Свети Јован Кронштатски - Разапињемо ли Бога поново?
Ево човјека!
(Јн.19,5)
Ево како је
посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Господ Исус
Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим телом тако ужасно
пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовеку да поднесе ове паклене
муке на земљи?
Није Бог
морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова
жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не
умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вечни
заробљеници и робови ђавола и тако заувек страдали. Тада не би постојале ове
две стране, десна и лева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вечни,
а грешници у вечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вечног
мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није
могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог
ропства и вечних мука.
А да би нас
ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради
нас пожелио да по Свом човештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца,
Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским телом и људском душом,
људском снагом коју поткрепљује божанство, да победи ђавола-кушача, коме смо
тако лако пали у плен, и данас му се лако предајемо преко својих грехова. Даље,
да би нас ослободио вечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити
наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвечни Бог, пожелео је да сам
Својим човештвом поднесе на Себи наша вечна мучења. И као што видите, како сте
чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпео то страдање. Он је отрпио сваку
срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме
бисмо се без Спаситеља вечно мучили.
Тако нас
Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да
светлост не видимо, и да што пре у њега стигнемо. Многи од нас се без страха
предају свакојаким гресима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос
слуга греха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису променили срцем
и делима, води у рај. Несхватљива окорелост срца и безосећајност влада у
многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала
од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе
не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовека, сећајући се вечних и љутих мука
које бисмо ми трпели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цепају,
не омекшавају због маловјерја, неверја, окрутности, гордости, мржње према
ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и
пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда.
Па и овде,
пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним тренуцима не
престају да раде за ђавола – осећају мржњу према ближњем, завиде једни другима,
мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају
празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тела, које је
после причешћа Светим Тајнама тела и крви Господње, постало храм Господњи? Али
зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и пре празника, па чак и сада, док се
сећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају
блудничењу? Они су народ безакоња, који данас речима благосиља Христа, а сутра
ће, или још данас, хулити на Њега делима својим. О незахвални, безосећајни,
неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу
се са Њим, а сутра ће Га, или прекосутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо?
Докле ћемо бити лицемери?
Докле ћемо
радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не
распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима,
прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и
пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других
страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у време смрти
Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај
ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако
се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13,3). Замислите колико ће сада
тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завета којом је
освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа? Јер знамо онога који рече:
Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ… Страшно је пасти у руке Бога
Живога (Јев.10,29-31). Амин.
