Демони п(л)андемије – Светско псеудоправославље и ПЦР духовници
П(л)андемија
корона вируса ,као један глобални пројекат, у већини земаља света донела је
велике промене у свакодневном животу и раду. Државе које су на ту својеврсну ,а
великим нелогичностима потковану, диктатуру пристале увеле су махом репресивне
мере према свом становништву. Те мере спроводиле су све институције у држави ,а
њима су се покоравала и правна лица и други државни сателити који функционишу у
заједници са државом.
Тај зависно
интересни однос није искључио ни Државну цркву (СВЕ
помесне цркве тзв. светског псеудоправославља – п.п.). Зашто кажемо Државну цркву?
Црква би требала, и заиста по својој суштини јесте , да буде изнад и одвојена
од државе (искључујући монархије). Држава физичким и правним лицима унутар
Цркве може командовати и она јој се могу покоравати све до момента кад се од
њих ,као слуга Бога живога, не тражи оно што је вредније од државе и што су они
према Господу дужни.
Дакле, шта
је тај хомогени организам који олако ,што би се рекло -без борбе ,држави и световној
власти предаје оно што су Богу дужни чинити? Да ли је то Црква Божија? Да ли су
то храбри исповедници вјере или слуге богоборне власти? Сме ли у тим питањима
бити компромиса зарад очувања већег добра?
Ово су
питања која пред сваку истинољубиву душу долазе и већина са муком око њих
прелама и одлучује. На та питања одговори су на дну савести испод гомиле страха
,несигурности и одсуства храбрости,а савијени под свијену кичму данашњег
Србина.
Срби (већином у молитвеном општењу са разним вуковима у овчијој
кожи,од оних у светском псеудоправослављу,преко разних „ревнитеља изнутра“,као
што је тзв. „ерп у егзилу“,Антоније Давидовић,Никодим Богосављевић...,до разних
псеудозилота – п.п.) су на Светог Симеона и Саву заборавили и сећају их се тек на часу
историје или некој од представа у њихову част. Заборавише и одступише са пута који су
нам они пропутили и којим су нас упутили пред престо Господњи. Када су нас на тај
пут послали дадоше нам и светли и пламени залог Вере Православне и по нама га
послаше Господу,а ми према њима остадосмо дужни да то како су нам предали, не мање, не веће, не другог облика, већ исто тако предамо часно у руке
Господње. Пристајањем и ступањем на Савин пут, на пут Христов ,одговори на
поменута питања излазе кроз наша срца пред наше очи. Једноставно,замислимо
Светог Саву где затвара цркву због вируса или да одбија да врши Свету
Евхаристију. Јасно је да је то незамисливо и да Светог Саву
никада не можемо ни замислити у тој жалосној улози.
Нажалост,
наш народ често уме да оправда нпр. пуч 27. марта и каже „где ћемо са Немачком
,то је издаја итд…“ ,а за служење Литургије под маскама или без Свете Евхаристије
рећи ће „то тако мора, да би уопште било литургије“. Дакле ,не жртвујемо оно
што можемо и што морамо те страдамо физички, а жртвујемо оно што не смемо и као народ још више страдамо духовно (будући да су кроз пад у
раскол и јерес отерали благодат Духа Светога из храмова цркава светског
псеудоправославља и свих горепоменутих „цркава“,ово је још један ексер у њихов
сандук,у чему се посебно и „ревносно“ истиче управо светско псеудоправославље
на челу са својим „пастирима“). Шта је то виши циљ од Свете Литургије,шта то оправдава њено додатно
изопачавање (као да уз то што ту нема ни б од благодати
Духа Светога,уосталом нема и литургијских новотарија у светском
псеудоправослављу) и
кукавичко извођење? За то оправдања нема. У Србији за време полицијског часа и
строжих мера против вируса Државна црква ни Васкрс није прославила како
доликује. У Србији Васкрс прославише истинити православни
хришћани,који су у молитвеном општењу са Црквом Истинитих Православних Хришћана
Грчке(и Кипра).
Међу тзв. „ревнитељима изнутра“,разним псеудозилотима има оних који се противе
свим тим сулудим мерама и корона вирус п(л)андемији,ал џабе им све,кад се и
сами налазе руку под руку са црквама светског псеудоправославља и када се сва
та њихова „ревност“ истопи и нестане када је у питању јерес и јеретици и
проповед о томе какав треба да буде правилан однос према њима сваког истинитог
православног хришћанина,као уосталом и када је у питању јадна и бедна духовна
ситуација у којој се овај народ деценијама налази...
А што се тиче назива Државна црква,то у суштини и јесте
оно што се деценијама лажно и без икаквог духовног права назива СПЦ. Дакле, осим
јереси које исповеда Београдска патријаршија и које у њој нетакнуто егзистирају
и које су тај тежи камен око њиховог врата, ту је и служење и против Бога
покоравање световној власти и кроз њу кнезу овога света,као и многобројни други
преступи и гажење Светих Канона и Светог Предања Цркве,о чему је на овом блогу
већ било речи.
Богу се
треба већма покоровати него људима (Дела Ап. 5, 29),каже Апостол,а отац Јустин
Ћелијски додаје :“То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено
Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена
бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу
већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама,
мерило над мерилима. То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих
светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране
Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити
компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и
црквогонитељима и црквоуништитељима.“
To би био
први демон п(л)андемије ,већи лукавији и опаснији. А сада и онај мањи ,али
ништа мање отрован и лукав, који језиком напада великог демона (Државну цркву – светско псеудоправославље) ,а делима му својим служи и душе
њему приводи и погубљује их одводећи их у ад.
То су они
„духовници“ којима је центар хришћанског живота и смисао вере у овом моменту да
ли је неко вакцинисан или не, да ли носи маску и да ли поштује мере против
пандемије, назваћемо их ПЦР духовници. У првом делу текста смо
рекли да Црква на све те „мере“ не сме пристајати и да им се никако не треба
покоравати. У чему је онда проблем ПЦР духовника? Шта то они раде или говоре
што не треба? И ко су најпознатији ПЦР духовници?
Један од водећих ПЦР духовника Неофит морфски, промо спот
Црква у
својој новијој историји бије одсудну битку са свејереси Екуменизма која је поразила
многу Њену војску ,многе свештенике, велику већину епископа и све патријархе.
Губитци у овој борби су велики али велико је и сазнање да ће Црква опет
војевати и над Екуменизмом како је кроз историју војевала над свима који су на
Њу устајали. Ту наду нам крепи и чињеница да већ
деценијама Цркве Истинитих Православних Хришћана Грчке (и Кипра) на све то не пристају,
гоњене,блаћене и оклеветане од служитеља овога света,од лажних
пастира светског псеудоправославља (и свих њима сличних) ,непоколебљиво исповедајући истину вере какву смо примили од Светих Отаца. Уместо да се и сами покају и одбаце јерес и присаједине Цркви
Христовој,ПЦР духовници се налазе у новокалендарском расколу (пошто су међу онима који „ревнују“
против корона вирус п(л)андемије управо најзапаженији расколници
новокалендарци,који чак кренуше и „пророковати“ о догађајима који нас чекају и
који нам предстоје...! –п.п.),учествују у екуменизму,помињу и молитвено опште са јеретицима и ни реч
једну не говоре против свеопште апостасије,у којој се и
сами налазе и у коју увлаче многе душе,оних који их слепо следе и који им без
расуђивања поверавају своје душе...Њихов страх за своје капе на главама је толики да постаје
заразан. Њихово лицемереје надилази овоземаљске оквире. Свесни своје срамоте
они налазе да ревнују око онога најповршнијег и најмање битног за спасење,око
маскица,око асепсола итд… Међу ПЦР духовницима се посебно истичу два „епископа“ Државне
цркве Неофит морфски, и Амвросије калавритски, а ту се код нас истичу „ревнитељи изнутра“ Никодим Богосављевић ,као и сајт „Борба за веру“.
Гуру ПЦР духовника Амвросије калавритски
Амвросије
калавритски је гуру ПЦР духовника ,он је чак отишао толико далеко да је
,прескочивши васељенског патријарха,сабор грчких архијереја, сву екуменистичку
булументу и непријатеље Цркве (са којима саслужује), „из цркве“ (треба узети у обзир да расколници новокалендарци
нису Црква Христова,тако да он не може никога „изопштити“,будући да су СВИ они
самим пребивањем у новокалендарском расколу ВАН Цркве Христове! – п.п.) изопштио неке цивиле који су
функционери грчке владе. Замислите лицемерје тог човека. Њему и
његовим следбеницима не смета ни новокалендарство, ни екуменизам, ни унија са јеретицима римокатолицима у којој су СВЕ
цркве светског псеудоправославља од 1965. године, нити њихови саслужитељи који исповедају
јерес но је нашао да своју „ревност „ искаже према неким лаицима који са целом
причом везе немају. Његовим путем иде и Неофит морфски који се у све разуме
осим у свој посао. Он зна и од чега је асепсол и маске и Астерикса и Обеликса
зна лично ,али шта је јерес и тренутно стање у Цркви не познаје.
Ову двојицу новокалендарских,екуменистичких „епископа“ прате неколицина свештеника
„светогорца“ и сл.. који знају хемијски састав асепсола и вакцина, али да се
ограде од расколника новокалендараца,од
новопасхалаца,од јеретика сергијанаца,од јереси екуменизма,као и од СВИХ помесних цркава светског
псеудоправославља будући да су у унији са јеретицима римокатолицима,да одбаце
јерес и да се кроз покајање присаједине Цркви, е то не знају.
Зло које
долази од ПЦР духовника јесте управо то што они народу не појашњавају да НИКАДА и није био у Цркви Христовој,што не
позивају на истинско покајање и присаједињење Цркви,у чему би и сами народу
били лични пример,учинивши исто... ПЦР духовници не дижу на побуну против суштинских проблема и узрока
падова већ против неких тривијалних ствари и последица апостасије ,и на тај
начин покушавају да своју паству уљуљкају у јереси. Дакле они крче пут јереси
и антихристу склањајући оне потенцијалне борце са бојног поља и одводе их у
своје ПЦР манастире и кафане.
Како
архиепископ Аверкије Џорданвилски каже: „долази вријеме када ће морати да
настане катакомбна црква истински-православних хришћана, који себе тако
називају ради разликовања од кривотвореног православља, које је издало истинско
Православље о носи само његова спољашња обележја?“
А да ће
такво време сигурно да дође, о томе јасно, на основу учења Светих Отаца Цркве о
последњим временима, говори наш велики руски светитељ Свети Теофан
Затворник у свом познатом тумачењу Друге Посланице Св. Ап. Павла Солуњанима:
„Тада, иако ће се име хришћанско чути посвуда, иако ће посвуда бити давних
храмова и црквених богослужења, све ће то бити – само привид, а изнутра биће
право одступништво“.
Не наступа ли
већ то време?(то време је наступило већ пре скоро читав
век,а ту заставу истинског православља је преузела Руска Катакомбна Црква(која
је иначе била жестоко гоњена од стране комуниста и јеретика сергијанаца и чији
су многобројни клирици и верници после пада гвоздене завесе улазили у молитвено
општење са ЦИПХ Грчке(и Кипра),као што је духовно чедо Светог Теофана
Полтавског,схимонах Епифаније Чернов ),Црква Истинских Православних Хришћана
Грчке и Кипра)[1]
[1] Археп.Аверкије
, Света Ревност, ПМШ св Александра Невског, Београд 1998, стр. 51.
