Страст среброљубља долази споља, ван наше природе и настаје као последица маловерја и неразумевања рекли су Оци. Зато и подвиг против ње није тежак за оне који са страхом Божијим пазе на себе и теже истинском спасењу. Али, ако се та страст укорени у нама, онда то бива горе од свих других страсти; и ако јој се покоримо — води у такву пагубу да ју је Апостол назвао не само кореном свакога зла — гнева, очајања и др., већ и идолослужењем (1. Тим. 6, 10), (Кол. 3, 5). Многи ради среброљубља отпадоше не само од благочестивог живота, већ, и згрешивши у вери, душом и телом изгибоше, како се говори у Светом Писму. И Оци су рекли да „Који сабира злато и сребро и на њих полаже наду — открива тиме своје неверје у ту истину да се Бог брине о њему“.
Свето Писмо, такође, каже, уколико је
неко поробљен — или гордошћу или среброљубљем — било којом од ових страсти, већ
тада демон не мора да га напада каквом другом страшћу јер је и ова једна
довољна за његову погибељ. Стога свакако треба да настојимо да се заштитимо од
те смртоносне и душегубне страсти, молећи Господа Бога да одагна од нас дух
среброљубља.
Не треба се решити само злата, сребра и
имања осим неопходно потребних и све то да не буде скупоцено, украшено, лепог
изгледа, већ лишено било чета што би нам задавало бриге и неспокој. Истинска
победа над среброљубљем и стварима уопште састоји се у томе да није довољно
само да немамо, већ и да не желимо никакво сабирање. То нас приводи душевној
чистоти.
