"Посланица
Александријцима"
- Посланица
је написана у време епидемије куге -
Ни за кога
празник у садашњим околностима не би био благовремен: јер сада не постоји ни
један прикладан повод за славље, а камоли онај који би се односио на број
тужних догађаја, па чак и онај који би они могли сматрати најрадоснијим
догађајем.
Све су сада
само - сузе, сви плачу, град стење од туробних крикова због мноштва мртвих и
оних који свакодневно умиру. И како је писано о прворођенцима Египћана, тако је
сада наступио велики плач. Нема дома у граду где покојник није. И не само то!
Јер, много ужаснога се раније већ догодило.
Најпре, нас
су прогонили: међутим, иако смо сви били прогањани и убијани од свих, ми смо
празновали и тада.
И сваки пут
је свако место туге за нас било место свечаних окупљања, било да је то село,
пустиња, брод, гостионица или тамница; најсветлији од свих празника, наравно,
провели су скончали Mученици, који су после тога окусили блаженство на
небесима.
Затим су
наступили рат и глад: издржали смо их, наравно, заједно са незнабошцима, при
чему су све недаће којима су они нас подвргнули пале само на нас, а оне недаће
с којима су се они међусобно сатирали, и од којих су и сами страдали, постале
су и наш удео.
Затим смо
поново били обрадовани миром Христовим, који је Он дао само нама. Но, након
врло кратког предаха - који смо и ми и они добили - одједном се појавила ова
болест.
За њих је
овај догађај био страшнији од сваког ужаса, и страшнији од сваке несреће; како
је рекао један од њихових писаца, само то једно је за све њих било изнад свих
очекивања.
Али за нас
то није било тако: за нас је то био подвиг и искушење ништа мање од било ког
другог. Истина, болест није мимоишла ни нас, али више је беснела међу паганима.
Многи од
наше браће - из обилне љубави и братољубља - нису штедели себе подржавајући се
међусобно, неустрашиво се бринући за болесне, неуморно пазећи на њих и, служећи
им Христа ради, радосно умирући скупа са њима, испуњавајући се патњама других,
привлачећи на себе болести својих ближњих и добровољно примајући на себе њихова
страдања.
Многи су,
бринући се о болеснима и укрепљујући друге, сами умрли, преносећи на себе саме
њихову смрт. Простонародну пословицу, која је очигледно увек служила само као
израз учтивости, они су тада дословно испунили, пошто су напуштали свет као од
свих погажена прашина.
На овај
начин, најбољи од наше браће, неки свештеници и ђакони и многи веома угледни
људи из народа, напустили су живот, а ова врста смрти, која је дело велике
побожности и чврсте вере, чини се да ничим није мања од мучеништва.
Они су
прихватали тела светих на раширене руке и прса, затварали им очи, затварали
уста, носили их на својим плећима, а затим полагали, привукли их к себи,
загрлили, опрали и украсили их одећом, а убрзо су и сами били удостојени тога,
јер су они који су остали живи увек ишли стопама својих претходника.
Потпуно
супротно поступали су пагани: они су прогонили оболеле, бежали су од најдражих
људи, избацивали су на улицу полумртве и бацали лешеве без погреба,
покушавајући да спрече пренос и ширење смрти, иако им уз сав труд није било
лако то постићи.
Осврт
Редакције блога „Наша вера Православна“:
Дакле, јасно
видимо да Свештеномученик Дионисије Александријски директно сведочи против
савремених вакцинословних теолога и проповедника богохулних санитарних мера у храмовима (светског псеудоправославља – п.п.), који у ствари позивају да се
поступа исто тако као што су поступали пагани током епидемија у првим вековима
хришћанства.
