Ексклузивно: Рукопис Светог Серафима Саровског

Драга браћо и сестре у Христу! Позивамо вас да се упознате са овим изванредним рукописом. Написао га је сам Свети Серафим Саровски. У почетку је био упућен монасима, али може донети велику корист и мирјанима.

Овај документ има историјску вредност - садржи оригинални руком писани аутограм светог старца. Сада се рукопис чува у збирци Тројице-Сергијеве лавре.

Ево његовог целог текста:

1. Научите се умно-срданој молитви, како уче Свети Оци у Добротољубљу: јер је Исусова молитва светиљка за наше путеве и звезда водиља ка небу.

2. Научите да се молите дисањем кроз ноздрве, затворених усана. Ова уметност је бич против тела и телесних пожуда.

3. Исусовој молитви додајте „Мајком Божијом помилуј нас“.

4. Сама спољашња молитва није довољна. Бог слуша ум и зато они монаси који спољашњу молитву не повезују са молитвом унутрашњом нису монаси, него црне главе.

5. Бојте се намазаних чавки (жена) као пакленог огња, јер оне често чине царске војнике робовима сатаниним.

6. Запамтите да је права монашка мантија радосно подношење клевете и лажи: нема невоље -  нема спасења.

7. Ради све полако, лагано и не одједном: врлина није крушка, одједном је нећеш јести.

Јесењи сусрет у Саровској шуми

25. новембра 1825. г., неколико дана после тога, када је цар Александар I отишао од света, вратио се свету из свог затворништва, по наређењу Мајке Божије, дивни старац преподобни Серафим Саровски. Дошао је, да просвећује свет светлошћу благодати Светога Духа, коју је накупио током усамљеничког молитвеног подвига.

Непосредно пре тога, на јесен исте године везано са њим, десио се следећи случај. Старец Серафим је стајао поред свог извора близу манастира. К њему је пришао млади официр и, скинувши капу, замолио га је за благослов. Увек кротки и тихи старец Серафим одједанпут се испунио таквог гнева, каквог код њега нико никада до тада није видео, вичући гласно на официра проклео га је. Несрећни, као громом погођен, кренувши да одлази, тетурајући се од потрешености, заборавио је и капу обући... 

Сличајни сведок овог догађаја био је млади монах, који је донео старцу Серафиму храну. „Јеси ли видео?“, - упитао га је старец. „Видео сам“, - одговорио је монах. Старац му је показао извор, о коме се пажљиво бринуо: „Погледај!“ Монах се нагнуо и угледао, да је извор благодатне воде, који је исцељивао мноштво болесних, и који је увек био чист и бистар, овог пута био је потпуно мутан. „Ево тако ова господа хоће сву Русију да замуте“,- рекао је преподобни Серафим. После кратког времена, Русија је сазнала за заверу и покушај устанка „декабриста“ (официр је био један од њих)*.

Као да се у тишини јесење Саровске шуме одиграо сусрет две „Русије“ – Русије Православне, Свете Русије са Русијом демократском, револуционарном. Симболика сусрета је јасна: код Свете Русије, Русије праве, то јест, Православне, није било, нема и не може бити никаквог јединства, или помирења, или разговора са демократијом, револуциојом и хуманизмом, чак и када су у питању интереси који зависе од „националне сагласности“. Западњачкој хуманистичкој демократији од лица Свете Русије изречена је одлучна и вечна анатема...“

Протојереј Лев Лебедев (РЗЦ), "Великорусија – животни пут", гл. 23., стр. 294., Санкт Петербург, 1999.

------------

* „Декабристи“, револуционари племићког порекла, следбеници идеја француске револуције, завереници против царског самодржавља, организатори буне из 1825. год. Пошто је завера откривена неки од „декабриста“ осуђени су на смрт вешањем, а неки на прогон у Сибир.

Свети Серафим Саровски: Тражите, молите и не одустајте!

 Ја бих, ето, желео да и ви задобијете Духа Светога, да задобијете тај преобилни извор благодати Божје, као и да увек размишљате о себи овако: да ли се налазим у Духу Божјем или не? Па ако се нађете у Духу Божјем, то нека је благословен Бог! Онда се нема ради чега туговати, макар овог часа на страшни Суд Христов изашли.

Јер у чему вас затекне у ономе ћете и бити. Ако, пак, нисте у Духу Божјем, онда се потрудите да сазнате због чега вас је оставио Господ Бог Дух Свети, па Га поново тражите и молите и не одустајте од тога све док Га не нађете и док Господ Бог Дух Свети поново не буде са вама благодаћу Својом.

А на непријатеље наше, на зле духове који нас удаљују од Њега, на њих треба нападати док им се и прах не расеје, као што је рекао и пророк Давид: Терам непријатеље своје и стижем их, и не враћам се док их не истребим. Обарам их, и не могу да устану, падају под ноге моје (Пс. 18, 36-37).

„Тако вам је то, драги мој. Тргујте, дакле, духовним добрима. Раздајте благодатне дарове Духа Светога онима који га немају, као што упаљена свећа може, не умањујући свој пламен, палити друге свеће да би и на другим местима светлило.

 Па кад је тако у материјалном свету и с пламеном свеће, колико је то тек више с благодатним огњем Светога Духа Божјег!? Земаљско богатство смањује се раздавањем. Богатство небеско благодати Божје, што се више раздаје, то се више умножава у ономе ко га раздаје.“

Због тога је Господ и рекао жени Самарјанци: Који пије од воде коју ћу му ја дати биће у свему извор воде која тече у живот вечни (Јов. 4,13).

Свети Серафим Саровски: О очувању душевног мира

Свакако треба настојати да сачувамо душевни мир и да се не љутимо на туђе увреде; за ово се мора на сваки могући начин трудити да обузда гнев и да кроз пажњу сачува ум и срце од непристојних покрета.

И зато, увреде других треба подносити равнодушно и тражити такво расположење духа као да се њихове увреде не односе на нас, већ на друге.

Таква вежба може дати тишину људском срцу и учинити га пребивалиштем за самог Бога.

Пример гнева је Григорије Чудотворац, од кога је на јавном месту нека блудница тражила мито као за грех који  је починила, а он је, не љутећи се на њу, кротко рекао свом пријатељу: „Дај ускоро ће јој цена, толико захтевати.“ Чим је примила неправедну награду, жену је напао демон; светитељ је молитвом одагнао демона од ње (Чети-Минеи. 17. новембар).

Ако је немогуће не огорчити се, онда се бар мора потрудити да задржи језик, по псалму: збуњено а не глаголско (Пс. 76, 5).

У овом случају за узор можемо узети Светог Спиридона Тримифског и Светог Јефрема Сирина. Први је поднео увреду на овај начин: када је, на захтев грчког краља, ушао у палату, један од слугу који су били у царској одаји, сматрајући га просјаком, насмеја му се, не пусти га у дворац. собу, а затим га ударио у образ. Свети Спиридон, будући благ, по речи Господњој (видети: Мт. 5, 39), обрати му се још једног (Хети-Менаион. 12. децембар). Монах Јефрем, постећи у пустињи, био је лишен хране на овај начин: ученик, носећи му храну, случајно је разбио посуду. Монах, видевши тужног ученика, рече му: „Не тугуј, брате, ако неће да нам дође храна, онда ћемо ми к њој“. Затим је сео уз разбијену посуду и, сакупивши храну, јео је, тако да је био без гнева (Цхетии-Минеи. 28. јануар).

А како победити гнев види се на примеру живота великог Пајсија, који  се јавио Господу Исусу Христосу замолио да буде ослобођен гнева; а Христос му је говорио: „Ако можеш да победиш гнев и, хоћеш то учинити, нити ћеш мрзети никога, нити понижавати“ (Цхетии-Минеи. 19. јун).

Да би сачувала душевни мир, она мора да се удаљи од малодушја и да се труди да има радостан дух, а не тужан, по Сираховој речи: Убиј тугу многима и у њој буди од користи (Сир. 30). , 25).

Када човек има велики недостатак ствари неопходних за тело, тешко је превазићи малодушност. Али ово, наравно, треба приписати слабим душама.

Да би се сачувао душевни мир, мора се на сваки могући начин избегавати осуђивање других. Неосуђивањем и ћутањем се чува душевни мир: у том уређењу човек прима Божанска откривења.

Да би се ослободио осуде, треба слушати себе, не прихватати ни од кога стране мисли и бити као да је мртав за све.

Да би се сачувао душевни мир, мора се чешће улазити у себе и питати: „Где сам ја?“

При томе треба приметити да телесна чула, а посебно вид, служе унутрашњем човеку и не забављају душу чулним предметима, јер само они који имају унутрашње дело и бдију о својој души примају дарове благодати.

Свети Серафим Саровски: Чиме треба опскрбљивати душу

Душу је потребно опскрбљивати речју Божијом, јер је реч Божија, како каже Григорије Богослов, хлеб анђелски, којим се хране душе гладне Бога. Више од свега треба да се вежбамо у читању Новога Завета и Псалтира… Од тога настаје просветљење у уму, који се измењује божанственом променом.

Веома је корисно бавити се читањем речи Божије у осами, и прочитати свеколику Библију са разумевањем. Само зарад такве вежбе, не рачунајући друга добра дела, Господ Својом милошћу не оставља човека, но га испуњава даром духовног разумевања.

Када човек опскрби душу своју речју Божијом, испуњава се разумевањем тога шта је добро а шта зло.

Читање речи Божије треба да се обавља у осами зато да би се ум читачев удубио у истину Светога Писма, и примао за њега топлину која у осами рађа сузе. Од тих суза, пак, човек се згрева и испуњава духовним даровима, који наслађују ум и срце, неисказиво.

Такође је душу потребно снабдети и знањима о Цркви, о томе како је она од почетка до данас очувана, шта је претрпела у ово или оно доба. То треба знати не из жеље да управљамо људима, него за случај да се сусретнемо са могућим неприликама.

Реч Божију треба читати заправо у првом реду за себе, да бисмо задобили душевни мир, по учењу Псалмопесника: „Велики мир имају они који љубе закон Твој!“ (Пс. 118, 165)

Свети Серафим Саровски: О опраштању увреда

За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило, убеђујући га словом Божијим: „Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац, ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт. 6, 15). И још: „Молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5, 44).

Срце не треба хранити злобом или мржњом према ближњем који је у непријатељству са нама, но ваља настојати да га љубимо и, колико је могуће, да добро чинимо, следујући учењу Господа нашег Исуса Христа: „Љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе“ (Мт. 5, 44). Дакле, ако будемо настојали, колико смо у стању, све то да испунимо, можемо да се надамо да ће божанствена светлост брзо засијати у душама нашим, откривајући нам пут ка Горњем Јерусалиму.

Свети Серафим Саровски: Молитва - пут ка Господу

Молитва нам је свагда при руци и више од свега прибавља благодат Духа Светога, зато што је оруђе за њено стицање. Двери молитве отворене су свима - и богатом и сиромаху, и угледном и неугледном, и моћном и слабом, и здравом и болесном, и праведнику и грешнику.

Молитва је - пут ка Господу. Призовимо Име Божије и спашћемо се!

Онај ко је истински решио да служи Господу Богу, треба да се вежба у сећању на Бога и непрестаној молитви Исусу Христу, говорећи умом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" У поподневним часовима, може се ова молитва говорити овако: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!" Или се може прибегавати баш к Пресветој Богородици, молећи се: "Пресвета Богородице, спаси нас!" (или говорећи анђелски поздрав: "Богородице Дјево..."). Човек који се у томе вежба и клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини. Јер, по речима Исаака Сирина (Слово 69), ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве.

Можеш, дакле, сасвим добро да се при раду молиш, у ходу исто тако, па чак и у постељи. Главно је да непрестано у срцу призиваш Господа свога и да не заборављаш да се пред Њим и Његовом Пресветом Мајком клањаш до земље.

Призивањем Имена Божијег наћи ћеш покој, достићи чистоту духовну и телесну, у тебе ће се уселити Дух Свети, Источник свију добара, и Он ће те руководити у светињи, у сваком благочашћу (побожности) и чистоти.

Начине молитве веома је добро разврстао Свети Симеон Нови Богослов (Добротољубље I, стр. 62 - Слово о трима начинима молитве). Њено достојанство, пак, врло је добро изобразио Свети Јован Златоусти. Велико је оружје молитва, вели он, благо непропадиво, богатство никада неисцрпиво, лука безбедна, молитва је узрок тишине, корен и источник и мати непребројних добара.

Да би се стекао дар молитве, потребно је много (с)трпљења. Ко одбија да стекне (с)трпљење, узалуд је постао монах. Као што војник не иде у рат без оружја, тако ни монах не може да почне свој манастирски живот ако се не наоружа (с)трпљењем... Без молитве монах умире као риба без воде. Од монаха који не зна да врши Исусову молитву - ништа. Бог слуша ум наш, па отуд они који спољашњу молитву са унутарњом не повежу, и нису монаси него - нагореле главње.

Ако се на молитви деси да се умом занесемо и да нам ђаво поткраде мисли, треба да се смиримо пред Господом Богом и да молимо за опроштај: Господе, речју, делом, мишљу и свим својим осећањима сагреших Ти!..."

У цркви на молитви стој затворених очију са унутарњом пажњом, а очи отварај само ако те хвата униније, или ако те сан притисне и наводи на дремеж - тада очи треба да управљаш на икону и свећу која пред њом гори.

Гледајући на свећу која гори, особито када стојимо у храму Божијем, подсећајмо се на почетак, ток и крај свога живота, јер као што се свећа топи, тако се сваким треном скраћује и живот наш, приближавајући се крају. Та мисао помоћи ће нам у храму да нам пажња мање лута и да се молимо усрдније и да настојимо да живот наш пред Богом личи на свећу од чиста воска, која не одише нечистотом примеса...

Треба вазда настојати да се мислено не расејавамо, јер се кроз расејавање мисли душа удаљава од сећања на Бога и љубави Његове, по дејству ђавола. Како каже Свети Макарије: сва брига нашег противника јесте да нашу мисао одврати од сећања на Бога и страха Божијег и љубави (Слово 2, гл. 15).

Када ум и срце буду сједињени у молитви и када се мисли душе више не буду расејавале, срце ће се згревати топлином духовном, у којој ће просинути Светлост Христова, испуњавајући миром и радошћу унутарњег човека.

За све треба да захваљујемо Богу и треба да се предајемо вољи Његовој. Богу такође треба да приносимо све своје мисли, речи и дела, и да настојимо да све то служи само богоугађању.

Дванаест поука Преподобног Серафима Саровског

1. Сам себи суди и Господ те неће осудити.

2. Рај и пакао почињу на земљи.

3. Задобиj мир у својој души и хиљаде људи око тебе ће се спасити.

4. Удаљи грех и болести ће нестати јер нам се оне дају због греха.

5. Могуће је причестити се на земљи и остати непричешћен на Небу.

6. Ко издржава болест са трпљењем и благодарењем, томе се она урачунава уместо подвига, или чак и више.

7. На хлеб и воду се још нико није жалио.

8. Купи метлу и чешће мети своју келију јер како буде пометена твоја келија, тако ће бити пометена и твоја душа.

9. Још више од поста и молитве је послушање, то јест, рад.

10. Нема горег греха и ничег нема ужаснијег и погубнијег од духа унинија.

11. Истинска вера не може бити без дела. Ко истински верује тај неизоставно има и дела.

12. Уколико би човек знао шта му је Господ припремио у Царству Небеском, био би спреман да читав живот проведе у јами са црвима.

Свети преподобни Серафим Саровски

Свети преподобни Серафим Саровски

Родио се као Прохор Мошњин, не зна се тачно које године,
у граду Курску, родном месту Теодосија Печерског.
Његов отац Исидор био је имућан и градио је храм св. Сергију Радоњешком,
а после његове смрти тај посао је наставила мајка Агатја.
Она је и одгајила будућег подвижника, дајући му добар пример сталне молитве, поста и милосрђа.

Два су се чудесна догађаја десила у детињству св. Серафима.
Једном га је мајка попела на врх недовршеног храма,
он је одатле пао, али се није ни мало повредио.
Други пут, док је био болестан, јавила му се у сну Пресвета Богородица и рекла да ће доћи да га излечи.
Неколико дана касније литија са чудотворном иконом Коренске Мајке Божије пролазила је кроз њихово двориште.
Мајка је изнела болесног Прохора до ње, и он је убрзо оздравио.

Кад је одлучио да се замонаши, мајка га је благословила и даровала бакарним крстом који је носио читавог живота; са њим се и упокојио.

Прозорљивац Доситеј који се подвизавао у Катајевској пустињи
саветовао му је да оде у Саров, што је он и учинио 1778. године,
за време игумана Пахомија.
Скоро осам година је био искушеник.

За то време имао је велико искушење – три године је био надувен од водене болести и добар део тог времена непокретан.
Тада је имао виђење Пресвете Богородице са апостолима Петром и Јованом Богословом.
Она је рекла: «Овај је од нашег рода», дотакла га жезлом и из тог удубљења отекла је сва вода из тела (на том месту остао му је ожиљак).

Замонашен је 13. 08. 1786. са именом Серафим, што значи «пламени»,
а у октобру исте године постао је јерођакон.

На литургији је виђао анђеле и једном Господа Исуса Христа окупаног светлошћу.
Од тога се није погордио, већ се све више смиравао и увећавао труд.


За време велике глади манастирски амбари су се чудесно преко ноћи напунили житом услед молитава старца Серафима и остале братије.

Пошто је 1793. добио чин јеромонаха, испунио је своју давнашњу жељу да оде у пустињу.
Пре тога је умирућем оцу Пахомију обећао да ће се бринути о Дивјејевском женском манастиру.


У самоћи је окопавао башту и гајио пчеле;
недељом је ишао у манастир на литургију.

Виђали су га како храни медведа као да је дресиран.
Да би победио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену,
стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора.


12.09.1804. напала су га у шуми три сељака тражећи паре,
а он је пустио да га изубијају јер «ко се маши ножа, од ножа ће погинути».
Једва је преживео. А после им је, хришћански, опростио и заложио се да их не казне.

Када му је 1807. умро духовни вођа, отац Исаија, игуман Саровског манастира, предао се подвигу молчалништва (ћутања и молитвеног тиховања). После више од две године тако проведених, по наредби се вратио у манастир, а онда почео да живи као затворник, не излазећи из келије. Нико га није видео пет година. Једном се удостојио да буде узнесен на небо и види рајске станове. Још је пет година ћутао и није излазио из келије, али су други могли да дођу да га виде. Тек онда је почео да даје духовне савете људима који су му долазили, по наредби Пресвете Богородице, која му се јавила са преподобним Онуфријем Великим и Петром Атонским. Године 1825. поново је почео да иде у шуму, а у близини је Пресвета Дјева ударила жезлом и начинила извор лековите воде.

На крају његових подвига дошло је стараштво. На хиљаде људи свакога дана долазило му је ради савета и помоћи, и он је унапред знао све њихове бољке. Безброј је примера његове прозорљивости: знао је коме је помоћ најпотребнија, одговарао и пре него што су му постављали питања, знао све о гресима и прошлости саговорника; предсказивао догађаје. Био је у духовној вези са другим подвижницима које никад није видео, нпр. послао је поруку затворнику Георгију да не оставља место свог подвига (он је две године био искушаван том помисли). Многим људима је предсказивао шта ће им се десити: ступање у монаштво, брак, број деце, болести, смрт ближњих...Предсказао је у Русији глад, колеру, политичке сукобе. И своју смрт.

Старац Серафим првог је излечио спахију Мантурова који је боловао од тешке болести ногу. Један болесник, који је оздравио, видео је старца како лебди у ваздуху и моли се за њега. Лечио је молитвом, светом водицом и уљем. Помогао је и спахији Мотовилову, који је био непокретан, да прохода (њему је после открио «циљ хришћанског живота»). А и после старчеве смрти људи су лек налазили у извору који је Богородица створила и који се данас зове Серафимов. Силом своје молитве свети старац је чинио да бездетни добију дете. Па чак и да се осуђени покојници помилују. Спахију Мотовилова је удостојио да се заједно с њим нађе у Духу Светом. Пред крај живота је већ очигледно општио са анђелима, Богородицом, небеским становницима.
Старац Серафим се цео живот бринуо за Дивјејевски манастир који је основала врла подвижница Агатја Семјеновна Мељгунова. Све се радило тамо како је он говорио, иако никад у тај манастир није одлазио. Многе је девојке благословио да ту буду монахиње. После његове смрти манастир је доживео много смутњи јер је послушник старца Серафима Иван Тихонович (отац Јоасаф) хтео њиме да влада. Тек 1861. се све средило. Још два манастира помагао је свети старац: Ардатовско-Покровски и Спасо- Зеленогорски. Саровски подвижник бавио се стараштвом 12 година. Небеска Царица му се последњи пут јавила на Благовести задње године његовог живота. Томе је присуствовала и дивјејевска сестра Евдокија Јефремовна. Виђење је трајало четири сата, а били су присутни анђели, св.Јован Крститељ, св. Јован Богослов и 12 девица-мученица.
Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божије «Умилење». На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божија.Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир.Постоји предање да ће он пред крај света васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнет право на небо.

Тропар Серафиму, глас 4. От јуности Христа возљубил јеси, блажене и Тому Јединому работати пламене вождељев, непрестаноју молитвоју и трудом в пустињи подвизалсја јеси, умиљеним же сердцем љубов Христову стјажав, избраник возљубљен Божија Матере јавилсја јеси. Сего ради вопијем ти: Спасај нас молитвами твојими, Серафиме, преподобне оче наш.
Кондак Серафиму, глас 2. Мира красоту и јаже в њем тљенаја оставив,преподобне, в Саровскоју обитељ вселилсја јеси; и тамо ангелски пожив, многим пут бил јеси ко спасенију;
сего ради Христос тебе, оче Серафиме, прослави, и даром исцјељениј и чудес обогати. Тјемже вопијем ти: Радујсја, Серафиме, преподобне оче наш.

+++



Мошти Светог преоодобног Серафима Саровског у манастиру Свете Тројице у Дивијеву

+++




Молитва Светом преподобном Серафиму Саровском

О пречудесни оче Серафиме, велики саровски чудотворче, свима који к теби прибегавају брзопослушни помоћниче! У дане земаљског живота свога нико од тебе празан и неутешан не оде, но свима на сладост би виђење лица твога и слаткоубедљиви глас речи твојих. Уз то, још и дар исцељења, дар прозрења и дар излечења душа болесних обилан се у теби јави. Ни када те Бог призва од земаљских трудова к небеском упокојењу, љубав твоја према нама ни онда не преста и немогуће је избројати чудеса твоја која се умножише као звезде небеске: јер се по свим крајевима земље наше људима Божијим јављаш и дарујеш им исцељење. И ми са њима вапијемо ти: О претихи и прекротки угодниче Божији, смели пред Богом молитвениче, који никада не одбацујеш оне који те призивају, узнеси за нас добромоћну молитву своју к Господу Сила, да укрепи земљу нашу, да нам дарује све добропотребно у овом животу и све корисно за спасење душе, да нас огради од падова греховних и научи нас истинитом покајању да без препрека уђемо у вечно Небеско Царство, где ти сада у незалазној слави сијаш, и да тамо певамо са свима Светима Живоначалну Тројицу у векове векова. Амин.

+++
Поуке Светог преподобног Серафима Саровског(из књиге ,,Радости моја,Христос васкрсе")

О БОГУ

Бог је огањ који згрева и разбуктава срца и утробе. Дакле, ако у својим срцима осећамо хладноћу, студ која долази од ђавола, јер је ђаво студен, то призовимо Господа и Он ће доћи и згрејати срце наше не само савршеном љубављу према Њему него и према нашим ближњима. Топлина изгони студ добромрсца.
Оци су написали, када су их питали: тражи Господа, али не испитуј где живи.
Бога не називај Правичном Судијом, вели Преподобни Исаак, јер на твојим делима не види се Његова правосудност. Нека Га је Давид и називао Правосудним и Праведним, но Син Његов показао нам је да је Бог више – добар и милостив. Где је правичност суда Његовог, када смо ми били грешници а Христос је умро за нас (Исаак Сирин, слово 90).
Где је Бог, тамо нема зла. Све што од Бога потиче, одише миром и корисно је души, и приводи човека смирењу и
самоосуђивању.
Бог пројављује Своје човекољубље према нама не само онда када чинимо добро, него и онда када Га жалостимо и прогневљујемо – како дуготрпељиво сноси Он безакоња наша и, када кара, како милостиво кара!
Што је човек савршенији пред Богом, то (верније) ходи Његовим трагом, а у светлости Истине Бог му јавља Лице Своје. Јер, праведници, у мери у којој улазе у сазрцање Бога, виде на овом свету Лик Његов као у огледалу, а тамо виде јављење Истине.
Ако не знаш Бога, немогуће је да се у теби пробуди и љубав према Њему, и Бога не можеш љубити, ако Га не видиш. А виђење Бога долази од богопознања, јер сазрцање Бога не претходи богопознању.
О делима Божијим не треба расуђивати пуна стомака, јер при пуном стомаку нема виђења тајни Божијих.

O РАЗЛОЗИМА ДОЛАСКА ИСУСА ХРИСТА У СВЕТ

Разлози доласка у свет Исуса Христа, Сина Божијег јесу:
а) Љубав Божја према роду људском, јер „Бог тако заволе свет да је Сина Свога Јединородног дао за њега.“ (Јн. 3, 16)
б) Васпостављање у палом човеку лика и подобија Божијег, како о томе пева Света Црква (1. канон на Рождество Господње, песма 1: „Онога који је био по лику Божијем, па је преступљењем пропао, који је отпао од најбољег, божанственог живота, поново обнавља премудри Творац“.
в) Спасење људских душа, јер „не посла Бог Сина Свога у свет да суди свету но да се Њиме свет спасе.“ (Јн. 3, 17)
Дакле, и ми, следујући циљу Искупитеља, Господа нашег Исуса Христа, треба да свој живот проводимо сагласно Његовом божанственом учењу, да тиме задобијемо спасење душа својих.

О ВЕРИ

Пре свега потребно је веровати у Бога, јер „онај ко прилази Богу, треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који Га траже“ (Јевр. 11, 6).
Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога.
„Вера, пак, без дела је – мртва“, а дела вере јесу – љубав, мир, дуготрпљење, милост, смирење, одмор од дела својих, као што је Бог од дела починуо, ношење крста и живот по духу. Само таква вера признаје се за истинску. Праве вере нема без дела. Онај ко истински верује, неизоставно има и – дела.

+++

Књиге у пдф формату
(кликните на фотографију да вам се отвори линк преко кога можете скинути књигу)

+++
Филм о Светом преподобном Серафиму Саровском

Свети Серафим Саровски: Тражите, молите и не одустајте!
Свети Серафим Саровски: О очувању душевног мира
Свети Серафим Саровски: Чиме треба опскрбљивати душу
Свети Серафим Саровски: О праштању увреда
Свети Серафим Саровски: Молитва - пут ка Господу
Дванаест поука Преподобног Серафима Саровског
Јесењи сусрет у Саровској шуми