Ово писмо је нађено у џепу прострељене војничке блузе руског војника Александра Зацепа који је погинуо у Другом светском рату.
Саслушај ме Боже... Још ни једном нисам говорио са Тобом, али данас
бих желео да Те поздравим. Ти знаш да су ми од детињства говорили да Ти не постојиш,
и ја сам, глупак, поверовао.
Никада нисам созерцавао Твоју творевину. И ево ноћас сам гледао из
кратера који је направила граната, на звездано небо које је било нада мном. И
одједном сам схватио, под треперењем звезда, како сурова може бити обмана. Не
знам Боже, хоћеш ли ми пружити руку, но рећи ћу Ти и Ти ћеш ме разумети: није
ли невероватно да ми се усред ужасног ада одједном открила светлост и ја сам
спознао Тебе? А осим тога, морам да кажем да сам необично срећан што сам Те
упознао. У поноћ ћемо поћи у напад, но ја се не плашим: Ти нас посматраш...
Сигнал. Шта да радим, морам да се спремам. Било ми је добро с Тобом. Још хоћу
да кажем, да ће, као што знаш, борба бити немилосрдна, и, може бити, ноћас ћу
покуцати на Твоја врата. И ево, све до сада ја нисам био твој пријатељ, да ли
ћеш ми дозволити да уђем када дођем? Ево, изгледа да плачем. Боже мој, Ти
видиш, са мном се десило оно за чим сам одувек жудео. Опрости, Боже мој,
полазим. И тешко да ћу се вратити. Како је чудесно, но сада се уопште не бојим
смрти.
1944. г.
