Неко је
осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге
врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и
милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код
себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју
другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће
прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али
осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив,
Он одвраћа лице своје од тебе. Многи
почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од
интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога. Ми да бринемо само за своју душу. Што се
тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да
изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви,
како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже
Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади,
наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из
ока брата свога… Оне који воле да
осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је
дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену
која је ухваћена „у прељуби“, и сходно закону требало је да буде каменована,
Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: „Ко је без греха, нека први
баци камен“, а рече њој: „иди и више не греши, ни ја те не осуђујем“. Он, који
је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми
који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за
ситницу да их осудимо. Ни највеће
жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и
читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу
пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога,
све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково. И може неко, који је можда гори од тебе,
да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и
фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у
осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза
те страсти крије једна друга велика зверка која се зове – егоизам. Чујте какве
је страшне речи рекао фарисеј: „Нисам као други људи, отимачи, неправедни,
прељубочинци или као овај цариник“. Осуђивање одгони од човека сваку част и
достојанство. Човек који се бави само
својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу.
Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво. Пишу
Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима,
далеко си од спасења. Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га
спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни!
Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: „Помилуј ме Боже по великој
милости Твојој…“. Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили
никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је
„недоношче“ и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је
изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по
целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада
ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех
осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо. После свега
овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш,
искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање.
Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога,
научи да осуђујеш себе – а никада друге.
