У једном граду беше епископ који је, на хушкање ђавола, некако пао у
смртни грех. Горко се кајући за свој пад, епископ је, да би добио
опроштај, учинио следеће. Када се много народа окупило у цркви, отишао је на
средину храма и пред свима отворено признао свој грех. После тога, сматрајући
себе из дубоког смирења недостојним архијерејског чина, скиде свој омофор,
стави га на престо и рече народу: „Опростите ми, браћо, сада више не могу бити
ваш епископ."
Видећи велико смирење и скрушеност свог пастира, сви који су били у цркви
са сузама су узвикивали: „Нека, оче, твој грех падне на нас, само нас
не лиши својега пастирства“.
Дуго су
молили владику да остане код њих.
Препуштајући
се, с једне стране, молитви свог стада, а с друге, желећи да се пред Богом
искупи за свој грех, владика је на крају узвикнуо: „Па, ако
заиста желите да останем с вама, онда ћу учинити то,
али само под једним условом: ако ми дате реч да ћете беспоговорно испунити
оно што ћу вам сада заповедити."
И сви су
дали реч.
Тада је
владика наредио да се затворе црквена врата и рекао: „Сада знајте да онај
од вас неће имати части пред Богом који ме сада неће погазити
ногама својим“.
И са тим
речима пао је ничице на замљу.
Сви се
ужаснуше, али не смејући да прекрше дату реч и бојећи
се епископове претње, почеше да пролазити преко њега. И шта?
Када га је и
последњи од оних који су били у цркви прегазио, глас са Неба је рекао: „Ради
његовог великог смирења, Ја сам му опростио грех!“
Сви су
чули овај глас и прославили су Бога.
Извор:
„Азбучни патерик“ Л.194.
