Велико ресетовање, тај нови почетак историје који је Светски економски форум (СЕФ) најавио 2020, коначно добија свој пуни смисао. Из фразеолошке магле о праведнијем друштву, хуманијем капитализму, еколошкој зеленој агенди и одрживом развоју, помаљају се застрашујуће контуре новог света којим управља све видљивија рука невидљиве елите из сенке.
Познати, бизарни слоган СЕФ-а по коме се грађанима света обећава будућност у којој ће “поседовати ништа” и биће срећни, полако се реализује – бар када је први део овог слогана у питању.
Рад на томе да грађани „немају ништа“ почео је давно, пре више деценија. Дружина из Давоса, чије интересе артикулише СЕФ, постарала се да заустави или драстично успори реални раст плата највећег броја запослених. Ниска инфлација, социјални мир и илузија раста куповне моћи одржавана је поплавом јефтиних роба које су стизале са истока. Док су грађани трошили новац на јефтине индустријске трице и кучине, цене становања, образовања и здравствених услуга су експлодирале, а с њима и дугови грађана.
Средња класа, поуздани стуб стабилности друштва, полако је сиромашила. Пројекат осиромашења се током последње деценије спроводио тихо, између осталог и политиком ултраниских, нултих или негативних каматних стопа. Делови друштва који су одговорно штедели изгубили су приходе од камата који су служили да бар делом надокнаде инфлаторну ерозију штедних депозита. На другој страни, та иста монетарна политика омогућила је да најбогатији наставе енормно богаћење кроз раст вредности финансијске имовине (акција и сл.).
Потом је дошао ковид 19. Ни данас поуздано не знамо како и одакле се вирус појавио, да ли је реч о природној непогоди или о мрачном лабораторијском пројекту. У име борбе против пандемије створена је невиђена психоза страха и затварани су велики делови економије. Државе су штампале новац и делиле га грађанима и предузећима која не раде. Али новац по себи не ствара вредност нити тако креирана куповна моћ може довести до раста производње у економијама које су затвориле своја предузећа. Наштампани новац се кумулирао у финансијском систему будући да су грађани мање трошили током пандемије. Када су се економије прошле године отвориле, када су грађани почели више да троше, почело је убрзавање инфлације. Тако креирана инфлација, коју економисти зову инфлација тражње, ипак није била довољна да направи потпуни хаос. Требало је нешто јаче.
Западне елите су одлучиле да изазову колосалну кризу на тржиштима енергије и хране – подстичући рат у Украјини, инсистирајући на кажњавању Русије и елиминисању енергетске зависности од ње. Раст цена енергије није настао зато што енергије нема довољно, већ зато што је Запад санкцијама ефективно одсекао понуду која долази из Русије и изнудио реакцију руске стране. Истовремено, на берзама енергије одвијају се ценовне шпекулације које додатно повећавају цене и стварају хаос док се енергетске компаније гуше у профиту.
Раст цена настао повећаном тражњом (услед штампања новца) сада је помогнут и трошковном инфлацијом – растом цена хране, енергије и, последично, плата. Ценовни удари су страховити и званичне статистике ни изблиза не рефлектују стварни раст трошкова живота највећег броја грађана и привреде. У глобализованом свету сви постају жртве а не само грађани земаља које су кризу изазвале.
На крају долази велико финале. Како се инфлација очекивано (и бојим се планирано) отела контроли, централне банке крећу с убрзаним подизање каматних стопа. То би требало да доведе до рецесије, до губитка радних места, до масовних стечаја и новог таласа глобалног осиромашења становништва. Огроман број људи неће имати ништа, баш како су пророци из Давоса и обећали. Рецесија је, уз пандемију, оптималан облик креирања страха и инструмент социјалне контроле и дисциплиновања становништва. Само је рат ефикасније средство.
Да ли елите стрепе од побуне грађана? Чини се да не. Грађанима се објашњава да су за кризу криви ковид 19 и Путин, те да се – опа – жртва мора принети на олтар слободе, демократије и међународног поретка. Ако се поруке не могу пренети речима, пренеће се пендрецима, сузавцем и шмрковима. Власти се не шале. Увек луцидни председник Бајден недавно је подсетио своје политичке противнике да држава има и авионе које (ваљда) може употребити против непослушних, лако наоружаних републиканских симпатизера које етикетира као „полуфашисте“. Не би било велико изненађење ни ако би се појавила и каква нова пандемија и нови циклус ограничавања слободе кретања. У крајњем случају, на располагању је и проверено, суптилно средство – нови светски рат.
Лудило које гледамо је најављено и чини се
планирано. Тешко је поверовати како је хаос у коме живимо последица грешке у
калкулацији, те да политичке елите нису знале шта ће се догодити. Да је реч о
грешци политика би се кориговала, пљуштале би оставке и извињења, а комплетна
политичка елита Европе би се повукла у манастире и одала медитативном тиховању
… фигуративно речено. Јасно је да огроман број људи заиста неће имати ништа,
али остаје да видимо како стратези из Давоса намеравају да их учине срећним.
Извор:https://nkatic.wordpress.com/
