Подвиг је мајка освећења. Од ње се рађа први укус тајни Светога Духа. Душа, која се испрљала телесним страстима, не може да се уздигне у Царство Божије, нити може да се приброји светима. Сузе и пост стварају лепоту душе, којој су украс – врлине. Невоље и тешкоће помажу души у духовном напретку и задобијању врлина. Сви свети, прошли су пећ невоља и тако су стекли врлине.
Бори се свим својим силама, сећајући се
страдања Христових, да би могао да окусиш славу Његову. Јер, ако се разапнемо
са Христом и као Христос, прославићемо се са Њиме. Као што је Христос разапет
за грехе наше, тако и ми треба да разапнемо наше страсти и рђаве жеље.
Ко презире људску славу, он ће се
удостојити да ужива у слави Божијој. Међутим, да би неко достигао ово стање,
треба стално да чисти душу своју од сваке телесне жеље.
Да би напредовао у врлини, потребно је да
упознаш Бога и да Га заволиш. И све ћеш Га боље упознавати, уколико Га више
волиш. Треба да разапнеш своје страсти и рђаве жеље, да би у душу твоју дошла
благодат Његова.
Темељ врлина је смирење. И да би стекли
врлине, треба најпре да поставимо темељ врлина, а то је смирење.
Треба да се ослободиш телесних страсти да
би могао да напредујеш у врлини.
Напредак у врлини није лака ствар. Потребна
је љута борба на много година. Прво да упознамо нашу болест, да поверујемо да
смо духовно болесни, и онда да пређемо на лечење.
Свети Оци нас уче да никада у животу нећемо
видети Бога ако не одсечемо страсти. То је прави и једини начин да се
приближимо Богу. Блага Небеског Царства не дају се немарнима и онима који
немају плод врлине.
Туге, невоље, болести, терет тела, телесне
потребе, несреће и сама смрт се савлађују помоћу Божијом. Ова, пак, помоћ ће
доћи када се човек бори да стекне врлине.
Неке ствари сам ти рекао много пута. То сам
чинио да би добро схватио и уверио се колики значај придајем подвигу врлине.
Јер она се не постиже лепим речима, него трудом, напором и знојем. Блажен је
човек који стално напредује.
