исак Сиријац, "не улази у чисто Царство и не придружује се духовима светих" (74. омилија).

"Мада се демони обично јављају људима прерушени у светле Анђеле, да би их што лакше преварили; мада се понекад труде да увере људе како су они душе људске, а не демони (овај вид преваре демони данас нарочито често користе, јер је савремени човек нарочито спреман да у то поверује), мада они понекад предвиђају будуће догађаје; мада и тајне откривају - ипак им човек ни најмање не сме веровати. Код њих је истина помешана са лажју, а истину повремено користе да би им превара лакше успела. Јер се и сам сатана претвара у Анђела светлости и његове слуге се претварају да су слуге праведности, каже апостол Павле (II Кор. 11, 14, 15)", (т. III, стр. 7-9).

"Опште правило за све људе треба да буде да ни у ком случају не верују духовима када се они јављају у видљивом обличју, да не ступају у разговор с њима и да не обраћају никакву пажњу на њих, сматрајући њихово јављање за највеће и најопасније искушење. У време. тог искушења човек треба да усмери свој ум и срце к Богу, молећи га за избављење од тог искушења. Жеља да се виде духови, да се сазна нешто о њима и од њих јесте знак крајњег безумља и потпуног непознавања моралног и подвижничког предања Православне Цркве. Познање духова се не стиче онако како то претпостављају неискусни и неопрезни истраживачи, него на потпуно друкчији начин. Отворено општење са (палим) духовима за неискусног представља највећу несрећу, или бива узрок највећим несрећама".

"Богонадахнути писац књиге Постања вели да је после пада првих људи, Бог, изричући пресуду пре изгнања из Раја начинио хаљине од коже, и оденуо Адама и Еву у њих (Пост. 3, 20). Кожне хаљине, по тумачењу Светих Отаца (свети Јован Дамаскин, "Тачно изложење православне вере" /књ. 3, гл. 1/) означава наше грубо тело, које се при паду изменило изгубило је своју првобитну тананост и духовност и примило садашњу огрубелост.

Премда је прави узрок томе био пад, ипак се промена догодила под утицајем Свемогућег Творца, по Његовој неизрецивој милости према нама, ради наше велике добробити. Међу осталим, по нас корисним последицама које проистичу из стања у коме се сада налази наше тело, указујемо на ову: услед огрубелости нашег тела ми смо постали неспособни да чулно опажамо духове под чију смо власт пали... Премудрост и доброта Божија поставили су преграду између људи избачених из раја на земљу и духова који су били збачени с Небеса на земљу. Ова преграда је груба материјалност човечијег тела. Тако и земаљски владари одвајају тамничким зидовима злочинце од осталог људског друштва да они не би по својој вољи наносили томе друштву штету и кварили друге људе (свети Јован Касијан "Разговори", 8, гл. 12).

Пали духови делују на људе подмећући им грешне помисли и осећања, али веома мало људи је у стању да чулима опази духове" (епископ Игњатије, стр. 11-12)".

"Душа, обучена у тело, затворена и одвојена њиме од света духова, постепено узраста, изучавајући Божије законе, или - што је исто - изучавајући Хришћанство, и стиче способност да разликује добро од зла. Тада јој се дарује духовно виђење духова и, ако је то у складу с циљем према коме је Бог води -такође и чулно виђење; јер су за њу вражија обмана и превара много мања претња, док су јој искуство и знање о томе корисни .

"Одвајањем душе од тела видљивом смрћу, ми опет улазимо у ред и друштво духова. Из овога је очито да је за успешан улазак у свет духова неопходно благовремено усагласити себе са Божијим законима, ради чега је Бог и оставио свакоме човеку одређено време странствовања на земљи. То се странствовање назива земаљски живот".

Отварање чула

"Људи постају способни да виде духове тек након што им се чула измене, а то се дешава неприметно и на за човека необјашњив начин. Он само запажа у себи да изненада почиње да виђа оно што раније није виђао и што други не виде, и да чује оно што раније није чуо.

За људе који су лично искусили такву измену чула, она је врло једноставна и природна, иако је не могу објаснити ни себи ни другима, а за људе који то нису искусили, реч је о нечему чудном и несхватљивом. Свима је, исто тако, познато да људи могу да утону у сан, али каква је сан у ствари појава и на који то начин, неприметно за нас, ми прелазимо из будног стања у стање сна и самозаборава - за нас остаје тајна".

"Измена чула уз помоћ које човек ступа у чулно општење с бићима из невидивог света, у Светом Писму назива се отварањем чула. Писмо каже: "Тада Господ отвори очи Валааму и он угледа Анђела Господњег где стоји на путу с исуканим мачем у руци" (Бројеви, 22, 31). Окружен непријатељима, пророк Јелисеј, да би умирио свог престрашеног слугу, помоли се и рече: "Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку те виде: гора пуна коња и огњених кола око Јелисеја" (IV Цар., 6, 17-18); (види такође Л. 24, 16-31)".

Из наведених места Светог Писма јасно произилази да телесни органи служе као некакве двери и улаз у унутарњу одају где се налази душа, и да се ове двери отварају и затварају по Господњој наредби. Премудро и милосрдно ове двери остају поваздан затворене код палих људи, да наши заклети непријатељи, пали духови, не би нагрнули кроз њих и погубили нас. Та мера је утолико неопходнија јер смо се ми после пада обрели у области палих духова, окружени њима и поробљени од њих.

Немајући могућности да продру к нама, они нам се обзнањују споља, изазивајући разне грешне помисли и маштања, и увлачећи тиме лаковерну душу у општење с њима. Човеку није допуштено да отклања Божији надзор и да сопственим средствима (по Божијем допуштењу, али не и по Његовој вољи) отвара своја чула и ступа у чулно општење с духовима.

Али, то се догађа. Очигледно је да човек сопственим снагама може успети да општи само са палим духовима. Није својствено светим Анђелима да учествују у нечему што није у сагласности са Божијом вољом, у нечему што Богу није угодно... Шта људе привлачи да ступају у отворено општење с духовима? Лакомислене људе и незналице у стварима хришћанског подвига мами на то њихова радозналост, незнање и неверје; нажалост, они не схватају да ступањем у такво општење могу себи нанети силну штету (стр. 13-15)".

"Мисао да је чулно опажање духова од неке изузетне важности - погрешна је. Чулно опажање без духовног, не омогућава правилно разумевање духовних бића; оно омогућава само површно разумевање духова и врло лако нас може навести да стекнемо најпогрешније појмове о њима.

Управо то се најчешће и дешава неискусним људима и онима који су сујетни и самоуверени. Духовно опажање духова даје се само правим хришћанима, док су за чулно опажање духова најспособнији људи најпорочнијег живота... Веома мало људи поседује ову способност као урођени дар, и врло малом броју људи се духови јављају поводом неких особитих животних околности.

У ова последња два случаја, човеку се не може ништа замерити, само би такав морао да све напоре да се избави из таквог стања, које је веома опасно. У наше време многи се упуштају у општење са палим духовима посредством магнетизма (спиритизма), где се пали духови обично јављају у виду светлог анђела, и варају и обмањују уз помоћ разних занимљивих прича у којима мешају лаж са истином. Они увек узрокују крајње душевно и чак умно растројство" (стр. 19).

"Они који телесним очима виде духове, чак и свете анђеле, не би требало ништа о себи да умишљају; овакво опажање само по себи није никакав доказ о достојности таквог човека. За ово су способни не само порочни људи, него и бесловесне животиње" (Бројеви 22, 31), (стр. 21).

Опасност од контакта са духовима

"Ономе ко нема духовни вид, виђење духова телесним очима увек наноси штету - некад већу, некад мању. Овде на земљи, истина је помешана с лажју (свети Исак Сиријац, 2. омилија), као у земљи у којој је добро помешано са злом, у земљи прогонства палих анђела и палих људи" (стр. 23).

"Онај ко чулима опажа духове може лако бити преварен на сопствену штету и погибао. Ако он приликом виђења поклони поверење духовима, или се покаже лаковерним, неминовно ће бити обманут, неминовно ће бити привучен, неминовно ће бити запечаћен непрепознативим за неискусне печатом обмане, печатом који наноси страшну повреду његовом духу.

Што је још горе, често више није могуће било шта поправити, нити је могуће избавити из овог стања. То се догодило многима. Догодило се то не само незнабошцима, чији жреци су већином отворено општили с демонима; догодило се то не само многим хришћанима који су, неупућени у тајне хришћанства, у одређеним животним околностима ступили у општење с духовима; то се догодило и многим подвижницима и монасима који су чулно виђали духове, а нису претходно стекли способност да их духовно виде".

"Једино учење и пракса хришћанског подвига на правилан и законит начин уводи човека у свет духова. Сваки "други начин је незаконит и мора бити одбачен као непотребан и погубан. Истинског Христовог подвижника сам Бог уводи у виђење духова. Кад је Бог водич, онда се привиди истине, у које се лаж одева, разлучују од саме истине. Подвижнику се тада даје најпре духовно виђење духова којим он подробно и прецизно открива сва својства тих духова. Тек након тога дарује се неким подвижницима чулно виђење духова којим се употпуњује познање духова стечено духовним виђењем" (стр. 24).

Неколико практичних савета

Из беседе светог Антонија коју је у Антонијевом житију забележио његов ученик св. Атанасије Велики (што смо раније помињали као главни извор нашег знања о деловању демона), епископ Игњатије преузима неке практичне савете за хришћанске подвижнике о томе како се треба односити према чулном виђењу духова. Ово је од изузетне важности за свакога ко жели да води истински хришћански живот у данашње време када је (из разлога који ћемо покушати да објаснимо касније) чулно виђење духова постало раширеније него у ранија времена. Свети Антоније учи:

"Потребно је, ради ваше безбедности, да знате и ово: ако вам се јави ма какво виђење, немојте се уплашити. Какво год да је виђење, ви га најпре одважно запитајте: "Ко си ти и одакле долазиш?" Ако је јављање Светих, они ће те успокојити и твој страх обратити у радост. Ако је јављање ђаволско, оно ће, наишавши на одлучност у твојој души, одмах почети да се колеба. Јер, то питање указује на храбру душу. Поставивши то питање, Исус Навин се уверио у истинитост виђења (Нав. 5, 13), а непријатељ се није сакрио ни од Данила (Дан. 10, 20) (стр. 43-44)".

Наводећи како је чак и светог Симеона Столпника једанпут демон скоро преварио, појавивши се пред њим у пламеној кочији (Житија Светих, 1. септ.), еп. Игњатије упозорава данашње православне хришћане: "Ако су и Светитељи били у таквој опасности да буду преварени од злих духова, та опасност још више прети нама.

Ако ни Светитељи нису могли увек да препознају демоне који би им се јављали у виду Светитеља или Самога Христа, како ми за себе можемо мислити да ћемо их непогрешиво препознати? Једини начин да се избавимо од ових духова јесте да одлучно одбијамо свако њихово јављање и свако општење с њима, сматрајући себе недостојнима за таква јављања или за такво општење".

"Свети наставници хришћанског подвижништва заповедају благочестивим подвижницима да не верују никаквом лику или виђењу који би се изненада појавили, да не ступају у разговор с њима, нити да обраћају ма какву пажњу на њих. Они заповедају да се за време оваквих јављања треба ограђивати знаком Часног Крста, затворити очи, са потпуном свешћу да смо недостојни и неспособни да видимо свете духове, и молити Бога да нас избави од свих замки и обмана које нам духови злобе лукаво подмећу" (стр. 45-46).

Даље свети Игњатије цитира преподобнога Григорија Синаита: "Нипошто не прихватај оно што чулима или умом видиш ван или унутар себе, био то лик Христа, или Анђела, или неког Светитеља, било да ум уобрази или угледа какву светлост; јер самом уму је по природи својствено да машта и он лако обликује ликове по својој жељи. Ово је уобичајена појава код оних који не пазе строго на себе, због чега сами себи наносе штету" (стр . 47-49).

Закључак

Еп. Игњатије овако закључује учење: "Једини правилан приступ у свет духова пружа хришћанско подвижништво. Једини правилан прилаз чулном виђењу духова обезбеђује хришћанско узрастање и савршенство" (стр. 53).

"У одређено, Богом назначено и само Њему знано време, ми ћемо неминовно ступити у свет духова. А ни за кога од нас то време није далеко! Нека би нам свеблаги Бог даровао да још у току овог земаљског живота прекинемо општење с палим духовима и ступимо у општење са светим духовима, како бисмо на основу тога, пошто свучемо тело, били прибројани светим, а не палим духовима!" (стр. 67).

Ово учење еп. Игњатија (Брјанчанинова), написано пре више од сто година, могло би исто тако бити написано и данас - тако прецизно описује духовна искушења нашег доба, када су "двери опажања" (да употребимо израз Олдоса Хакслија, једног од експериментатора у овој области) у човеку отворене у мери непојмљивој за доба у коме је живео еп. Игњатије.

Овим његовим речима коментар готово да и није потребан. Пажљив читалац их је можда већ почео да примењује на "посмртна" искуства која описујемо у овој књизи, и самим тим почео да схвата застрашујућу опасност ових искустава по људску душу.

Онај ко је упознат са. овим православним учењем, не може без ужаса и запрепашћења да посматра с каквом лакоћом данашњи назови хришћани "указују поверење јављањима и виђењима која постају нешто уобичајено.

Узрок овом поверењу је јасан: римокатолицизам и протестантизам који су већ толико векова одвојени од учења и праксе православног духовног живота, изгубили су сваку способност да се разаберу у царству духова.

Њима је постала потпуно страна основна хришћанска врлина - неповерење према сопственим "добрим" мислима и осећањима. Услед тога, "духовна" искуства и јављања духова намножила су се као никад раније у хришћанској ери, па је лаковерно човечанство спремно да прихвати теорију о "Новом Добу" духовних чуда, или "ново изливање Светога Духа" као објашњење за ову чињеницу.

Овакво духовно осиромашење човечанства које себе сматра за "хришћанско", док се у исто време припрема за еру демонских "чудеса", јесте знак последњих времена (Откр. 16, 14).

Треба додати да су православни хришћани, иако теоретски поседују - истинско хришћанско учење, ретко и сами имају пуну свест о њему, па често као и нехришћани бивају лако обманути.

Време је да ово учење поново открију они којима оно по праву рођења припада.

Они који сада описују своја "посмртна" искуства показују да наивно верују својим искуствима као и толики други који су у прошлости били заведени њима. У целокупној савременој литератури у вези са овим питањем, у свега неколико случајева особа се заиста и озбиљно запитала не долази ли макар део њеног искуства од ђавола. Православни читалац свакако ће поставити ово питање и покушати да ова искуства разуме у светлу духовног учења православних отаца и светитеља.

Сада ћемо кренути даље да бисмо видели шта се конкретно збива са душом када после смрти напусти тело и уђе у царство духова.

Извор: Јеромонах Серафим Роуз, Душа после смрти, Светигора, Цетиње, 1995. год.

отац Серафим Роуз: „Душа после смрти“

отац Серафим Роуз: ,,Душа после смрти"

Смрт, која није Богом створена, већ је у створења доспела грехом Адама у Рају, јесте најизразитији вид пада људске природе са којим се човек суочава. Судбина личности у вечности умногоме зависи од тога како се она односила према сопственој смрти и како се припремала за њу.

Истинити хришћански однос према смрти укључује и елеменат страха, несигурности, тј. управо оних емоција које окултизам жели да одбаци. Међутим, хришћански однос према смрти нема ничег заједничког са примитивним страхом какав могу осетити они који умиру без наде у вечни живот. Хришћанин дочекује смрт са умиреном савешћу, спокојно, и, по Божјој милости, чак и са одређеном сигурношћу. Погледајмо сада хришћанску смрт неколико великих египатских свештеномонаха из V века.

"Када је наступило време светоме Агатону да се престави, три дана је провео у потпуној сабраности, не проговарајући ни са ким. Најзад га браћа упиташе: "Оче Агатоне, где си ти?". "Стојим пред судом Христовим", одговори он. "Зар се чак и ти бојиш, оче?", упиташе браћа. Он одговори: "Истина, ја сам се из све снаге старао да извршим заповести Божје, али ја сам човек, па не знам да ли су моја дела Богу угодна". "Зар заиста не полажеш наду на свој живот, који је био у складу са вољом Божјом?", упиташе опет браћа.

"Не могу да имам такву наду", одговори он, "јер једно је суд човечији, а друго суд Божји". Хтедоше још нешто да га упитају, али им он рече: "Љубазно вас молим да сад не говорите више са мном, јер сам заузет". Рекавши то, он радосно издахну.

"Видесмо га радосног", говорили су његови ученици, "као да се сусрео и поздравља се с драгим пријатељима".

Чак и велики Светитељи, који су умирали са јасним сведочанствима Божје милости према њима, чувају трезвено смирење у погледу свога личног спасења.

"Када је Сисоју Великом дошло време да умре, озари се његово лице, и он рече окупљеним оцима:

"Ево, дошао је Авва Антоније". Поћутавши мало, опет рече:

"Ево, дође лик пророка". Онда постаде још светлији и рече:

"Ево, дошао је лик апостола". И опет, његово лице озари се двоструко јаче. Он поче са неким да разговара. Старци га упиташе са ким је разговарао. Он одговори:

"Анђели су дошли да ме поведу, али ја их преклињем да ме оставе још неко време, ради покајања". Старци му рекоше: "Оче, теби покајање није потребно". Он им одговори: "Уистину, не знам да ли сам поставио и почетак покајању". А сви су знали да је савршен. Тако је говорио и осећао истински хришћанин, иако је још за живота васкрсавао мртве једном речју и био преиспуњен даровима Духа Светога. И опет засија његово лице још јаче, блистајући попут сунца. Сви се уплашише. Он им рече: "Гледајте, Господ је дошао и рекао: "Донесите ми изабрани сасуд из пустиње". С овим речима он испусти дух. Видеше севање муње, а храм се испуни миомиром". (Скитски Патерик, Епископ Игњатије, књ. III, стр. 110).

Колико се само овај дубок и трезвен хришћански однос разликује од површног приступа неких од данашњих неправославних хришћана који сматрају да су већ "спасени", да чак неће бити ни подвргнути суду као сви људи, те да немају зашто ни да се плаше смрти.

Слично схватање (које је веома распрострањено међу савременим протестантима и које практично није далеко од окултистичких идеја) јесте и оно да се смрти не треба плашити, јер вечних мука нема. Без сумње да је, ако и ненамерно, и ово схватање потпомогло формирању савременог односа према смрти.

Блажени Теофилакт Бугарски (XI в.), у своме коментару Еванђеља пише: "Многи се обмањују лажном надом, мисле да ће задобити Царство Небеско и ујединити се са сабором оних који почивају на врхунцу врлина. Овакви гаје високо мишљење о самима себи у срцу... Многи су звани, јер Бог зове многе, односно све; али мало је изабраних, мало је спасених, мало је достојних Божјег избора" (Тумачење Мат. 22: 14).

Сличност између окултне филозофије и савремених протестантских погледа представља можда главни разлог због чега су покушаји неких протестаната - евангелиста да критикују савремена "посмртна" искуства с тачке гледишта "библијског хришћанства" били толико неуспешни.

И сами критичари су толико изгубили од традиционалног хришћанског учења о загробном животу, поднебесном царству, деловању демона и њиховим обманама, да је и њихова критика често расплинута и произвољна, а њихова моћ просуђивања у овој области није ништа боља него код световних истраживача, због чега и допуштају да их обману лажна, назови "хришћанска" или "библијска" искуства у ваздушном царству.

Истински хришћански однос према смрти заснива се на свести о коренитој разлици између овог и будућег живота.

Митрополит Макарије Московски (Булгаков) следећим речима подвлачи библијско и светоотачко учење по овом питању: "Смрт је међа која ограничава време подвига за човека, и на којој почиње време отплаћивања, тако да по смрти није могуће ни покајање, ни исправљање живота. Ову истину изразио је Христос Спаситељ својом причом о богаташу и Лазару, из које се види да су и један и други, одмах после смрти, добили заслужено, а богаташ, ма колико се мучио у аду, није могао покајањем да се ослободи својих мука" (Лк. 16: 26, књ. II, стр. 524). (Али то још није коначни суд - прим. прев.)

Због тога смрт и јесте управо та реалност која у човеку побуђује свест о разлици између овог и будућег света и надахњује на живот испуњен покајањем и очишћењем, док још имамо драгоценог времена.

Када је светог авву Доротеја неки брат упитао за себе, зашто му се дешава да немарно проводи време у својој келији, он му је одговорио: "Због тога што ти још ниси схватио ни очекивану награду, ни будућа мучења. Јер, када би ти ово уистину знао, ти би, чак и да ти је келија пуна црва и да стојиш у њима све до грла, трпео и то не раслабљујући се". (Авва Доротеј, поука 12 "О страху од будућих мука".

На сличан начин учи и свети Серафим Саровски, у ово наше, модерно време:

"Када би знао каква радост очекује душу праведника на Небесима, ти би се одважио да у овом привременом животу поднесеш муку, гоњење и клевету с благодарношћу. Кад би и читава ова келија наша била пуна црва, и кад би ти црви гризли плот нашу током читавог овог привременог живота, то би од свег срца требало на то пристати, да се не би лишили оне небеске радости коју је Бог припремио онима који Га љубе".

Непостојање страха пред лицем смрти код протестаната, као и код окултиста, представља директну последицу њихове неосведочености о томе шта их очекује у будућем животу и шта је могуће учинити сада, да би се за смрт припремили.

Истински доживљај или виђење загробног живота потреса до дубине душе и (уколико човек није до тада ревносно водио хришћански начин живота (доводе до корените промене читавог живота ради припреме за будући. Када је преподобни Атанасије Кијево-Печерски умро и кроз два дана оживео, игуман и братаја се "ужаснуше, видевши да је оживео, па почеше да му постављају питања о томе како је оживео, и шта је видео и чуо у тренутку кад се раздвајао од тела. На сва та питања он је одговарао само речима: "Спасавајте се!".

Како га је братија упорно молила да им каже нешто корисно, он им завешта послушање и непрестано покајање. Одмах потом Атанасије се затворио у пећину, у којој је провео, не излазећи, двадесет година, пребивајући ту дан и ноћ у непрестаним сузама, узимајући само мало хлеба и воде и не проговарајући ни са ким за све то време. Када је дошао час његове смрти, он је поновио окупљеној братији своју поуку о послушању и покајању и с миром починуо у Господу". (књ. III, стр. 129, Кијево-Печерски патерик, Св. Атанасије, назван "Васкрсли", преставио се 2. децембра).

Исто тако, на Западу, Пречасни Беда приповеда како је неки становник Нортумбрије, који је био мртав читаву ноћ, повративши се у живот, рекао: "Заиста, ја сам устао из загрљаја смрти, и поново ми је допуштено да живим међу људима. Али од сада не треба да живим као раније, већ треба да водим сасвим другачији живот".

Он је раздао све своје имање и удаљио се у манастир. Доцније је говорио да је видео Небеса, ад, али "тај човек Божји није желео да говори о томе са људима непријемчивим и немарног живота, него само са онима који су имали страх од казне или се радовали надом на вечни живот, и који су желели да приме његове речи у срце и узрастају у светости".

Чак и у наше време, аутор текста "Многима невероватан, али истинит догађај" био је тако потресен својим истинским искуством оностраног света, да је у потпуности изменио свој начин живота, постао монах и написао повест о свом искуству да би пробудио себи сличне који живе у лажној безбрижности, не верујући у будући живот.

Овакви случајеви често се срећу у житијима Светих и другим православним изворима, и они стоје у оштром контрасту са искуствима савремених људи који су видели "Небеса" и "онај свет", остајући и даље у лажној уверености да су већ "спремни" за живот после смрти и да се саме смрти нема разлога бојати.

Значај сећања на смрт у хришћанском животу могуће је видети из уџбеника хришћанског подвига- - "Лествице" преподобног Јована Лествичника, чији је шести степен специјално томе посвећен:

"Као што је хлеб потребнији од сваке друге хране, тако је и помишљање на смрт нужније од свих других делања... За човека је неизводљиво дело да дан проведе богоугодно, уколико не мисли да је то последњи дан његовог живота" (Степеница 6: 4, 24). Писмо добро каже: "У свим речима својим сећај се свога краја, и довека нећеш сагрешити" (Сир. 7: 39). Велики светитељ, преп. Варсонуфије из Газе, саветовао је брату: "Нека твоје помисли укрепи сећање на смрт, чији час није никоме познат. Похитајмо да чинимо добро до исхода нашег из овога живота - јер ми не знамо у који ћемо дан бити позвани - да се не покажемо неприпремљенима и не останемо, заједно са пет лудих девојака, изван брачне ложнице".

Велики авва Пимен, дознавши о смрти египатског подвижника пре. Арсенија Великог, рече: "Блажени Арсеније, ти си оплакао себе током земног живота! Ако не оплакујемо себе овде, плакаћемо вечно. Немогуће је избећи плач: или овде - добровољно, или тамо, у мукама, невољно". (Патерик Скитски, види код еп. Игњатија, књ. III, стр. 108).

Само онај ко поседује овакав трезвени хришћански поглед на живот, може се осмелити да каже заједно са апостолом Павлом да има "жељу отићи и с Христом бити" (Фил. 1: 23).

Само онај, које водио хришћански живот подвига, покајања и оплакивања својих грехова, може да каже са светим Амвросијем Миланским: "Будале се боје смрти као највећег зла, а мудри је траже као одмор од напора и крај мука" ("Смрт као благо", 8: 32).

Преосвећени Игњатије (Брјанчанинов) завршава своју знамениту "Беседу о смрти" речима које данас, после сто година, звуче за нас као призив да се вратимо једином исправном односу према смрти - хришћанском, одбацивши све ружичасте илузије нашег садашњег духовног стања, као и све лажне наде у погледу будућег живота: "... корисно је будити у себи сећање на смрт посећивањем гробаља, посећивањем болесника, присуством при самртничким постељама ближњих и сахранама, честим размишљањем и обнављањем у сећању различитих смрти савременика, које смо видели или о којима смо слушали... Спознавши колико је кратак наш земни живот и сујетна сва земаљска богатства и почасти, схвативши каква ужасна будућност очекује оне који су, пренебрегавајући Искупитеља и искупљење, принели себе сасвим на жртву греху и трулежи - одвратимо наше духовне очи од непрестаног гледања обмањујуће и варљиве лепоте света, која лако улови људско срце да је љуби и служи јој; обратимо их страшном, али спасоносном призору - смрти која нас очекује.

Оплакујмо себе благовремено, умијмо, оперимо сузама и исповедимо наше грехе записане у књигама Сведржитеља.

Стекнимо благодат Светога Духа - тај печат, то знамење изабрања и спасења, јер нам је оно неопходно да би слободно прошли кроз ваздушно пространство и стекли приступ небеским дверима и обитељима.

... Изгнаници из раја! Не ради весеља, не ради славља, не ради играња живимо ми на земљи, него због тога да би вером, покајањем и крстом убили смрт која нас је убила, и повратили себи изгубљени рај.

Нека милостиви Господ дарује читаоцима ових речи и писцу да се сећају смрти за време земног живота, и сећајући се ње, умртвивши се за све сујетно, животом за вечност одстране од себе жалац смрти када њен час наступи, и пређу у блажени, вечни, истинити живот. Амин" (т. III, 181-183).

+++

отац Серафим Роуз: Ваздушно царство духова