Била једном једна девојка која је себе мрзела зато што је била слепа. Мрзила је
свакога осим свог вољеног момка, који је увек био уз њу. Рекла му је: „Кад бих
само могла да видим свет, удала бих се за тебе!“
Једнога дана
неко донира очи за њу. Када се операција завршила и када су јој одстранили
завоје, могла је све да види укључујући и свог момка.
Он је упита: „Сад кад видиш цео свет, хоћеш ли да се удаш за мене?“
Она га је
погледала и уочила да је он слеп! Призор његових затворених очних капака ју је
шокирао. Није то очекивала. Сама помисао да би морала да их гледа читавог живот
ју је натерала да одбије да се уда за њега.
Он оде у
сузама и неколико дана касније јој напише писмо: „Добро чувај своје очи, душо
моја, јер пре него што су постале твоје – те очи су биле моје!“
Ето како
људски мозак најчешће ради: ретко се ко након неког времена сети какав је живот
водио пре, ко је био увек ту уз нас у најтежим ситуацијама…
И данас:
– Пре него
што кажеш неку ружну реч, сети се оних који не могу да говоре.
– Пре него
што почнеш да се жалиш на укус хране, сети се оних који немају шта да једу.
– Пре него
што почнеш да се жалиш на свог мужа/жену, сети се оних који моле Бога да им
подари вољену особу.
– Пре него
што се пожалиш на живот, сети се оних који су рано остали без својих живота,
који су умрли прерано.
– Пре него
што се пожалиш на своју децу, сети се оних који желе децу, али их не могу
имати.
– Пре него
што почнеш да се свађаш с оним који није почистио кућу, сети се оних који живе
на улици.
– Пре него
што почнеш да осуђујеш некога, сети се да нико није безгрешан.
– И на
крају, када лоше мисли почну да те бацају у депресију, ти набаци осмех на своје
лице и кажи још сам жив, још сам ту, и захвали Богу на свему.
Непознат
аутор
