Размишљање о вери

Изливам речи срца мог, тихо усталасаног нетрулежном и неизрецивом радошћу. Браћо! Проникните чистом мишљу у речи моје, и насладите се за духовном трпезом! Вера у Христа – јесте живот. Онај који се храни вером, још за време земаљског странствовања окуша вечни живот, намењен праведницима по завршетку тог странствовања. Господ је рекао: Који вјерује у мене има живот вјечни (Јн 6,47). Вером су угодници Божији претрпели жестока искушења: носећи у грудима богатство и насладу вечног живота, они земаљски живот са његовим прелестима нису сматрали ни за шта. Вером су они примали тешкоће и страдања, као дар од Бога, којим их је Бог удостојио да подражавају и присаједињују се Његовом пребивању на земљи, када је Он благоизволео да Једним од Својих лица прими нашу природу и изврши наше искупљење. Безмерна наслада, коју рађа вера, упија љутину тешкоће, тако да се у време страдања осећа једино наслада. То је посведочио великомученик Евстратије, у својој предсмртној молитви, стављајући главу под мач. „Телесне муке“, говорио је он Богу, „јесу радост слуги Твом!“[1] Вером су се свети погрузили у дубину смирења: они су чистим оком вере увидели да су жртве које човек приноси Богу – дарови Божији у човеку, човекови дугови, непотребни Богу, али неопходни, спасоносни за човека, ако се човек труди да их приноси, умножава, подмирује. Слушај, народе мој, каже Бог, и говорићу ти; Израиљу, и засведочићу ти: Бог, Бог твој Ја јесам. Нећу те за жртве твоје карати: јер је Моја васељена и пуноћа њена (Пс49,78,12). Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио? (1 Кор 4,7) А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити;: а коме је повјерено много, од њега ће се више искати (Лк 12,48). Свети Божији су чудотворили, васкрсавали мртве, предвиђали будуће, били опијени духовном сладошћу, и уједно су се смиривали, били у трепету, гледајући са недоумицом, чуђењем и страхом како је Бог изволео да се смилује на прах, како је пролазном поверио Свог Светог Духа. О, ужаса! Од гледања тих тајни ум који гледа обузима ћутање; срце обузима неизрецива радост; језик посустаје у приповедању. Вером су свети задобили љубав према непријатељима: око ума, просвећено вером, непоколебљиво гледа у Бога и његов промисао, и том божанском промислу приписује све спољашње околности. Тако је Давид, гледајући Господа свагда пред собом, како би остао непоколебљиво одважан у свим тешкоћама и искушењима, који се труде да поколебају и помуте срце (Пс 15,8), рекао за Симеја, када га је Симеј проклињао и гађао камењем: Господ му је рекао: псуј Давида. Шта је вама до мене синови Серујини, то јест, гневне и осветољубиве помисли! Оставите га нека ме псује, јер му је Господ заповједио: да ако Господ погледа на невољу моју (2 Сам 16,10-12). Душа прима искушења, као лек за своје немоћи, захваљује Лекару – Богу, и поје: Испитај ме, Господе, и окушај ме; претопи бубреге моје и срце моје (Пс25,2). При таквом сагледавању искушења, људи и друга оружја искушења остају по страни, као оружја. Нема злобе према њима, нема непријатељства! Душа која славослови Творца, која захваљује небеском Лекару, опијена неизрецивим осећањима, почиње да благосиља оружја свог лечења.[2] И ето! Изненада се у њој рађа љубав према непријатељима, човек постаје спреман да положи душу за свог непријатеља – у томе види не жртву, него дуг, неизоставан дуг недостојног слуге. Од сада, небо нам је отворено – уђимо у љубав према ближњима, њоме у љубав према Богу, пребивајмо у Богу и Бог ће пребивати у нама. Ето какво благо крије у себи вера – заступник и давалац наде и љубави. Амин.

1840. године, Сергијева пустиња.

Фусноте:
[1]Чети минеј, 13 децембар.
[2]Преподобни Макарије Велики, Беседа 37, глава 2. и 4.

Свети Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи

Молитва прогоњеног човека

Благодарим Ти, Господе и Боже мој, за све што се догађа са мном! Благодарим Ти за све бриге и искушења, које си ми Ти послао ради очишћења грехова којима сам упрљао, грехова којима сам ранио моју душу и тело!

Помилуј и спаси оружја која си Ти употребио за моје лечење: те људе, који су ме жалостили. Благослови их у овом и у будућем веку! Урачунај им у врлину то што су учинили ради мене! Одреди им обилне награде од твојих вечних блага!

А шта сам Ти ја приносио? Какве благоугодне жртве? Ја сам приносио једино грехе, једино нарушавање Твојих божанствених заповести. Опрости ми Господе, опрости кривоме пред Тобом и пред људима! Опрости неодговорноме! Даруј ми да се искрено уверим и сазнам да сам ја грешник! Даруј ми да одбацим лукава оправдања! Даруј ми покајање! Даруј ми скрушеност срца! Даруј ми кротост и смирење! Даруј љубав према ближњима, љубав непорочну, исту према свима, и онима који ме теше и онима који ме жалосте! Даруј ми трпљење у свим мукама мојим! Умртви ме за свет! Узми од мене моју греховну вољу, и насади у срце моје Твоју свету вољу, да творим једино њу, делима, речима, помислима, и осећањима мојим.

Теби приличи слава за све! Теби једином приличи слава! Једино што је моје – стид лица и ћутање уста. Стојећи пред страшним Твојим судом у мојој убогој молитви, не налазим у себи ниједно добро дело, ниједну врлину, и стојим,одасвуд окружен једино небројеним мноштвом мојих грехова, као густим облаком и маглом, са једином утехом у мојој души: са надом на неограничену милост и доброту Твоју. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи

Свети Игњатије Брјанчанинов: О љубави према Богу

Свети Игњатије Брјанчанинов,Аскетски Огледи

О љубави према Богу

Љуби Бога тако како је Он заповедао да га љубиш, а не тако како мисле да га љубе самообманути занесењаци.
Не стварај себи усхићења, не узнемиравај своје нерве, не распаљуј се пламеном вештаственим, пламеном твоје крви. Жртва благопријатна Богу је смирење срца, скрушеност духа. Бог се са гневом одвраћа од жртве која је принесена са уображеношћу, са гордим мишљењем о себи, чак и ако је то жртва паљеница.
Гордост доводи нерве у узнемиреност, узбуркава крв, побуђује машту, оживљава пали живот; смирење умирује нерве, обуздава узбурканост крви, уништава маштарење, умртвљује пали живот, оживљава живот у Исусу Христу.
Послушност пред Господом је боља од жртве, и покорност је боља од претилине овнујске, говорио је пророк израиљском цару, који се усудио да принесе Богу неправилну жртву (1 Сам 15,22): ако желиш да принесеш Богу жртву љубави, немој је принети самовољно, по непромишљеној страсти; принеси је са смирењем, у оно време и на том месту, када и где је Господ заповедио.
Духовно место, једино на ком је заповеђено да се приносе духовне жртве јесте – смирење.[1]
Господ је верним и тачним обележјима означио онога који воли и онога који не воли. Он је рекао: Ако ме неко љуби, ријеч моју држаће. Ко мене не љуби, ријечи моје не држи (Јн 14, 23-24).
Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Удаљи се од сваког дела, речи, помисли, осећања које је забрањено Јеванђељем. Твојим непријатељством према греху, који је толико мрзак свесветоме Богу, покажи и докажи твоју љубав према Богу. Сагрешења, у која се упадне по немоћи, одмах лечи покајањем. Али боље се труди да не допушташ себи ни та сагрешења, строго бдијући над собом.
Хоћеш да се научиш љубави Божијој? Пажљиво изучавај заповести Господа у Јеванђељу и труди се да их оствариш на самом делу, труди се да јеванђелске врлине претвориш у навике, у твоје особине. Особина онога који воли је да тачно испуњава вољу онога ког воли.
Заволех заповести Твоје већма од злата и топаза (драгог камена). Ради тога по свима заповестима Твојим управљах се, сваки пут неправедан омрзох (Пс 118,127128), говори пророк. Такво владање је неопходно ради очувања верности Богу. Верност је неизоставни услов љубави. Без тог услова љубав се раскида.
Непрестаним удаљавањем од зла и испуњавањем јеванђелских заповести – чиме се извршава све јеванђелско морално учење – достижемо љубав Божију. Самим тим, ми пребивамо у љубави према Богу: Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој (Јн 15,10), рекао је Спаситељ.
Савршенство љубави састоји се у сједињењу са Богом; напредовање у љубави повезано је са неисказивом духовном утехом, насладом и просвећењем. Али у почетку подвига ученик љубави мора издржати жестоку борбу са самим собом, са својим дубоко повређеним бићем: зло, које је урођено природи палој у грех, постало је за њу закон, који се бори и негодује против Закона Божијег, против закона свете љубави.
Љубав према Богу заснива се на љубави према ближњем. Када се код тебе ублажи злопамћење: тада си ти близак љубави. Када твоје срце осени свети, благодатни мир у односу на читаво човечанство: тада си ти пред самим вратима љубави.
Али та врата се отварају само Духом Светим. Љубав према Богу је дар Божији у човеку, који је себе припремио за примање тог дара, чистотом срца, ума и тела. По степену припремљености бива и степен дара: зато што је Бог и у својој милости – правосудан.
Љубав према Богу потпуно је духовна: Што је рођено од Духа, дух је (Јн З.6).
Што је рођено од тијела, тијело је (Јн 3,6): телесна љубав, као рођена телом и крвљу, има вештаствена својства, трулежна. Она је непостојана, променљива: њен огањ потпуно зависи од твари.
Слушајући из Писма, да је Бог наш огањ (Јев 12,29), да је љубав огањ, и осећајући у себи огањ природне љубави, немој помислити да је то један исти. Не! Та два огња су међусобно супротстављена и гасе један другог.[2] Служимо угодно Богу са поштовањем и страхом. Јер Бог наш је огањ који спаљује (Јев 12,28-29).
Природна љубав, пала љубав, распаљује крв човека, доводи до узнемирености његове нерве, побуђује машту; света љубав хлади крв, умирује и душу и тело, вуче унутрашњег човека ка молитвеном ћутању, погружава га у занос смирењем и духовном сладошћу.
Многи подвижници, примивши природну љубав као божанску, распалили су своју крв, распалили су и машту. Стање распаљености веома лако прелази у стање помаме. Оне који се налазе у распаљености и помами многи су сматрали за испуњене благодаћу и светошћу, а они су несрећне жртве самообмане.
Било је много таквих подвижника у западној Цркви, од времена када је она упала у папизам, који богохулно приписује човеку божанске особине, и човеку одаје поклоњење, које одговара и приличи само Богу; ти подвижници су написали много књига у свом распаљеном стању, у ком им је помамљена самообмана изгледала као божанска љубав, док им је растројена уобразиља приказивала мноштво виђења, ласкајући њиховом самољубљу и гордости.
Сине источне Цркве! Удаљи се од читања таквих књига, удаљи се од слушања поука самообманутих. Руководи се Јеванђељем и светим оцима истинске Цркве, у смирењу узлази ка духовној висини љубави божанске, кроз посредство извршавања Христових заповести.
Поуздано знај да је љубав према Богу највиши дар Светог Духа, а човек се само чистотом и смирењем може припремити за примање тог великог дара, којим се мења и ум, и срце, и тело.
Узалудан је труд, он је бесплодан и штетан, када тражимо да превремено откријемо у себи високе духовне дарове: милосрдни Бог их даје у своје време, постојаним, трпељивим, смиреним извршиоцима јеванђелских заповести. Амин.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1.      Алфавитни патерик, Изреке преподобног Пимена Великог.

2.      Лествица, Поука 3. и Поука 15.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О љубави према ближњем

Свети Игњатије Брјанчанинов,Аскетски Огледи
О љубави према ближњем

Шта може бити дивније, сладосније од љубави према ближњем?
Љубав је – блаженство, мржња је мучење.
Сав закон и пророци су се усредсређивали на љубав према Богу и ближњем (Мт. 22,40).
Љубав према ближњем је стаза која води у љубав према Богу: зато што је Христос благоизволео да се обуче у сваког нашег ближњег, а у Христу је – Бог (1 Јн).
Немој мислити, највољенији брате, да је заповест о љубави према ближњем била блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су овладали тело и крв; заповест је нова, а наше срце је старо.
Наша природна љубав је оштећена падом; њу је потребно умртвити – то заповеда Христос – и преузети из Јеванђеља свету љубав према ближњем, љубав у Христу.
Особине новог човека све морају бити нове; никаква стара својства му не приличе.
Пред Јеванђељем љубав која долази од узбуркане крви и телесних осећања нема никакву вредност.
И какву она вредност може имати, када се при загрејаној крви заклиње да ће положити душу за Господа, а кроз неколико сати, када се крв охлади, даје заклетву да га не познaje?(Mт. 26,33,35,74)
Јеванђеље одбацује љубав која зависи од узбурканости крви, од осећања телесног срца. Оно каже: Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови (Мт 10,3436).
Пад је потчинио срце владавини крви, и преко крви, владавини кнеза овог света. Јеванђеље ослобађа срце из тог ропства, из тог насиља, и доводи га под руковођење Светог Духа. Свети Дух учи да је свето волети ближњег.
Љубав која је вођена, храњена Светим Духом – јесте огањ. Тај огањ гаси огањ природне, плотске љубави, оштећене грехопадом.[1]
„Онај који каже да је потребно имати и ту и другу љубав, обмањује сам себе“, рекао је свети Јован Лествичник.[2]
Какав је пад наше природе? Такав, да онај који је по природи способан да воли ближњега са горчином, мора себе нарочито принудити како би га волео онако како Јеванђеље заповеда да га воли.
Најпламенија природна љубав лако се преокреће у одбацивање, у непомирљиву мржњу (2 Цар 13, 15).
Природна љубав се исказивала и ножем.
У каквим ранама је наша природна љубав! Каква тешка рана је на њој – страст! Срце којим је овладала страст спремно је на сваку неправду, на свако безакоње, само како би удовољило својој болесној љубави.
Лажна су мјерила мрска Господу, а права мјера угодна му je(Пр. 11,1).
Природна љубав свом миљенику доноси само земаљско; о небеском она не мисли.
Она се бори против неба и Светог Духа; зато што Дух тражи распињање тела.
Она се бори против неба и Светога Духа; зато што се налази под влашћу духа лукавог, духа нечистог и палог.
Приступимо Јеванђељу, највољенији брате, погледајмо се у то огледало! Гледајући се у њега, свући ћемо старе хаљине, у које нас је обукао пад, и украсићемо се новом хаљином, коју нам је припремио Бог.
Нова хаљина је – Христос. Који се Год у Христа крстисте, у Христа се обукосте (Гал 3,27).
Нова хаљина је – Дух Свети. Обући ћете се у силу с висине (в. Лк 24,49), рекао је Господ за ту хаљину.
Хришћани се облаче у особине Христове, дејством свеблагог Духа.
За хришћанина је могуће то облачење. Него се обуците у Господа Исуса Христа; и старање за тијело не претварајте у похоте (Рим 13, 14), каже апостол.
Прво, руковођен Јеванђељем, одбаци непријатељство, злопамћење, гнев, осуђивање и све што стоји насупрот љубави.
Јеванђеље заповеда да се молимо за непријатеље, да благосиљамо оне који нас куну, чинимо добро онима који нас мрзе, да не чинимо ближњем све оно што не желимо да он нама чини.
Потруди се, ти који желиш да следиш Христа, да све те заповести испуњаваш на самом делу.
Веома је недовољно: само са задовољством прочитати заповести Јеванђеља, и задивити се високом моралу који оно садржи у себи. Нажалост, многи се тиме задовољавају.
Када приступиш испуњавању заповести Јеванђеља: тада се чврсто супротстави задовољавању владара твог срца. Ти владари су: твоје сопствено телесно стање, којим си потчињен телу и крви, и пали духови, под чијом влашћу је земља – телесно стање човека.
Телесно мудровање, његова истина и истина палих духова, траже од тебе да не испустиш своју част и друге надмоћи, да их заштитиш. Али ти са храброшћу издржи невидљиву борбу, вођен Јеванђељем, вођен самим Господом.
Жртвуј се свима како би испунио јеванђелске заповести. Без таквог жртвовања ти их не можеш испунити. Господ је рекао Својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе (Мт 16,24).
Када је Господ са тобом – надај се победи: Господ не може да не буде победник.
Измоли за себе победу код Господа; измоли је непрестаном молитвом и плачем. И неочекивано ће доћи дејство благодати у твоје срце: ти ћеш изненада осетити најсладоснији занос духовне љубави према непријатељима.
Предстоји ти још борбе! Потребно је још да будеш храбар! Погледај на предмете твоје љубави: они ти се веома допадају? Твоје срце је веома привезано за њих? – Одрекни их се.
То одрицање од тебе тражи Господ, који је поставио закон љубави, не зато да би те лишио љубави и онога што волиш, него да би ти, одбацивши телесну љубав упрљану примесама греха, постао способан да примиш духовну, чисту, свету љубав која је врховно блаженство.
Онај који је осетио духовну љубав са мржњом ће гледати на телесну љубав као на изопачено унаказивање љубави.
Како се одрећи предмета љубави који као да су прирасли за само срце? – Кажи Богу за њих: „Они су Господе Твоји, а ја – ко сам? Немоћно створење, које нема никакав значај.“
„Данас ја још странствујем на земљи, и могу нечем бити користан за моје вољене; сутра, можда, ишчезнућу са њеног лица и ја сам за њих – ништа!“
„Хтео не хтео, смрт долази, долазе друге околности, које ће ме насилно отргнути од оних које сам сматрао мојима, и они више – нису моји. Они у ствари и нису били моји; то је био некакав однос између мене и њих, обмањивао сам се тим односом, називао сам, признавао их за моје. А да су они заиста били моји – заувек би ми припадали.“
„Створења припадају само Творцу: Он је – њихов Бог и Владика. Твоје, Господе мој, предајем Теби: ја сам их неправилно и узалудно присвојио себи.“
За њих је сигурније да буду Божији. Бог је вечан, свеприсутан, свемогућ, неизмерно добар. Ономе ко је Његов Он је највернији, најпоузданији помоћник и покровитељ.
Бог Своје даје човеку: човеку људи постају своји, привремено по телу, заувек по духу, када Бог благоизволи да човеку да тај дар.
Истинска љубав према ближњем заснива се на вери у Бога: она је – у Богу. Да сви једно буду, говорио је Спаситељ света Своме Оцу, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду (Јн 17,21).
Смирење и преданост Богу убијају телесну љубав. Дакле: она живи таштином и неверјем.
Чини корисно што можеш и што закон дозвољава, за твоје вољене; али увек их препуштај Богу, и твоја слепа, телесна, нехотична љубав малопомало ће се претворити у духовну, разумну, свету.
Ако ли је твоја љубав противзаконита страст, одбаци је као гадост.
Када твоје срце није слободно – то је знак острашћености.
Када је твоје срце у ропству, то је знак безумне, греховне страсти.
Света љубав је – чиста, слободна, сва у Богу.
Она је дејство Светог Духа, који делује у срцу по мери његовог очишћења.
Одбацивши непријатељство, одбацивши острашћеност, одреци се телесне љубави, стекни духовну љубав; уклони се од зла и чини добро (Псзз, 14).
Указуј поштовање ближњем, као икони Божијој – поштовање у твојој души, невидљиво за друге, јасно само твојој савести. Твоје деловање нека буде тајанствено сагласно твом душевном настројењу.
Указуј поштовање ближњем, не гледајући на узраст, пол, сталеж – и постепено ће у твом срцу почети да се јавља света љубав.
Узрок те свете љубави – није тело и крв, није наклоност осећања – јесте Бог.
Они који су лишени славе хришћанства, нису лишени друге славе, коју су добили при стварању: они су – иконе Божије.
Ако икона Божија буде бачена у ватру страшног ада, ја и тамо морам да је поштујем.
Шта се мене тиче ватра, ад! Ту ће икона Божија бити бачена по суду Божијем: мој посао је да сачувам поштовање према икони Божијој, и тиме да себе сачувам од ада.
И слепоме, и губавцу, и ономе оштећеног ума, и одојчету, и крајњем преступнику, и незнабошцу, указаћу поштовање, као икони Божијој. Шта ти имаш са њиховом немоћи и недостацима! Старај се за себе, да ти не би имао недостатка у љубави.
У хришћанину укажи поштовање Христу, који нам је рекао за поуку, и још ће нам рећи, када се буде решавала наша вечна судбина: Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25,40).
У свом односу према ближњем држи у сећању те речи Јеванђеља, и постаћеш напрсник љубави према ближњем.
Напрсник љубави према ближњем њоме улази у љубав према Богу.
Али ако ти мислиш да волиш Бога, а у твом срцу постоји непријатно расположење према макар једном човеку: ти си онда у тужној самообмани.
Ако ко рече: – говори свети Јован Богослов – Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је…И ову заповијест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата својега (1 Јн 4,20-21).
Пројава духовне љубави према ближњем је знак обнове душе Духом Светим: Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти (1Jн 3,14).
Савршенство хришћанства је у савршеној љубави према ближњем.
Савршена љубав према ближњем је у савршеној љубави према Богу, у којој нема краја савршенству, у којој нема краја у напредовању.
Напредовање у љубави према Богу је бесконачно: зато што љубав јесте бесконачни Бог (1 Јн 4,16).
Љубав према ближњем је темељ здања љубави.
Вољени брате! Тражи да откријеш у себи духовну љубав према ближњима: улазећи у њу, ући ћеш у љубав према Богу, на врата васкрсења, на врата Царства небеског. Амин.
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1.      Лествица, Поука 15, глава 3.

2.      Лествица, Поука 3, глава 16.