Свети Јован Кронштатски: Молитва

Веруј и надај се, јер као што је теби лако да дишеш и живиш ваздухом, да једеш или пијеш, још је лакше вери твојој да од Господа добије све духовне дарове. Молитва је дисање душе, молитва је духовна храна и пиће.

+++

Молитва је – вода жива, којом душа гаси жеђ.

+++

Молитва – то је созерцавање у себи, људима и природи дела премудрости, доброте и свемоћи Божије; молитва је – постојано стање благодарности.

+++

Молитва је – дисање духовно; молећи се, ми дишемо Духом Светим: „Молите се Богу Духом Светим“ (Јуд. 1,20). Све црквене молитве су – дах Духа Светога, као да су духовни ваздух И, у исто време, светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одећа.

+++

„Молитва је узношење ума и срца ка Богу“ (Митрополит Филарет), созерцавање Бога, одважна беседа твари са Творцем, побожно стајање душе пред Њим, заборављање свега што нас окружује ради Њега, храна душевна, ваздух, светлост, животворна топлота њена, очишћење грехова – благи јарам Христов и лако бреме Његово. Молитва је – непрестано осећање сопствене немоћи или ништавности душевне, освећење душе, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота, светиљка живота, успех у делању, равноангелско достојанство, утврђење вере, наде и љубави. Молитва је – веза са Ангелима и светима. Молитва је – поправљање живота, мати суза и скрушености срца; подстицај на милосрдна дела; животна сигурност; уништење страха од смрти; занемаривање земних драгоцености и жеља за благом небеским; очекивање Онога Који ће судити целом свету, свеопштег васкрсења и живота будућег века; настојање за избављењем од вечних мука, непрестано тражење помиловања од Владике; жива вода душе; молитва значи моћи својом љубављу примити у срце све људе, силазак неба у душу, смештање Пресвете Тројице у срце, као што је речено: „К Њему ћемо доћи и код Њега ћемо се настанити“(Јн.14, 23).

+++

Када се молиш Господу, очима срца гледај унутар себе, гледај душу своју; Господ је тамо, у мислима твојим и у исправним кретањима срца твога, као што је и изван тебе и на сваком месту. „Близу ти је Он – у устима твојим и у срцу твом'“(Рим. 10,8), а не само на небесима или у понорима.

+++

Бог је истина; зато и молитва моја мора да буде истина, као што то мора бити и мој живот; Бог је Светлост; и молитва се моја мора приносити у светлости ума и срца; Бог је ватра, и молитва моја, као и мој живот, мора бити ватрена; Бог је слободан : и моја молитва мора бити слободно изливање срца. Колико је богатство људског духа! Само од срца помисли на Бога, само пожели усрдно сједињење са Богом и Он ће истог часа бити са тобом.

+++

Прелепе наше молитве! Ми смо се навикли на њих, али уображавамо да их слушамо први пут и постављамо се према њима као странци.

+++

Молитва неизоставно мора увек бити искрена и савршено слободна, никако наметнута, изнуђена обичајем или навиком, уопште, она мора бити слободно и свесно изливање душе пред Богом. „Пред Богом изливам душу своју“ (Молитва Ане, мајке Самуилове).

+++

Бог хоће да Му се свакодневно обраћамо молитвом зато да би нас, подивљале од греха и чеда Своја која су се од Њега удаљила, привукао Себи, ошистио нас и обгрлио Својом љубављу. Тако и добри родитељи поступају са својом непослушном децом.

+++

Током молитве је нужно свесно, промишљено, крајње смирење. Оно је нарочито потребно при читању молитве Господње, „Оче наш“. Смирење разара све подвале ђаволске. О, колико је у нама скривене гордости! Ми кажемо : ја то знам, то ми није потребно; то није за мене; то је сувишно; у томе нисам грешан. Колико је ту свога умовања!

+++

Бог брзо услиши молитву када се двоје или троје заједно и од срца моле. То је искуство.

+++

Не обраћај пажњу на помрачења, пламен и тескобу ђаволску у време док се молиш И срцем се чврсто ослони на речи молитве, уз увереЊе да су у њима скривене драгоцености Духа Светога : истина, светлост, животворни пламен, опроштај грехова, спокојство и радост срца, живот и блаженство.

+++

Ако се не молиш, онда поступаш сасвим неразумно и неразборито; тело на све начине потпомажеш, наслађујеш, снажиш, док душу занемарујеш. Јер сваки је човек двојак, и састоји се и од душе и од тела.

+++

Искрени хришћани се непрестано моле, зато јер непрестано и грешимо; захвалност је непрестана, јер свакога дана, свакога часа, задобијамо нове милости Божије, а и старих је безбројно много; славословље је непрестано, зато што стално гледамо славу дела Бога нашега у нама и у читавом свету, а нарочито славу Његове безграничне љубави према нама.

+++

Наше срце свакодневно умире духовном смрћу. Топла сузна молитва је његово оживљавање, почетак његовог дисања. Ако се свакодневно не молимо са духовном топлином, онда ћемо лако духовно умрети

+++

Каже се : ако немаш воље, онда се немој ни молити; то је лукаво, телесно мудровање; не само да ћеш престати да се молиш већ ћеш и потпуно одустати од молитве, а тело управо то и хоће. „Царство се небеско на силу узима“ (Мт. 11,12), и без самоприсиљавања на добро, нећеш се спасити.

+++

Нека они који се моле верују да ће им све што је корисно Владика дати тамо и тада, где и када то нису очекивали.

+++

При молитви увек чврсто веруј и запамти да свака твоја мисао и реч могу постати дела, „јер у Бога је све могуће што рече“ (Лк. 1,37). Чувај реч, драгоцену реч: „За сваку празну реч коју рекну људи ће дати одговор у дан страшнога суда“ (Мт.12,36).

+++

Неко се једном у време молитве – док је празно набрајао речи, поспан и болестан и душом и телом, разбудио поставивши у себи питање : „С ким ти разговараш, душо моја? „. Представивши затим живо Господа пред собом, почео се молити са великим умилењем и сузама; његова отупела пажња се изоштрила, а ум и срце просветлили и он је потпуно живнуо. Ето шта значи замислити Господа пред собом и бити у Његовом присуству. „Ако се ти, душо моја, “ говорио је он даље, „не усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са људима који су виши од тебе из страха да се не увреде, како се онда усуђујеш да бесмислено и непромишљено разговараш са Господом? “

+++

Треба снажно ослушкивати своје срце, како не би лагало, како би свака реч долазила из његове дубине, као што је и речено: „из дубине вичем к Теби, Господе“ (Пс. 130,1), тј. треба се у највећој мери постарати за истинитост молитве, за искреност која чини да усвојимо све речи молитве коју су саставили други, да би се свака реч те молитве сматрала истинитом.

+++

Избегавај неповерљивост, сумњичавост и ђаволско сањарење у молитви, као и у свакој другој области живота. Нека твоје душевно око буде искрено, како би твоја молитва, твоја дела и читав твој живот били свети.

+++

Док се молиш Господу, Божијој Мајци или светима, увек имај на уму да Господ даје по заслугама срца: „Да ти да Господ по срцу твојему“(Пс. 20,4); какво је срце такав је и дар; ако се молиш са вером, искрено и од свег срца, нелицемерно, онда ће ти се, према вери твојој, по мери ревности твога срца, дати дар од Господа. И супротно – што је хладније твоје срце, што је маловерније и лицемерније, то је бескориснија молитва, а осим тога, она још више гневи Господа, Који је Дух и за Себе тражи оне који Му се клањају духом и истином.

+++

Док се молиш, у највећој мери се старај да срцем осетиш истину или снагу молитвених речи; храни се њима као нетрулежном храном, напајај њима своје срце, греј се њима као благодатном ватром.

+++

Сваку реч молитве „Помилуј ме, Господе“, Владика слуша и испуњава је (искуство), само ако је изговарамо од срца; тако је и са речима других молитава, па чак и наше сопствене искрене молитве. Молите се једино у безазлености срца и без икакве сумње.

+++

Немој пропустити прилику да се помолиш за било ког човека, на његову сопствену молбу или молбу његових рођака или пријатеља. Господ благонаклоно гледа на молитву коју узносимо с љубављу и на нашу одважност пред Њим. Осим тога, молитва за друге од велике је користи и ономе ко се за њих моли : она очисћује срце, учвршћује веру и наду у Бога и распламсава љубав према Богу и ближњем.

+++

Када се будеш молио за душу преминулог, приморај себе да се за њу молиш из дубине душе, сећајући се да је то твоја суштинска обавеза, а не само обавеза свештеника. Замисли колико је преминулом потребан спокој и колико су му потребне молитве живих, будући да је и он део јединственог тела Цркве. Пред Владиком много значи молитва вере и љубави за преминулог.

+++

Сваког дана се, ујутро и увече, моли Господу за упокојење преминулих праотаца, отаца и браће своје, како би се увек сећао смрти и како у теби не би угасла нада у будући живот после смрти, да би се твој дух смиривао свакодневном мишљу о твом брзопролазном животу.

+++

Када први пут, или тек понекад, читамо неке молитве, читамо их, као нешто ново, радо и осећајно; али, како их све чешће понављамо, све мање осећамо радост; оне престају да нас интересују и тешко савлађујемо себе да их читамо са ранијм осећаЊем. Ево шта треба чинити против тога: морамо замислити да по први пут читамо оне прекрасне молитве на које смо се навикли и које су нас тако снажно занимале у прво време; срцем проникнути у сваку реч и дубоко је поштовати. Та појава у нашој души последица је првородног греха – последица је наше првобитне непостојаности у истини. И све до сада, ми нисмо у стању да се непоколебљиво учврстимо у истини : тек што застанемо, а већ се убрзо потом колебамо у њој. Тако се често дешава са молитвом, тако се дешава и са вером, и са пријатељством према људима, и са љубављу према Богу и ближњем, и са врлином уопште: свугде се показујемо непостојаним у истини.

+++

Молиш за друге живот, веру и разум духовни – да ли се искрено, а не лицемерно, да ли се само речима молиш? Желиш ли им такво узрастање из дубине душе? Да ли и сам узрасташ? Не живиш ли и сам у страстима? Знај, да Владика све гледа Својим, најсветлијим очима; Њему се треба молити умешно, у безазлености срца и духом ватреним.

+++

То што се при молитви срцем не осећа истинитост речи, потиче од безверја срца и недостатка осећања сопствене огреховљености, а то, са своје стране, потиче од прикривеног осећаја гордости. По мери својих осећања на молитви човек ће знати: да ли је горд или смирен; што је осећајнија, ватренија молитва, тим је он смиренији; што је безосећајнија, то је и он гордији.

+++

Као што се у животу често дешава да човек једно има у срцу, а друго на уснама па истовремено показује два лица – тако се и на молитви, пред лицем Самога Бога, који види тајне срца, човек често показује као дволичан : једно говори, а друго има у мислима и срцу. Још се чешће дешава да, иако разуме молитву и мисли на њу, срцем не осећа оно што говори и, будући мртав, само баца речи у ваздух, заваравајући се да таквом молитвом може угодити Богу. Чудна, огреховљена дволичност! То је горки плод и сведочанство нашег грехопада. Нашем срцу постало је уобичајено да лаже на молитви, као и у опхођењу са људима. „Сваки је човек лажа“ (Пс. 116, 11). То је стуб лажи. Хришћанн треба да употреби сва средства како би сваку лаж са кореном исчупао из срца и засадио у њему чисту истину. Требало би почети са молитвом као са делом за које нам је превсходно нужна истина срца, по речима Господњим: „духом и истином треба се клањати“. Научимо ли да током молитве говоримо истину у срцу, ни у животу нећемо дозволити себи да лажемо; истинита и искрена молитва ће, очистивши наше срце од лажи, успети да га од ње сачува и у делима житејским. Како научити да се током молитве говори истина у срцу? Свака реч молитве мора се довести до срца, мора се положити на срце, мора се срцем осетити њена истинитост. Морамо бити свесни колико нам је неопходно оно што од Бога тражимо у молитви, као и неопходности да му се усрдно благодари за Његова велика и безбројна доброчинства према нама, неопходности најусрднијег славословља за Његова велика и премудра дела у Његовим створењима.

+++

Велик је наш немар и велика је лењост наша за молитву: увек смо склони да се молимо – што често и чинимо – са тешком муком и да што пре завршимо, па журимо и летимо по површини, а да и не погледамо у дубину срца. Зато је наша молитва као ветар: зашуми, прохуји – и то је све.

+++

Не претварај се пред Господом „Који испитује срца и утробе“, да Он не би презрео твоју молитву као ништавну и лажну.

+++ 

Дешава се, за време молитве, да се наше срце пред људима богоборачки застиди молитвених речи или Самога Господа Бога, па тромо и неискрено изговара речи молитве. Треба уништити тај богоборачки, човекоугодни, ђаволски стид и страх и изговарати молитву из душе и громогласно, у безазлености срца, замишљајући пред собом јединог Бога а све остало сматрати непостојећим. „Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се човечији постидети њега кад дође у слави Оца Свога са ангелима светима“ (Мк. 8,38).

+++

Молећи се са људима, ми као да понекад морамо својом молитвом пробити најтврђи зид – душу човечију, скамењену житејским страстима – морамо проћи помрачину египатску, помрачину страсти и пристрасности. Ето због чега је понекад тешко молити се. Што су безазленији људи са којима се молиш, утолико ти је лакше.

+++

Свети Божији људи имали су „бистре очи срца“ (Еф. 1,18) и тим су очима јасно созерцавали потребе наше грехом искварене природе, јасно су видели за шта треба да се молимо, шта да тражимо, за шта да благодаримо, како да славимо Господа и оставили су нам најблиставије примере молитава свих врста. О, како су добре те молитве! Ми то понекад не осећамо и не знамо њихову вредност, док врло добро знамо вредност хране, пића или модерне одеће, добро опремљеног стана, вредност позоришта, вредност музике, вредност мирјанске књижевности, а посебно вредност романа, тог красноречивог, бесплодног празнословља, док – авај! Скупоцени бисер молитве газимо својим ногама; и онда, када све мирјанско налази своје уточиште у нашим срцима – молитва не налази у њима ни најманји кутак, за њу тамо нема места.

+++

Хиљадама пута сам осетио у срцу да после причешћивања Светим Тајнама или после усрдне молитве, уобичајене или молитве поводом неког греха, страсти, патње или тескобе, Господ, молитвама Владичице – или сама Владичица по милости Господњој – као да мом духу дарују другачију природу – чисту, добру, величанствену, светлу, мудру, облагодаћену – уместо, нечисте, утучене, троме, малодушне, мрачне, отупеле, зле. Много пута су се у мени десиле велике, чудне промене, на моје сопствено изненађење, а често и на изненађење других. Слава милосрђу Твоме, Господе, које си показао на мени грешнику!

+++

Иако Бог зна наше потребе, молитва је неопходна ради очишћења и просветљења наше душе. Добро је стајати на сунцу – јер је и топло и светло, па се тако и на молитви пред Богом – нашим духовним Сунцем – и грејемо и просветљујемо.

+++

Свакодневна топла молитва доводи нас до најискреније и најчвршће уверености у бесмртност наше душе и блаженства тог невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпе из Бога Духа; сву снагу он позајмљује од Њега, исто као што је, по Његовој благодати, позајмљује и од мајке Божије, од Ангела и светих.

+++

„И обазревши се Исус погледа на Петра… , а изашавши (Петар) плака горко“ (Лк. 22, 62). И сада, када се Исус обазре на нас, ми горко плачемо због својих грехова. Да, наше сузе на молитви значе да се Господ обазрео на нас свеоживљавајућим Својим погледом којим испитује срца и утробе. Нигде не видиш излаз из својих грехова и они те муче: понекад је због њих срце веома тужно; али Исус се обазре и потекну потоци суза, а са сузама нестају и сва зла испреплетана у души.

+++

Волим да се молим у храму Божијем, посебно у светом олтару, код престола или код жртвеника Божијег, јер се у храму благодаћу Божијом чудесно мењам; у молитви покајања и умилења са моје душе спада трње, спадају окови страсти и осећам олакшање; сва драж, сва заводљивост страсти исчезава, и ја као да умирем за свет, и свет, са својим драгоценостима, за мене; оживљавам у Богу и за Бога, сав бивам прожет Њиме и постајем једнодушан са Њим; постајем као дете које се утеши на мајчином крилу; моје срце је тада пуно наднебесног, слатког мира и душа се озарује светлошћу небеском; све видиш светло, на све гледаш исправно, према свему осећаш пријатељство и љубав. О, како је блажена душа са Богом! Црква је уистину рај земаљски.

+++

Када молиш Господа да просветли ум твој и загреје срце твоје и када те Господ очигледно не слуша, па остајеш у тами и хладноћи, не буди малодушан, не падај у чамотињу, не негодуј и немој роптати што Господ на тебе не обраћа пажњу: Господ испитује твоје трпљење, твоју веру и наду, твоју оданост Њему, Сведржитељу. Запамти, Њему је лако да те озари у једном тренутку.

+++

Док год стојим на усрдној молитви, дотле сам спокојан, топло ми је, лако и светло на души; то је отуда што смо тада са Богом и у Богу; чим се удаљим од молитве, долазе искушења и разне пометње. О, преблажено време молитве!

+++

У чему се састоји велика љубав Бога и светих Његових према нама недостојнима? Између осталог и у томе што нам Бог и свети, по молитви нашој, благодатно дарују духовна добра за која их молимо, а често и вештаствена, ако су нам неопходна. Зато се увек моли у уверењу да ћеш и добити оно за шта се молиш.

Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу

Размишљање о вери

Изливам речи срца мог, тихо усталасаног нетрулежном и неизрецивом радошћу. Браћо! Проникните чистом мишљу у речи моје, и насладите се за духовном трпезом! Вера у Христа – јесте живот. Онај који се храни вером, још за време земаљског странствовања окуша вечни живот, намењен праведницима по завршетку тог странствовања. Господ је рекао: Који вјерује у мене има живот вјечни (Јн 6,47). Вером су угодници Божији претрпели жестока искушења: носећи у грудима богатство и насладу вечног живота, они земаљски живот са његовим прелестима нису сматрали ни за шта. Вером су они примали тешкоће и страдања, као дар од Бога, којим их је Бог удостојио да подражавају и присаједињују се Његовом пребивању на земљи, када је Он благоизволео да Једним од Својих лица прими нашу природу и изврши наше искупљење. Безмерна наслада, коју рађа вера, упија љутину тешкоће, тако да се у време страдања осећа једино наслада. То је посведочио великомученик Евстратије, у својој предсмртној молитви, стављајући главу под мач. „Телесне муке“, говорио је он Богу, „јесу радост слуги Твом!“[1] Вером су се свети погрузили у дубину смирења: они су чистим оком вере увидели да су жртве које човек приноси Богу – дарови Божији у човеку, човекови дугови, непотребни Богу, али неопходни, спасоносни за човека, ако се човек труди да их приноси, умножава, подмирује. Слушај, народе мој, каже Бог, и говорићу ти; Израиљу, и засведочићу ти: Бог, Бог твој Ја јесам. Нећу те за жртве твоје карати: јер је Моја васељена и пуноћа њена (Пс49,78,12). Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио? (1 Кор 4,7) А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити;: а коме је повјерено много, од њега ће се више искати (Лк 12,48). Свети Божији су чудотворили, васкрсавали мртве, предвиђали будуће, били опијени духовном сладошћу, и уједно су се смиривали, били у трепету, гледајући са недоумицом, чуђењем и страхом како је Бог изволео да се смилује на прах, како је пролазном поверио Свог Светог Духа. О, ужаса! Од гледања тих тајни ум који гледа обузима ћутање; срце обузима неизрецива радост; језик посустаје у приповедању. Вером су свети задобили љубав према непријатељима: око ума, просвећено вером, непоколебљиво гледа у Бога и његов промисао, и том божанском промислу приписује све спољашње околности. Тако је Давид, гледајући Господа свагда пред собом, како би остао непоколебљиво одважан у свим тешкоћама и искушењима, који се труде да поколебају и помуте срце (Пс 15,8), рекао за Симеја, када га је Симеј проклињао и гађао камењем: Господ му је рекао: псуј Давида. Шта је вама до мене синови Серујини, то јест, гневне и осветољубиве помисли! Оставите га нека ме псује, јер му је Господ заповједио: да ако Господ погледа на невољу моју (2 Сам 16,10-12). Душа прима искушења, као лек за своје немоћи, захваљује Лекару – Богу, и поје: Испитај ме, Господе, и окушај ме; претопи бубреге моје и срце моје (Пс25,2). При таквом сагледавању искушења, људи и друга оружја искушења остају по страни, као оружја. Нема злобе према њима, нема непријатељства! Душа која славослови Творца, која захваљује небеском Лекару, опијена неизрецивим осећањима, почиње да благосиља оружја свог лечења.[2] И ето! Изненада се у њој рађа љубав према непријатељима, човек постаје спреман да положи душу за свог непријатеља – у томе види не жртву, него дуг, неизоставан дуг недостојног слуге. Од сада, небо нам је отворено – уђимо у љубав према ближњима, њоме у љубав према Богу, пребивајмо у Богу и Бог ће пребивати у нама. Ето какво благо крије у себи вера – заступник и давалац наде и љубави. Амин.

1840. године, Сергијева пустиња.

Фусноте:
[1]Чети минеј, 13 децембар.
[2]Преподобни Макарије Велики, Беседа 37, глава 2. и 4.

Свети Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи

Молитва прогоњеног човека

Благодарим Ти, Господе и Боже мој, за све што се догађа са мном! Благодарим Ти за све бриге и искушења, које си ми Ти послао ради очишћења грехова којима сам упрљао, грехова којима сам ранио моју душу и тело!

Помилуј и спаси оружја која си Ти употребио за моје лечење: те људе, који су ме жалостили. Благослови их у овом и у будућем веку! Урачунај им у врлину то што су учинили ради мене! Одреди им обилне награде од твојих вечних блага!

А шта сам Ти ја приносио? Какве благоугодне жртве? Ја сам приносио једино грехе, једино нарушавање Твојих божанствених заповести. Опрости ми Господе, опрости кривоме пред Тобом и пред људима! Опрости неодговорноме! Даруј ми да се искрено уверим и сазнам да сам ја грешник! Даруј ми да одбацим лукава оправдања! Даруј ми покајање! Даруј ми скрушеност срца! Даруј ми кротост и смирење! Даруј љубав према ближњима, љубав непорочну, исту према свима, и онима који ме теше и онима који ме жалосте! Даруј ми трпљење у свим мукама мојим! Умртви ме за свет! Узми од мене моју греховну вољу, и насади у срце моје Твоју свету вољу, да творим једино њу, делима, речима, помислима, и осећањима мојим.

Теби приличи слава за све! Теби једином приличи слава! Једино што је моје – стид лица и ћутање уста. Стојећи пред страшним Твојим судом у мојој убогој молитви, не налазим у себи ниједно добро дело, ниједну врлину, и стојим,одасвуд окружен једино небројеним мноштвом мојих грехова, као густим облаком и маглом, са једином утехом у мојој души: са надом на неограничену милост и доброту Твоју. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи

Љубав према лепоти, добру, истини и правди као доказ бесмртности душе

Љубав према узвишеним стварима јесте психички феномен који сведочи о постојању душе, док сам карактер ствари којима се душа заокупља говори о њеној бесмртности. Унутарња склоност човекова ка философији, жеља да кроз релативно савршену радост достигне до савршене, неисказиве радости у проналаску истине, сведочи о човековој духовној природи и њеном карактеру. Љубав према лепоти, добру и истини јесте лествица којом се човек уздиже изнад видиве творевине ка другачијем, духовном свету, где душа сазрцава премудрост Творца, поима Његова предивна дела, диви се Његовој свемоћи и свугде открива Његово присуство. Бог говори човеку лицем у лице! Какав велики дар! Каква моћ! Каква велика част и слава за земаљскога човека! Да ли би, дакле, Божија Премудрост обдарила човека таквим моћима да човек тек тако ишчезава у гробу? Какав би онда био њихов смисао? Од какве би користи оне биле ако све нестаје после смрти?

Како онда бива то да се, супротно природи[1], прашина[2] заноси узвишеним идејама? Како то да физички човек више воли да се бави истраживањем натприродног него природног? Откуда у материји тај ерос према духовним стварима? Где одлази тај ерос? Куда одлази радост[3] та Божанска, духовна амвросија[4] што оживљава човека који се бави философијом?[5] У каквом су односу материја и дух? Дух се као такав весели када се, откривајући истину, усавршава и успиње пречагу по пречагу на лествици усавршавања. Али зашто би се и материја радовала? Какву корист од тога има материја, поготово с обзиром на то да она осећа све већи бол и муку што се више таква духовна усхићења и задовољства умножавају и појачавају? Каквом се то радошћу радује тело док се дух опија небеским нектаром? Ако је човек само материја, зашто се онда материја не задовољава тиме што ће се ваљати у самој себи, већ тежи да се узвиси? Ако тело човеково чека гроб и потпуно расточење. зашто се онда оно жртвује? И, што је најчудније од свега, зашто би се Бог открио телу, ако је судбина тела човековог да потпуно изгуби своје знање о Богу?

Човек трага за Творцем света, за његовим сведобрим Уметником, за Устројитељем козмоса. Човек тежи да позна Онога од Кога је примио идеју лепоте која преобилно прожима свецелу творевину. Поредак, хармонија у свим стварима, премудро устројство и функционисање козмоса, његова свечудесна лепота и блистава величанственост уздижу ум човеков ка Праузроку, ка Ономе Који је све створио Својом Премудрошћу. Све ово (у човеку) разбуктава Божански ерос за философију и сазнање, којим човек тежи да проникне у дубине Божије Премудрости, да буде мистички уведен у тајне стварања света, да појми како је створено све што постоји и како Бог обдржава (у битију) све што постоји. Проучавањем ових ствари човек открива сведоброст Творца и узраста у љубави према Највишем Добру[6], Које привлачи човека к себи…

Ови психички феномени били би потпуно неспојиви са Премудрошћу Божијом, ако би гроб означавао крај човековог битовања. Али, из чињенице да би то било супротно Премудрости Божијој следи да човек има дух кадар за богопознање, који је, стога, и бесмртан. Јер је смртно биће, као оно које ће нестати, недостојно такве части и славе[7]. Човек, дакле, има бесмртну душу, због тога што тамо где је богопознање тамо је и бесмртност.

Свети Нектарије Егински,О бесмртности душе

+++

Фусноте:

1. To јест: супротно палој, смртној природн човековој (прим. прев.).
2. To јест: човек.
3. То јест: после смрти човекове.
4. Амвросија је код Старих Грка била божанско пиће којим су жеђ толили олимпски богови. Хришћанска ромејска (византијска) култура је преузела готово читав корпус античке-грчке терминологнје. Тако је и „амвросија“ код Св. Нектарија Егинског, као и код других Отаца Цркве, метафора за напајање нествореним Божијим енергијама, којим Хришћани живе (прим. прев.).
5. To јест: хришћанском теоријом и праксом, аскетско-светотајинским животом покајничког очишћења, благодатног просветљења и обожења – црквеним животом, или – како веле Свети Оци – „философијом у Христу“ и по Христу. Хришћанска философија и јесте, како сама реч каже, „љубомудрије“ (мудрољубље), лично-саборна љубав према Светој Премудрости, Премудростн Која спасава је Личност, Спаситељ, Ваплоћени Логос. Богочовек Исус Христос (прим. прев.).
6. To јест: према Највишем Добром – Тројичном Богу (Прим. Прев.).
7. То јест: части и славе богопознања.

Свети Нил Мироточиви: О последњем времену

Од око 1900. године, па до средине XX столећа, људи тога доба постаће такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова доласка, разум људи помрачиће се од плотских страсти и само ће се бесчашће и безакоње разрастати. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски, захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и челомудрија, а зацариће се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоштво, тајна дела, крађе и убиства.

И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и распуштености, људи ће се лишити благодати Духа Светога коју су добили на Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести.

Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања. Тада ће се они удаљавати од света, тражећи у свештеним прибежиштима олакшање од душевних страдања али свугде ће наилазити на препреке и тегобе. И све ће то бити последица тога што ће Антихрист успети да да господари свима и да постане владар целе васељене и што ће творити чудеса и невероватна знамења. Он ће уз то дати порочну мудрост несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића да може један човек са другим да разговара са једног краја земље на други. Тада ће људи летети по ваздуху као птице и прошећаће морским дубинама као рибе. И када све то достигну, бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући, несрећници, да је то – обмана Антихристова. А он ће, зликовац, захваљујући човековој сујети тако усавршити науку, да ће то људе скренути са пута и привести у неверовање у постојање Троипостаснога Бога.

Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао рода људскога, скратити дане ради оних малобројних који се спашавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је могуће, и изабране… Тада ће се изненада појавити Мач казне и убиће Опсенара и слуге његове.

+++

Свети преподобни Нил Мироточиви: Посмртна пророчанства

Лук Монтање: Вакцине су опасне и неефикасне... Имунизација деце је злочин

Лук Монтање, добитник Нобелове награде за медицину 2008, допутовао је у Италију да говори о насушном проблему коронавируса. Више од 2000 људи је дошло да га чује.

Лук Монтање посетио је Фиренцу ових дана на иницијативу групе волонтера из „Ато Примо“ (“Atto Primo”), коју су основале Tiziana Vigni и  Daniele Granara.. Слушао га је веома пажљив аудиторијум од две хиљаде људи из целе Италије. Следи резиме онога што је рекао:

„Ми живимо под диктатуром здравствених власти, а не у демократији“, почео је Монтање... „Видимо како се одвија ужасан програм, који је дуго припреман, који је избио у одговарајуће време, а углавном је усмерен на богате земље. Ово је главни разлог зашто промовишу само једно решење - вакцине."

„Ове вакцине нису праве вакцине, већ сложен систем молекуларне биологије који може бити отров. Због тога је ужасно натерати људе, сада и децу, да се вакцинишу овим молекуларним препаратом. Понављам свој позив лекарима да преписују приступачне и ефикасније методе лечења“.

 „Зелени пасош? Он је потпуно бескористан за јавно здравље. Зелени пасош (Green Pass)  - то је маркетинг.

„Желим да будем јасан: ове вакцине су непотребне, опасне и неефикасне. Супротно ономе што нам говоре, ове вакцине уопште не спречавају ширење вируса.“

„Имунизација деце је злочин јер, иако сада не трпе негативне последице, могу постојати дугорочне последице које надилазе оно што сада видимо. Какви су дугорочни нежељени ефекти  - још не знамо."

"А ово је злочин, посебно зато што постоје алтернативне методе за лечење ове инфекције који су такође јефтинији од вакцина и који омогућавају да се решимо ове болести." „Али у медијима се не спомиње нити једна алтернатива, друге вакцине или лекови. А ако неко спомене негативне последице, та особа бива елиминисана, па живимо у правој стварности лажи". "Због тога морамо осудити маркетинг великих фармацеутских компанија, лекара и научника, а посебно влада."

На питање о његовом односу са америчким гуруом Ентонијев Фаучијем, који је, за разлику од њега, много пута мењао мишљење од почетка епидемије коронавируса, одговорио је: „Упознао сам Фаучија током открића вируса сиде и знам да је он добијао повишицу из своје лабораторије током свега што је учињено. Али, - Монтање се весело осмехује, - нажалост, није он открио вирус СИДЕ!"

Јавност га је замолила да прокоментарише управљање пандемијом, а Монтање је рекао на француском: "криминална делатност". Радње које доводе до смрти „не само пацијената, већ и медицинских радника“.

"С друге стране, видимо да се исте мере о којима говорите у Италији примењују у Француској, Енглеској, као и у другим земљама, зато су оне координисане. Стога морамо заједнички да одговоримо овој групи сила. Они нас називају завереницима? Не: они су завереници!"

Закључак професора, коме је драго што је отишао у пензију јер га ослобађа притиска под којим су многе његове колеге, јесте да „човечанство развија узроке свог сопственог ишчезнућа“. Али још увек постоји нада, под условом да пристанемо да живимо у рационалном и праведном свету који такође прихвата ствари које не предвиђа мала група људи, то јест група људи на власти. Не само политика.

У интервјуу који је дао у Италији, рекао је:

 „Неки људи имају веома јаке нуспојаве. Морате истражити ове инциденте и направити листу нуспојава. Мислим да постоји граница с којом се не можемо сложити: стопа смртности је бесконачно већа него код других вакцина. Пре свега, „немојте наудити“. Мислим да је ово нешто што треба запамтити [...] Мислим да је чак и смрт изазвана лековима преозбиљна смрт, укључујући вакцине. "Морамо се борити да излечимо људе, друго решење је да се ова вакцинација прекине."

+++

Радницима РТС-а који су примили две вакцине исплаћена награда са шифром 666
Шта су Јапанци пронашли у вакцинама "Модерне"?
"Логично": Данска укида све мере против короне

Kaко је брат спасaо своју сестру…

Прекид већ започетог живота у Божијим очима непоправљиво је кршење Његове најважније заповести. Ово је истинита прича о томе како је сузама једна мајке и сина спасена нерођена беба, која неће оставити равнодушним ни дубоко религиозну особу, ни искреног атеисту…

Ова прича се догодила у животу једне жене, љубазне мајке и сада баке. То се догодило пре много година. Времена су била тешка – сиромаштво, неред, неизвесност и у земљи и у души, пуно питања без одговора: шта нам се дешава, куда идемо? Имала је породицу – мужа и сина од пет година. Плата је мала, муж је имао проблема на послу, дугове и није се знало да ли ће компанија у којој је радио опстати. С обзиром на ову ситуацију, ни брак није цветао, честе свађе, неспоразуми, сузе. Већ су постојале и мисли о разводу. А онда одједном – неочекивана, непланирана трудноћа… Шта учинити? Родити? Али једва састављају крај с крајем… Вечери су пролазиле у тешким и суморним мислима; и сви су у кући били некако сами; па чак и док се бавила са својим синчићем, играла се или му читала бајке, није се могла потпуно одагнати ове бриге.

Једне вечери, након што је довела дете из вртића и нахранила га, седела је сама са својим тужним мислима. Као да је осетио бригу своје тужне мајке, њен син је, оставивши играчке, дошао до ње, помиловао је, попео се на њена колена. И започео је неочекивани разговор.

– Знаш, једна мама је данас довела два брата близанца у нашу групу. Тако су слични, па чак и исто обучени. Учитељица је замолила мајку да их другачије обуче, да би могла да разликује ко је Саша, а ко Серафим. Раније нисам познавао никога по имену Серафим. Шта то значи?

– Серафим значи ватрени…

Малишанове очи су се рашириле:

– Може ли се запалити?

– Не, али може некога загрејати…

– А кога да греје – мама?

– Маму, или тату, или брата, пријатеље.

– Чудно! А у нашој групи нека деца такође имају брата или сестру. Шетају заједно, играју се, спавају код куће у истој просторији. А ја једино ја немам с ким да се играм код куће, само са тобом. Волео бих да имам брата. Зашто сам рођен сам, а Саша и Серафим – заједно?

– Тако се догодило, – насмешила се мајка, – то се догађа случајно.

– Пошто немам близанца, волео бих да имам бар млађег брата. Значи, то може да се догоди случајно?

Дечак је говорио врло озбиљно, чинило се да га овај проблем заиста мучи, а мајка му је неочекивано рекла:

– Уопштено говорећи, деца се не рађају сасвим случајно. Заиста, можда ћеш ускоро добити млађег брата или сестру.

Мали син је био забринут, његове мале очи су заискриле.

– Ох, стварно, мама? Заиста то желим, нека се појави што је пре могуће!

И одједном се укочио и забринуто погледао мајку.

– Мама, одакле ће он доћи? Да ли је он већ негде?

– Да, сада је у мени, али још увек веома мали, живи са мном и полако расте. Кад одрасте толико да би могао сам да живи, онда ће се родити и биће овде, са нама.

Дечак је фасцинирано, попут бајке, слушао мајчину причу. Затим се нежно спустио са колена мајке и нежно јој додирнуо руку, раме, стомак … И одједном журно је рекао:

– Само, мама, нека буде брат. Желим да имам брата, попут Серафима и Саше.

– Али, душо, и ово се дешава случајно, не можемо унапред одлучити ко ће се родити – дечак или девојчица.

– Али ја не желим сестру! – узбудио се дечак, – Не волим девојчице. Како да играм са њом? А и остали дечаци у нашој групи их не воле. Мама, молим те, нека буде брат!

Гледајући дететово узнемирено лице, мајка га је покушала утешити:

– Не љути се, душо, можда се још нико неће родити.

Син се укочио, а онда је изненађено упитао:

– Како мислиш – неће се родити? Рекла си да он већ живи у теби. Куда ће он?

Овде је мајка већ била забринута како да објасни сину зашто можда неће бити детета.

– Па, једноставно више неће бити тамо.

Али малишан је сада по сваку цену хтео да дође до истине:

– Али како неће бити, ако већ живи са тобом? – И одједном, уплашено, упита:

– Хоћеш ли га појести?

Мајка је схватила да неће бити могуће тако лако прекинути овај разговор и да би требало да детету све опрезно објасни.

– Не, наравно да нећу, нико не једе своју децу. Али може да се оде код лекара и онда он уради операцију.

– Операција? – дечак се уплашио, – каква операција?

– Па, доктор може да убаци посебан инструмент у стомак и извади мало дете, и оно више неће живети.

И што је мајка даље говорила, и сама је постајала застрашена од сопствених речи.

– Како неће да живи? Није ли сада жив?

– Па да, сада је жив, – тихо је рекла несрећна жена.

– Онда ће, онда, он … бити убијен ???

Мајка није могла да одговори на ово питање. А петогодишње дете, збуњено, ућутало је и тихо отишло у своју собу.

Мама је остала сама са својим бригама. Била је незадовољна собом, али је разумела: шта год да је сину рекла као изговор за абортус – да дете још није рођено, да још није сасвим човек, он је ипак схватио – убићемо дете…

Одједном је ухватила себе како мисли на то сићушно створење које у њој живи као на стварну особу – малу и беспомоћну. Али је већ знала и то, да кад би било убијено, да би неподношљиво патила због тога. Која је разлика између овог малог беспомоћног створења и њеног петогодишњег сина – само по величини? Да ли је могла да убије своје дете које већ живи, зато што нема довољно новца, или због неких породичних проблема? И сада јој се, до малопре сасвим прихватљива намера да се реши нерођеног детета, учинила потпуно дивљом, немогућом. Размишљала је да би морала бих да на неки другачији начин разговара са својим сином. Само да ли је потребно? Можда ће се и сам смирити и заборавити о чему је причао са мајком. Деца тако лако заборављају непријатне разговоре… Али хоће ли заборавити на ово?

Тмурне одразе мајке прекинуло је дете које је улетело у собу. Дотрчавши до ње, ухватио ју је за колена и кроз сузе јецао:

– Мама, мама, немој да је убијеш! Молим те немој! Нека се роди, нека бар неко буде са мном! Нека је девојчица, волећу је, искрено, бринућу се о њој, штитићу је… Само је немој убити! Хоћу да имам сестру …

Тада су мајка и син заједно заплакали. Али то су већ биле сузе које су испрале душу и донеле олакшање и њој и њеном сину. Проблем више није постојао.

Овако се прича завршила. Рођена је здрава девојчица и сви су били срећни, а највише њен брат, и дали су јој име… међутим, ова прича је код нас без имена. Можемо само додати да је брат заиста много волео своју сестру, и бринуо се о њој и бранио је, чак и када су јој родитељи због нечега били љути, па чак и понекад преузимао њену кривицу када је случајно била неваљала. А сада су и сами одрасли, имају своје породице, своје тешкоће и проблеме. Али сада сви они добро знају да су чак и нерођена деца исто тако – деца, а не неки безимени и бездушни биолошки материјал…

Дорофејев Генадиј Кузмич

Поклоњењу Антихристу кроз потчињење грађанским законима

Свештеномученик Гермоген Тобољски

Одломци из тумачења Откровења Светог Јована Богослова

У прво време главни отпор хришћана се састојао у одбијању идолопоклонства, док су се закони и власт поштовали. Али у антихристовско време, власти ће захтевати да се поклони њој, не дирајући религију. Они који јој се поклоне сматраће се следбеницима Антихриста. Тада ће доћи до поделе по вољи Божјој, добрих и злих: следбеника Христових и следбенка Антихристових. Господ ће одвојити овце од коза. Тада ће њихов заједнички живот постати немогућ. Прави хришћани који ће бити верни Господу Исусу Христу биће издавани и мучени, и то не због свог верског опредељења, већ као државни преступници који не поштују законе.

У предантихристово време и у дане владавине антихриста, истински хришћани неће испуњавати грађанске обавезе, јер ће тада већ сам Сатана и антихрист бити на власти. У то време на власти ће бити љути непријатељи нашег Господа Исуса Христа; зато ће закони које они донесу бити уперени против Бога и Цркве. А онај ко их послуша, чак и невољно, без обзира на то, постаће саучесник Антихриста и биће одбачен од Бога.

Последњи хришћани неће пристати да се поклоне сатанској власти. Многи ће се објединити у засебне дружине и живеће засебно од поклоника антихриста. Доћи ће до посебног и потпуног одвајања последњих хришћана од антихришћанског друштва, што се никада у историји није догодило.

Истински хришћани последњих времена буквлно ће одбацити све грађанске законе и неће поштовати власти. Код њих ће остати само унутрашња припадност к Небеском Отачаству. Они ће имати сведочанство Исуса Христа, за Кога ће пролити своју крв.

Антихристовска власт ће имати Сатанин ум. Она ће деловати политички, невезано од религије или вероисповести. Даће једнака права свакој вери и секти, али ће истовремено побијати све религије и отворено ће пропагирати да нема Бога. Све вере ће имати право да отворено врше службе, под условом да не крше самодисциплину и државне законе.

Све државне структуре антихристовска власт ће узети под своју нарочиту контролу и руководиће њима. И људи ће служити не Исусу Христу, већ антихристу. Слепи хришћани ово неће приметити. Власт ће знати све истинске хришћане зато што ће све бити стављено под државну контролу – даће свакоме индетификациони знак и веома ревносно ће обављати њихову проверу. Властима ће бити познато, ко у чему учествује, а ко – не. Али у почетку неће забранити веру. То ће се десити тек када све утерају у ограду греховног Вавилона и када се Божији гнев приближи. Тада ће се издати указ: да се искорене сви који се противе законима, но ни тада не откривено због вере, него као државни непријатељи.

«Тумачење Откровења св. Јована Богослова», свештеномиченик Гермоген Тобољски, “Голос Церкви“, Москва, 1917.

Свештеномученик Гермоген Тобољски рукоположен у епископа 1901. Опитни духовник и ревносни пастир. Храбри разобличитељ либерализма и револуције. Ревносни заштитник самодржавне монархије. Духовни вођа саратовског одељења Савеза Руског Народа (Црностотинаши). Пријатељ светог Јована Кронштадског. Прозорљивац. Прорекао убиство цара. Ухапшен под оптужбом да је црностотинаш и организатор погрома против Јевреја. 16. јуна 1918. бољшевици су га после мучења и понижења са везаним око врата каменом утопили у реци Исет код Јекатеринбурга. 1981. Руска Загранична Црква га је прибројала сабору новомученика руских од безбожника пострадалих.

Свети Гермогене моли Бога за нас!

Икона на којој је приказана мученичка кончина
 епископа Гермогена

Проф. др Бранимир Несторовић: Сулудо је вакцинисати децу од болести од које не оболевају

У Кризни штаб сам ушао свесно, с намером да добијем простор у медијима… У време затварања људи су само гледали телевизију, а мени је било важно да им пошаљем поруку да ковид није тако страшан као што га представљају

У Википедији, тој интернет енциклопедији писаној руком манипулатора свешћу, основаној 2001. године с претензијом да поред опште информисаности јавном мњењу наметне тзв. мејнстрим мишљење, проф. др Бранимир Несторовић је, између осталог, представљен и овако: „Несторовић је током пандемије ковида-19 у Србији постао познат широј јавности, а у својим јавним наступима је често износио неистине и лажне информације.“

Срећом, у Србији још преовладава здрав разум који Несторовића памти као начелника Службе пулмологије и алергологије Универзитетске дечје клинике Тиршова, а потом и редовног професора Медицинског факултета у Београду. Зато, кад год се помене име српског педијатра, пнеумолога и алерголога који је у последњих неколико деценија помогао хиљадама и хиљадама деце, цела Србија има асоцијацију на народног лекара из Обреновца, човека који својим приступом пацијенту не лечи само тело већ и душу.

Читав свој радни век били сте у служби конвенционалне медицине. Онда сте написали књигу „Између два света“ којом тврдите да лечење захтева укључивање разних видова алтернативне медицине у конвенционалну. У ком сте тренутку то схватили?Током дугогодишње лекарске праксе често се дешавало да наиђе неки пацијент коме класична медицина не може да помогне, посебно код малигних болести. Међутим, најбољи пример су душевне болести у којима конвенционална медицина може само да смири пацијента и ништа више од тога. Временом је број таквих случајева растао, а онда сам доживео и нека лична искуства из којих сам схватио да не може све да се лечи лековима и операцијама, да ту има још „нешто“. Али сам као и већина лекара још увек говорио да је хомеопатија глупост. А онда сам у Немачкој посетио неке центре за хомеопатију, упознао тамошња достигнућа и, једноставно, од неверника постао верник. И тако сам стигао до концепта интегративне медицине који је заступљен у целом свету, где се примењује све што може да помогне пацијенту.

Свакако, конвенционалну медицину треба примењивати где год је ефикасна, значи, ако човеку пукне слепо црево, он неће ићи код хомеопате него код хирурга. Кад кажемо алтернативна медицина, није то никаква друга медицина. Не. Све је то медицина, само није ова западна, на коју мислимо кад кажемо конвенционална медицина, него су то све друге области медицине које се хиљадама година користе на Истоку. И ајурведска, и кинеска, и многе друге.

У суштини, ви основне постулате интегративне медицине заснивате на великом Теслином открићу да на регенерацију ћелија утичу различите фреквенције, односно да сваки оболели део тела можемо да лечимо струјом одговарајуће фреквенције. Шта су предности таквог лечења?

И у конвенционалној медицини већ се користе струјне фреквенције за регенерацију ћелија, јер су још давни експерименти на животињама, конкретно на даждевњаку, показали да различите струје могу да доведу до регенерације различитих делова тела.

Наше је само да пронађемо начин како да оболелим ћелијама пренесемо информацију. А ћелије знају шта треба да ураде, како да се поделе у било коју ћелију, ми само треба да им дамо информацију у шта желимо да се оне поделе, да им дамо инструкцију.

Ја то студентима на предавањима упоређујем с компјутером који, на пример, има оперативни систем виндоус од осам гигабајта, па кад му се убаци само мали вирус од неколико килобајта, потребно је да му се потпуно промени оперативни систем рада.

Тесла је интуитивно знао да примена тих струја има добар ефекат на организам. У својим забелешкама он је писао да се тело понаша као маса кондензатора и проводника, и да у ствари те његове високофреквентне струје практично могу да помогну исцељењу. Постоје и цртежи који објашњавају како је лечио неке људе, па чак и богаташе које је убеђивао да финансирају те његове пројекте. Нажалост, није наишао на разумевање, о чему сведочи и писмо Џ. П. Моргану када га моли да помогне његово истраживање које је остало без одговора. Тесла је 1896. на чувеном електрофизиолошком конгресу, који је он основао, приказао своју лабораторију, лечење рака високофреквентним струјама, и занимљиво је да после сто и нешто година ми поново сад откривамо исто јер не знамо све детаље о томе.

Постоји ли отпор наше официјелне медицине вашим преговорима с научницима медицинског Института „Метатрон“ из Омска да у Београду оснујете Институт за интегративну медицину и да ли се код нас већ примењују неке од метода оваквог лечења?

Примењује се понешто, углавном по приватним ординацијама, доста фрагментовано и неорганизовано.

Међутим, да би та врста лечења људи уопште могла да заживи, потребно је разумети принцип на коме се заснива, а који је веома једноставан: човек је наелектрисан организам и има неку своју фреквенцију, као што је имају и сваки орган и свака ћелија. При томе, малигне ћелије имају 10 до 20 миливолти наелектрисања а здраве ћелије 100 миливолти. Зато различита наелектрисања захтевају различите фреквенције. Теоријски није тешко схватити принцип – као што човек може одређеном фреквенцијом да разбије чашу или стоматолози ултразвуком да разбију каменац на зубима, тако одређеном фреквенцијом можемо да исцељујемо и болесне делове тела, а да то другим органима ништа не шкоди.

Проблем је практичне природе, јер треба измерити све те фреквенце. Један Француз, професор, измерио је чак 1.222 фреквенције малигних ћелија код разних тумора. Неопходно је да се тачно зна која фреквенца мења стање.

Научници Института „Метатрон“ најдаље су отишли у дијагностици и ја сам био у преговорима с покојним професором Гарјајевим, који је, нажалост, умро онај дан кад смо потписивали предлог и петицију да му се за изузетна научна достигнућа додели Нобелова награда. Верујем да ће руски амбасадор у Србији, Његова екселенција Александар Боцан-Харченко својим ауторитетом код официјелних руских власти издејствовати да и ми у Београду оснујемо самосталан Институт у коме би нам Руси помагали, јер ми имамо и научни и стручни кадар који све то може да изнесе, а срећом и доста младих лекара који су заинтересовани за овај пројекат.

Знам да је моја идеја преамбициозна, и знам да је отпор већи међу онима који се већ баве неком граном интегративне медицине, и доживљавају то као угрожавање своје позиције, него у официјелној медицини. Иначе, познато је да све што је ново наилази на отпор. Уосталом, није лако лекару, стручњаку који је у нешто уложио 20, 30 година учења и рада, доћи и рећи да то што ради и није права ствар, и да сад треба да прихвати неке сасвим друге методе које су му непознате. Али без изазова и ризика нема ни напретка.

Осим својим јавно изреченим ставом о „обичном“ вирусу корона у Кризном штабу, јавност сте недавно узбунили и изјавом о штетности претеране употребе антибиотика. Због чега антибиотике сматрате штетним, и шта може да их замени?

Ми већ сада, тако кажу ови у свету, улазимо у постантибиотску фазу. Последњи антибиотик је синтетисан 2012, али ниједан нови антибиотик не обећава. И та испољена, некритичка примена антибиотика има двоструки штетни ефекат. Први је убијање цревне флоре, а човек у цревима има до три килограма бактерија које су изузетно корисне за наш организам и помажу нашем имунитету. Али и после најобичнијег антибиотика треба три до шест месеци да се цревна флора обнови, што не може да се постигне пробиотицима који су фластер и после само неколико дана се излуче из организма. А кад уништиш цревну флору, имунитет пада.

Употреба антибиотика има много нежељених ефеката и у време ковида давани су некритички иако то изазива поремећај понашања, запаљење нерава, оштећење бројних органа, а цефалоспорини су врло токсични за бубреге. Не кажем да антибиотике не треба давати него да треба бити веома обазрив, и треба их давати кад се докаже да неко има бактеријску инфекцију. А респираторне инфекције су све вирусне и антибиотици ту не помажу.

С друге стране, у свету постоји врло много природних антибиотика, а лицин из белог лука је најјачи антибиотик што постоји. И све зачинско биље су антибиотици, а пошто биљке живе на земљи чак 780 милиона година, мени је смешно да то треба доказивати. Корен је највреднији део биљке јер се у њему синтетише гомила антибиотика и сви озбиљни лекови се праве од корена.

Затим, рецимо, прополис је одличан антибиотик јер у себи има комбинацију бактерија, и практично нема бактерије која је резистентна на њега. Постоје и дефанзини, то су молекули који делују на вирусе, према томе имамо много природних алтернатива, али ми то не учимо на факултету.

Па, чиме су се људи лечили пре Флеминга за чији смо антибиотик сазнали тек 1941? Слажем се с Рудолфом Штајнером, који је рекао да је природа дала болести, али и лекове. Знам да то није корисно за фармацеутску индустрију, јер њен циљ није само лечење него и зарада. Ивермектин је, на пример, изванредан антитуморски лек и у свету су досад урађене 63 студије о овом леку, а сада у Лондону раде студију о деловању ивермектина на ковид, али је сувише јефтин.

Зашто сте, уопште, прихватили учешће у Кризном штабу којим руководи др Предраг Кон?

Кад су ме позвали у Кризни штаб, знао сам да ме зову мислећи да нећу да лајем кад сам с њима. И било ми је јасно како ће све то тећи, јер све ово је већ рађено 2005. и 2009. кад смо имали свињски грип.

Значи, у Кризни штаб сам ушао свесно, с намером да добијем простор у медијима, јер јутјуб и дан-данас скида све моје прилоге, као и фејсбук који баш нема среће с мојих 400 до 500 хиљада пратилаца који све то поделе а они не могу све да контролишу. У време затварања људи су само гледали телевизију, а мени је било важно да им пошаљем поруку да ковид није тако страшан као што га представљају.

И онда је дошао тренутак кад сам морао да изађем јер нам је СЗО давала наређења која је требало слепо да извршавамо. Мада, на сајту СЗО ништа није спорно, тамо до данас пише да нема убедљивих доказа да ношење маске спречава вирус.

Пре два месеца Мајкл Рајан, њихов главни научник је рекао – ми никада здравим људима нисмо рекли да треба да носе маске како се не би разболели. То говори да из СЗО вероватно долазе усмена, неформална наређења и онда крене та, мени несносна и неетична, кампања утеривања страха људима како ће сви поумирати, како ће гробља бити тесна. Ми, иначе, ни најтежим болесницима не говоримо да ће умрети него покушавамо да их смиримо обећањем да ћемо покушати све што можемо да урадимо.

Али моја главна примедба је да смо лоше лечили пацијенте, јер избацили смо хидроксихлорокин, а ивермектин чак није био ни у разматрању. У прва три месеца када смо користили хидроксихлорокин умрло је 250 људи, а касније, када је промењен протокол, тај број је био вишеструко већи. Волео бих да ми неко каже зашто смо ми од јула престали да користимо хидроксихлорокин, који се према научним студијама показао као изузетно ефикасан лек. Ивермектин је ефикаснији у превентиви, али ни њега не желе у протоколу лечења.

И тако сам и сам допринео стварању анимозитета чланова Кризног штаба и њихових људи према себи јер сам ушао у њихову интересну сферу. Али већина народа поштује моје мишљење и ставове, хоће да се сликају са мном и часте ме пићем у кафани, јер сад је већ и „обичном свету“ сва ова игра прилично огољена и не верујем у могућност њеног даљег продужавања. По Србији се већ два месеца увелико одржавају свадбе, концерти, људи одлазе на одморе. У мом Обреновцу је био вашар с толико људи да то у животу нисам видео. Људи се зажелели нормалног живота. И кад они сад кажу – долази делта варијанта, ја питам одакле долази, а верујем да то питају чак и лаици.

Сведоци смо да су Аустралија и Исланд изложени правим фашистичким мерама затварања. Да ли је појачано медијско застрашивање индијским вирусом најава да се и нама у Србији спрема исто? И како вирус упорно опстаје и на минус 20 и на плус 42 степена? 

Доста људи ми се јавља из Аустралије са сличним виђењем ствари. Рекоше ми да у Сиднеју сад војска иде од куће до куће, терорише људе и спроводи фашистичке мере иако је заменик директора СЗО Наваро још у октобру рекао да затварања немају никакву сврху. И ми то сад знамо, и видимо да је смртност била мања тамо где није било мера него тамо где су уведене.

Па пошто мере немају никакву медицинску сврху, шта је то чему вирус служи као параван, а о чему ја не могу да нагађам. Да ли је то тај Велики ресет о коме се прича, не знам, али је чудно да неко пише књиге којима нам најављује по тачкама шта ће нам и кад радити. Читао сам књигу Клауса Шваба која ме много подсећа на Мајн кампф и није ми било пријатно, у којој је изнет цео план будућих догађања – о одузимању приватне својине, о увођењу минималног гарантованог прихода, а неки елементи тога већ постоје у Америци (недељно из буџета дају 600 долара људима који не раде), иако је Америку већ захватила хиперинфлација.

У сваком случају, звецкање оружјем је на помолу јер Америка се уверила да је симбиозу Русије и Кине немогуће сломити, и зато је привремено оставила на миру Русе а преусмерила се на Кину. Путин је у свему томе „удавача коју сви желе“ зато што без Русије нико не може да победи у овом сукобу. А Путин дугорочно сагледава геополитичке интересе и држи се неутрално, јер зна да првим вакцинама, које су произведене још 2017. године, истиче рок, што и пише на њима.

Како је могуће, докторе, да се унапред произведе вакцина за неки непознат вирус који ће тек доћи?

То би требало да објасни „Фајзер“, који је годину дана пре појаве вируса поручио неколико милијарди флашица за вакцину.

Куда то, онда, нови светски поредак води постојећу цивилизацију?

Мислим да то не знају ни они који су све испланирали, него само Бог.

Сад се главна битка води на линији – шта и како даље. Зато што, ако остане овако, а у целој Европи је однос вакцинисаних и невакцинисаних фифти–фифти и у тако неизвесној ситуацији, с тенденцијом пораста броја оних који неће да се вакцинишу ни по коју цену, много вакцина би морало да се баци као и 2009, кад је после свињског грипа уништено чак 147 милиона доза, од тога и одређени број у Србији.

Све у свему, као што је рекао један канадски новинар, „живимо у најопаснијој ситуацији од Другог светског рата“. Нажалост, многи још не схватају да је Трећи светски рат у току, само се уместо нуклеарним бојевим главама води биолошко-хемијским оружјем, информационим и економским средствима итд.

Видите како је одједном појачан притисак на Србију око Косова, па на Републику Српску, на Србе у Црној Гори. Све је то било очекивано, и потрајаће. Али слушао сам интервју с неким Американцем, стручњаком за пропале империје који је пратио успон и пад 11 империја, и закључио да Западу нема спаса без обзира шта планира. А у чувеној Гибоновој књизи Успон и пад Римског царства из 17. века постављен је образац и за све што се сада догађа – нестанак патриотизма, друштвена декаденција на високом нивоу, прекомерно задуживање држава. И кад све то саберете и одузмете, видите да је то наша стварност и да велике империје нису опасне кад су на врхунцу, него кад пропадају.

Може ли, онда, из праха рушевина да настане нова, Теслијанска цивилизација духовности која, како се прижељкује, треба да обележи трећи миленијум?

Сигурно је једно. Настанак нове цивилизације значио би потпуну промену политике. Суштински, то значи пропаст капитализма, а о томе нико не сме да проговори. Јер као што каже један француски професор из Стразбура, Теслина медицина кошта колико и струја. Значи, кад једном конструишеш апарат и нађеш одговарајуће фреквенце за сваки оболели део тела, то троши само струју. А то значи губитке целокупне светске фармацеутске индустрије.

Друго, ако је енергија бесплатна, цела ова прича о глобалном загревању пада у воду. Треће, Теслини интерскаларни таласи путују тренутно и целу инфраструктуру, почев од интернета, подразумевају непотребном. Можете ли да замислите тај бежични пренос енергије који је Тесла открио, односно авион који лети без горива јер добија енергију са земље, из неког Теслиног торња! Америчке власти су зато још 1917. срушиле Теслин торањ на Лонг Ајленду, лабораторија у Колораду му је изгорела, а последњу је сам запалио када је схватио шта је произвео. Једноставно, Теслине идеје подразумевају промену космологије, схватања како функционише свемир, начина лечења људи, добијања бесплатне енергије.

То би даље значило благостање за цело човечанство, што никако није у интересу владарима света!?

У суштини, то је чиста антикапиталистичка идеја, и значи да себични и грамзиви капитализам мора да пропадне јер више не може да опстаје. Јер идеја солидарности је много јача од интереса неке групе људи, и зато су Кина, Русија и друге солидарне земље најуспешније. У том смислу, себични Безос који троши огромну количину горива да би одлетео у свемир није никакав пример свету, али би био да распрода своје авионе и вози се бициклом. Или, Била Гејтса називају филантропом, а он инсистира да људи приме вакцине непознатог садржаја и афирмише депопулацију.

Кад сам скоро био на обреновачкој пијаци, жена ми продаје кромпир и каже – је ли докторе, та гов.. ротшилдска, докле ће? Ја запрепашћен, питам је откуд она зна за Ротшилде, и схватим да и обичан народ зна ко су ти владари света, знају за тајне организације… Одједном сви знају све. И свима је јасно да су ти исти људи покренули нешто огромно што мора да доведе до коначног обрачуна – ми или они. Нерешеног више неће бити, а трећег нема. Они су покренули нешто огромно, што ће сломити или њих саме, или нас. А ја сам верујући човек.

Лекари у Ници, наводно, одбили су да даље вакцинишу људе јер је према подацима од вакцина преминуло чак 18.000 Француза. Ако вакцина садржи отровни графен оксид, колико је опасна за тешко оболеле и старе људе које код нас већ позивају на трећу вакцинацију?

Званичан податак Европске агенције за лекове каже да је 17.000 умрлих и 1,5 милион тешких нежељених реакција на вакцине.

Графен је један опасан полимер угљеника који никада досад није коришћен у вакцини. Група научника с факултета у Алмерији пронашла је графен оксид у „Фајзеровој“ вакцини и тада је настала страховита паника. Вест је одмах цензурисана, професор физике добио је отказ на факултету који се и званично оградио од ових истраживања. А гласноговорници „Фајзера“ су резултате овога истраживања одмах назвали теоријом завере, што је уобичајено кад се неко супротстави мејнстрим мишљењу.

Такође је упитно зашто се у вакцини налази хидромагнетни гел, а имао сам прилике да видим вакцинисане којима се лепе спајалице и новчићи за место вакцинисања. Није јасно ни убацивање рибонуклеинске киселине новим технологијама у „Фајзерове“ вакцине, поготово што је и сам аутор изјавио да су му непознати ефекти.

У сваком случају, поверење људи генерално у фармацеутску индустрију и у концепт вакцине је нарушен. Званична медицина уопште не приказује нити узима у обзир феномен да у Израелу и Исланду с почетком вакцинације расте број случајева заражених. А у Енглеској је сада 74 одсто вакцинисаних с две дозе, а требало би да су потпуно заштићени. Директор „Фајзера“ каже да се он нада да ће ова вакцина постати сезонска вакцина за грип и да ће се примати једном годишње.

Хоће ли родитељи у Србији пристати да њихова деца приме вакцине непознатог садржаја а да при томе за могуће последице нико није одговоран?

Та идеја вакцинисања деце је сулуда, јер деца су једина популација која није угрожена.

Још пре неколико месеци један шведски професор је објавио податак да је у Шведској од 1,95 милиона деце, колико их има, њих 18 било с тежим обликом ковида, али ниједно дете није умрло.

Према томе, као концепт потпуно је бесмислено да се деца вакцинишу против болести од које не оболевају. Међутим, све то око вакцинације не иде тако глатко како се приказује у медијима. Недавно сам читао америчку статистику према којој је вакцинисано чак 60 одсто становништва, али кад сам мало „прочачкао“, видео сам да је око 40 одсто људи примило једну вакцину, а негде око 30 одсто две. Значи, чак ни у Америци где има држава у којима је вакцина обавезна, као нпр. у Калифорнији, проценат вакцинисаних није висок, а има и држава као што је Тексас које су апсолутно непокорне и одбиле су вакцинацију у потпуности. Тренутно је вакцинисано 15 одсто светске популације, значи сваки шести становник. Код нас се тим бројевима манипулише, али има много људи који су примили једну вакцину, па имали озбиљне компликације, и не желе никада више да приме било коју вакцину.

У Индији и Кини, практично, нико није вакцинисан, јер 1,5 проценат на толики број становника ништа не значи. У ствари, у последња два месеца се, практично, нико и није вакцинисао осим ових што живе и раде по западним земљама, па страхују због посла. Значи, ко се вакцинисао, вакцинисао се.

Ковид је произвео највећу глобалну поделу за интерес оних који владају светом уз помоћ крилатице „divide et impera“, и уз то све који другачије мисле зову теоретичарима завере. Како се ви носите с покушајима да вас оспоре?

Више пута сам неистомишљенике позивао на јавни дуел, чак и неколико њих насупрот мени. Хтео сам да се суочимо, да изложимо научне аргументе, јер кад ми неко каже да ће бити четврти талас вируса у августу, ја ћу њему научно доказати да то није могуће јер сезона вируса је од децембра до априла.

Друго, одакле ће се појавити ако га нема сад кад је Београд пун Индијаца и наших гастарбајтера са свих страна света. Мене ова игра с нама вређа, јер цео живот сам држао предавања о респираторним инфекцијама. Скоро 30 година сам био у Комисији за специјалистички испит из пулмологије, био сам ментор за инфективне болести, за фармакологију, и сад неко долази и прича ми да је ово нетипичан вирус и да на њега морају да се примењују нека нова правила. На пример, карантин који никада није примењиван за респираторне болести као ни ограничења кретања људи.

Шта нам препоручујете пред надолазећи четврти талас вируса?

Много путујем по Србији и уверио сам се да је атмосфера страха прошлост. Већина света је пробуђена и опуштена и нико више и не слуша те приче. Људи имају потребу и морају да се врате животу, да дишу пуним плућима, да имају социјалне контакте, да се воле, раде. Значи да се бране, и да се боре.

Зато стално причам да прво треба да улажемо у село, јер село је душа Србије и док је сељака, нико у Србији неће бити гладан. Видим да су то схватили и ови људи из Подриња, и жестоко се боре против доласка „Рио Тинта“ и лудих одборника у Лозници који су дигли руку да униште своју земљу, своју кућу и своју децу. Шта ће, узети паре и побећи за Београд?! Па, зар не знају да немају где да побегну, јер су нам мултинационалне корпорације стално за петама. Били су ми неки пацијенти из тог краја, кажу да ће лећи пред багере па нека их газе. Значи, Србија је експрес лонац пред експлозијом. Све ври! Стално се питам да ли то ови који владају земљом виде. Осећају ли да је само једна варница довољна да све запали?

Разговор водила: Невенка Стојчевић
Извор: "Печат"

+++

Извињење главног уредника "Билда" због лажног страха који су ширили (видео)

Главни уредник Bild-a Julian Reichelt, популарних немачких новина и онлајн магазина, јавно се извинио због ширења пропаганде страха током протеклих 18 месеци, а која је нанела страховиту штету, поготово деци. Ја ли ово назнака почетка краја пандемије?

Је ли ово резултат рада правника и тима Dr. Reiner Fuellmich-a, који су посебно познати у Немачкој, али њихов рад је глобално препознат и важан? Како год боље икада него никада да се важни људи и институције покају и крену враћати у “нормалну” пре него их рука правде и човечанства пре или касније дохвати, а оној Вечној свакако нико неће моћи побећи, колико год желео да то игнорише.