Пре свега разјаснимо речи божественог Златоуста, који говори: «Не треба мрзети неког човека и творити му зло, чак и ако је нечастив и јеретик». Говорећи тако, велики Златоуст сведочи, да поступати тако треба до тада, док ми не задобијемо од таквих душевну штету. А тако раде и пастири: док их звери ничим не узнемиравају, они лежећи под храстом или под кедром, свирају на свирали, оставивши овце да пасу слободно; а када осете они приближавање вукова – тренутно бацају свиралу, узимају праћку и заборавивиши на свиралу, наоружавају се моткама и камењем...
Тако треба
да делујемо и ми. Ако пастири увиде неверног или јеретика, који не доноси
вернима никакву душевну штету, тада нека поучавају такве са смирењем и
кротошћу. А ако увиде да грешни јеретици, који су злобнији од свих вукова, хоће
Христово стадо да погубе и разврате јеретичким јудејским учењима – тада треба
да испоље сваку ревност и бригу о томе, да не буде отет зверима ни један
јагањац из Христовог стада… Тада треба и не само мрзети или осуђивати, већ и
проклињати, и наносити им ране, освештавајући тиме своју руку.
Овако
наређује нама свети Златоуст: «ако чујеш, да неко хули на Владику Христа, пођи
и запрети. Ако треба и бити њега, не одвраћај се – удари га по образу, сруши
његова уста, освети руку своју раном...“ Како се ми не можемо наситити
љубављу ка Христу, тако се ни мржњом према врагу Његовом не можемо наситити.
Јер сам Он говори: «Ко није са Мном, тај је против Мене» ( Мт. 12,
30 /.../
«СВИ
ТРЕБА ДА ОСУЂУЈУ И ПРОКЛИЊУ ЈЕРЕТИКЕ И ОДСТУПНИКЕ…
Сада рецимо
о још једном јеретичком мишљењу: ако, тобоже, и треба судити и осуђивати
јеретике или одступнике, то приличи царевима, кнежевима, светитељима, и
судијама светским, а не монасима, који се одрекоше од света и од свега, што је
у свету, и којима приличи само да пазе на себе и никога да не осуђују – ни
јеретика, ни одступника.
На то ми им
одговарамо следеће:
Ако монасима
не приличи осуђивати ни јеретика ни одступника, како их је онда Антоније
Велики осуђивао? Јер он је говорио, да су речи јеретика страшније од отрова
змијског... Такође и Макарије Велики изађе из пустиње ради тога, да би осудио
јеретика и прекинуо његову јерес, што је и урадио, (види. житија светих за
19. јануар). И преподобни Јефрем Сирин (28. јануара), чувши да се
умножавају јеретичка мудровања Аполинаријева, остави пустињу и дође у
Константинопољ, и не само да осуди Аполинарија, већ га и предаде злој смрти
својим благорасудним искуством.
Дивни
Исакије Далматски (30. маја) насели се у пустињи од раних дечијих година,
али кад зачу, да Валент шири Аријеву јерес, он дође у Византију, и не само да
осуди Валента, већ га и предаде огњу ...
Такође и
кнежеви, и војводе, и прости људи, мушкарци и жене – сви православни хришћани –
скупа са светитељима и свештеницима осуђивали су јеретике. На тај начин,
савршено је јасно и разумљиво заиста, да свим хришћанима припада да осуђују и
проклињу јеретике и одступнике, а царевима, кнежевима и световним судијама
припада да их шаљу у заточење и предају љутим казнама.
