Свети Теофан Затворник: Да бисмо се избавили од греха осуђивања, треба да имамо милостиво срце

Када бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине.

Да бисмо се избавили од греха осуђивања, треба да имамо милостиво срце. Милостиво срце не само да неће да осуди онога кога сматрају преступником закона, него ни онога чији је грех свима очигледан. Уместо да суди, оно ћe имати сажаљења и пре ће бити готово да плаче, неголи да укорава.

И заиста, грех осуђивања је плод немилостивог и злурадог срца, које налази задовољство у понижавању ближњег, у оцрњивању његовог имена, у унижавању његове части. То дело је човекоубиствено, и чини се по духу онога који је човекоубица од искони. Ту бива и много клевете која исходи из истог извора, јер ђаво и јест ђаво (дiaвoлъ) по томе што клевеће, и свагда распростире клевету.

Пожури се да разбудиш у себи жалост сваки пут кад се у теби јави зли позив на осуђивање. Са жалостивим срцем се обрати молитвом Господу да све нас помилује: не само онога кога смо хтели осудити, него и нас, и то можда чак и више него њега. Такођe ће зли позив замрети.

Ава Доротеј: О неосуђивању ближњих

Старци су нас учили да морамо избегавати мале погрешке, ако желимо да се сачувамо од већих и тежих. Јер се углавном од тих незнатних попуштања ствара у души рђава навика и неприметно се пада у све веће преступе.

Колико је само, на пример, тешка ствар осуђивање других, наших ближњих. Од тога нема ничег горег, то су и Оци говорили. А у тај велики грех упада човек баш не пазећи на те наизглед мале и ништавне ствари.

Јер чим почнемо ма и најмање подозревати другога и обраћати пажњу на оно што он ради, наш ум више не пази на своје погрешке. А после тога већ долази оговарање, осуђивање и презирање других, и на крају неминовно – падање у онај исти грех који код других осуђујемо. Баш зато што се човек не брине о својим слабостима и „не оплакује свога мртваца“, како су говорили Оци, него обраћа пажњу на дела ближњих, не може напредовати у добру. Грех осуђивања је толико тежи од других, да је Христос грех ближњег назвао труном, а осуђивање – брвном (Лк. 6, 42).

Онај фарисеј, кад је говорио о својим врлинама и славио Бога због њих, није говорио неистину – и ми смо дужни славити Бога ако нам пође за руком да учинимо неко добро – и није због тога био осуђен, као ни за оно што је рекао „Нисам као остали људи“; него кад се окренуо царинику и рекао: „Или као овај цариник“. Тада се подвргао осуди, јер је осудио човека, осудио његово расположење душе, читав његов живот. Зато је цариник и изашао оправдан, а не онај (Лк. 18, 11).

Збиља, зашто ми осуђујемо, и шта хоћемо од Божије твари? И без тога ми имамо о чему да се бринемо. Нека свако пази на себе. Богу једином припада право да суди и оправдава. Он једини зна моћ, обдареност и устројство тела и душе и околности свакога од нас.

Сећам се, слушао сам да се некада догодио овакав случај. У једно пристаниште пристао брод пун робља. Чувши за то, једна света девојка у том месту обрадова се веома, јер је желела да купи једну девојчицу и да је васпита тако да ова и не сазна пороке овога света. Она дознаде од сопственика брода да има на расположењу две девојчице, управо онакве какве је она желела. Одмах је откупила једну од њих и узела је код себе. Кад је брод приспео у следеће пристаниште, једна развратна жена откупи ону другу девојчицу.

И тако, ова света девојка узе девојчицу и васпита је у страху Божјем, упућујући је на свако добро. А она жена блудница, узевши ону јадницу, начини од ње оруђе ђавоље. Јер чему је она несрећница и могла научити јадно дете, него пропасти душе?

Реците ми сада: шта ми можемо рећи о њиховој страшној судби? Обе су девојчице биле мале, обе продане, не знајући ни саме куда. Али, једна се нашла у рукама Божјим, а друга је упала у канџе ђавола.

Може ли неко да претпостави да ће Бог исто тражити и од једне и од друге? То је немогуће. Једна је знала за суд и за Царство Божје, даноноћно се учила речима Божјим, а друга никада није ни видела ни чула ништа добро. Како би, дакле, обе биле суђене једним истим судом? Може ли ко то сад објаснити?

Нико дакле не може ништа знати о судбама Божјим, јер једини Он све зна и једини Он може да суди.

Догађа се, на пример, да неко греши по простоти, али има извесну врлину која је угоднија Богу много више него сав твој живот, а ти га судиш и осуђујеш, обремењујући тако само душу своју. Ако му се и догодило да погреши, знаш ли колико се пре тога борио и колико је труда уложио да избегне грех, и, шта знаш, можда је његово грешно дело пред Богом – дело правде. Јер је Бог видео његов труд и његову жалост, и помиловао га је. А ти знаш само његов грех. И док га Бог милује, ти га осуђујеш, и губиш душу своју. Грех си његов видео, али покајање ниси. Знаш ли колико је он суза због тога греха пролио пред Богом?

И кад бисмо бар само осуђивали… Но ми имамо обичај и да презиремо грешника и да окрећемо главу од њега, као од какве гадости. То је још много горе, и много страшније. Али се ни на томе не заустављамо, на тој својој сопственој штети, него одмах идемо и даље, и чим сретнемо кога говоримо: Знаш ли шта је учинио тај и тај, те тако и у његово срце уносимо смутњу и грех. И не бојимо се Онога који је рекао: „Тешко ономе који ближњега својега напаја водом мутном“ (Авак. 2, 15).

Све пак ово ми чинимо зато што љубави немамо. Кад бисмо имали љубав, гледали бисмо на недостатке ближњега са болећивошћу и са саучешћем, као што је и написано: „Љубав покрива мноштво грехова“ (1. Петр. 4, 8); и „Љубав не мисли зла; све сноси, све покрива“ (1. Кор. 13, 5).

Тако дакле, кад бисмо имали љубави љубав би покрила сваки грех. А Светитељи тако и чине када виде људске недостатке. Мислите ли да су Свети слепи и не виде? Има ли кога да више мрзи грех од њих? Па ипак, они не мрзе човека и не осуђују га, не окрећу главу од њега, него састрадавају са њим, тугују због њега, уразумљују га, лече га и чине све да би га како спасли. Дуготрпељивошћу и љубављу они га привлаче и придобијају, поступају с њиме као мајка с развратним сином, како би га временом исправила.

Ако, дакле, желимо да се сачувамо од оговарања, осуђивања и презирања, морамо умножити љубав и помагати један другога. Који се то од нас, ако има на руци или нози рану, грози самога себе и отсеца себи руку, макар била сва у гноју? Напротив, сву пажњу обраћа баш тој руци: умива је, маже је лековитом машћу, увија је чистим платном и моли да се исцели. Тако треба поступати и са грешником. Јер ми смо, вели Апостол, „једно тело у Христу“ (Рм. 12, 5). Свако треба да помаже другоме према својим моћима, или поуком, или утехом, или пружањем помоћи. Сваки треба да се стара да има мир и јединство са свима. Јер уколико се човек сједињује са људима, утолико се више сједињује са Богом.

Да бих вам боље објаснио, представићу вам то једном сликом, коју су нам Свети Оци предали:

Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг – свет, центар круга – Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру – путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу. Тако исто треба разумети и удаљавање: када се удаљују од Бога и окрећу ка спољашњости, ка периферији круга, јасно је да уколико се удаљују од Бога, утолико се удаљују и један од другога; и уколико се удаљују један од другога, утолико се удаљују од Бога. Таква је природа љубави: уколико смо ван и не љубимо Бога, утолико је сваки удаљен и од ближњег. А ако љубимо Бога, онда уколико се приближујемо Богу кроз љубав према Њему утолико се љубављу сједињујемо и с ближњима; и уколико се сједињујемо са ближњима, утолико се сједињујемо са Богом.

Нека би нас Бог удостојио да слушамо оно што је корисно и да то творимо, јер уколико се ми старамо да испуњавамо оно што смо чули, утолико нас Бог просвећује и упућује да разумемо Његову свету вољу. Њему слава у векове. Амин“.

Свети Исак Сирин: Осуђивање других

Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе. Многи почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога. Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви, како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади, наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из ока брата свога… Оне који воле да осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену која је ухваћена „у прељуби“, и сходно закону требало је да буде каменована, Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: „Ко је без греха, нека први баци камен“, а рече њој: „иди и више не греши, ни ја те не осуђујем“. Он, који је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за ситницу да их осудимо.     Ни највеће жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково. И може неко, који је можда гори од тебе, да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза те страсти крије једна друга велика зверка која се зове – егоизам. Чујте какве је страшне речи рекао фарисеј: „Нисам као други људи, отимачи, неправедни, прељубочинци или као овај цариник“. Осуђивање одгони од човека сваку част и достојанство. Човек који се бави само својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво. Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења. Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: „Помилуј ме Боже по великој милости Твојој…“. Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је „недоношче“ и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо. После свега овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш, искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање. Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога, научи да осуђујеш себе – а никада друге.

Свети Оци о осуђивању

 

Свети Амвросије Оптински

Морамо се смирити, гнев и осуђивање потичу од гордости (Старац је нацртао ланац од прстенова, истичући да су греси, попут ланца, повезани и узрокују једни друге.).

Не журите са суђењем и осуђивањем јер људи које видимо нису увек онакви како споља изгледају. Често човек почне да говори по уобичајеној људској слабости, али како разговор траје, почиње да схвата да говори нешто погрешно и, вративши се у своју келију, горко се каје због онога што је рекао или урадио. Свети Марко Подвижник је написао: „Од дела, и речи, и мисли праведник је један; од покајања праведници су многи.“

Не улазите у разматрање људских поступака, не осуђујте, не реците: „Зашто? Због чега?“ Боље реците себи: „Зашто бих бринуо о њима? На Страшном Суду Божјем мене неће питати за њихова дела“. Одвратите се од размишљања о животима других људи и оговарања, и молите се усрдно Господу да вам у томе помогне, јер без помоћи Божије не можемо чинити ништа добро, као што је сам Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа (Јн. 15, 5). Чувајте се сумње као од ватре, јер непријатељ људског рода настоји да нас улови у своју мрежу, покушава све да представи у искривљеном облику, чинећи да бело изгледа црно, а црно бело, као што је чинио са прародитељима Адамом и Евом у Рају.

Неки осуђују из навике, неки због злопамћења, други из зависти или мржње; али у већини случајева почињемо да осуђујемо друге због наше уображености и преузношења; упркос нашој великој непоправљивости и грешности, ми и даље верујемо да смо бољи од многих других људи. Ако желимо да се ослободимо греха осуђивања, на сваки могући начин морамо присилити себе на смирење пред Богом и људима и молити Бога да нам у томе помогне…

Свети Максим Исповедник

Ко је радознао да сазна грехе других, или суди брату своме због сумње, још увек се није почео кајати, и није се побринуо да спозна сопствене грехе, који су, заиста, тежи од најтежег олова; не зна зашто су људи тешка срца, љубе сујету и траже лаж (Пс. 4, 3). И зато, као безумник који лута у мраку, занемарује сопствене грехе и размишља о гресима других људи – стварним или измишљеним – вођен својом сумњом.

Свети Никодим Светогорац

Из самољубља и умишљености у нама се ствара још једно зло које нам наноси озбиљну штету; то је строго суђење над ближњим и његово осуђивање, које доводи до тога да га занемарујемо, презиремо и понижавамо кад год се за то укаже прилика. Мислећи високо о себи и замишљајући да смо бољи него што заправо јесмо, ми с висине гледамо на ближње, осуђујемо их и презиремо, јер верујемо да смо далеко од недостатака за које мислимо да их имају. Али, ви немате права да то чините и, присвајајући ово право, у тренутку постајете достојни суда и осуде – не пред слабим људима, већ пред Богом, Свемогућим Судијом.

Свети Антоније Велики

Ако видиш свог брата како греши, немој га презирати, не одбијај га и не осуђуј, јер ћеш и сам пасти у руке својих непријатеља.

Никога од смртних не осуђуј, да се Бог не би узгнушао твојих молитава.

Авва Доротеј

Јер, шта друго чини ђаво осим што смућује, осуђује и штети? А ми се показујемо као сарадници ђавола на погибао и своју и ближњега. Зашто се ово догађа? Зато што у нама нема љубави! Јер љубав покрива мноштво грехова (1. Петр. 4, 8). Светитељи не осуђују онога који греши, не одбацују га, већ саосећају с њим, жале га, поучавају га и теше, лече као болесног човека и чине све како би га спасли.

Молитва Светог Јефрема Сирина

„… Господе, дај ми да видим своја сагрешења и да не осуђујем брата свога.“

Не исмевајте и не осуђујте онога који је пао у искушење, већ се чешће молите да сами не паднете у искушење. Не угађајте никоме док је жив, и не губите наду у њега до смрти. Не исмевајте онога који је сагрешио, него га подигните на ноге.

Свети Јован Златоусти

Не осуђујте другог, већ покушајте да превазиђете сопствене недостатке, како сами не бисте заслужили осуду. Свако пада кад га Бог не подржи, не можемо стајати без Божје помоћи. Осуђујући ближњег, учинио си горим и онога који те је чуо. Ако је грешник, постаје безбрижан јер је нашао саучесника у греху; а ако је праведан човек, пада у гордост и надима се јер је неко други сагрешио, добијајући разлог да високо мисли о себи.

Свети Исаија Отшелник

Ко има чисто срце, све људе сматра чистима, али ко има срце оскврнављено гресима, никога не сматра чистим, већ мисли да су сви попут њега.

Свети Макарије

Наше чисте мисли могу нам помоћи да сваког видимо као светог и доброг. Ако људе видимо као зле, то произилази из нашег сопственог настројења.