Овај
преподобни Марко, подвижник и чудотворац, замонашен је од свог учитеља светог
Јована Златоуста у 40.години својој и био у једном манастиру крај Анкаре у
Галатији. Затим је провео 60 година у Јудејској (или Нитријској) пустињи. Био
је веома трудољубив; одао се изучавању Светог Писма и цело је Свето Писмо знао
наизуст; достигао врхунац подвижништва и врлине. Знак и доказ тога су: врло
поучне и корисне књиге које је написао, и дар чудотворства који је од Бога
добио. Био је много милостив и плакао над бедом сваког Божјег створења. Када
једном безмолствоваше, молитвено тиховаше, у својој келији и рађаше на себи,
дође к њему једна хијена и донесе му своје слепо штене. И својим утученим
изгледом мољаше светитеља да се сажали на њено младунче и исцели му очи.
Светитељ пљуну у слепе очи младунчета, помоли се Богу, и младунче прогледа. А
после неколико дана хијена донесе светитељу једну велику овнујску кожу, као
награду и захвалност за исцељење њеног младунчета. Но светитељ не хте примити
кожу док му хијена не показа неким знацима да убудуће неће клати овце бедних
људи.
Овај
светитељ је стекао толику чистоту срца, да је Свето Причешће примао из руку
ангелских. О томе је презвитер у скиту, који је причешћивао сву братију,
казивао ово: "Опазио сам да за време давања Тајни Христових ја никада сам
нисам давао Светињу Марку подвижнику, него ју је Анђео узимао са жртвеника и
давао њему. Уосталом, ја сам примећивао само руку која му је давала
Причешће".
Преподобни
Марко сав је и споља сијао благодаћу Светога Духа која је била унутра у њему.
По расту беше мали, дугуљасте главе и браде, обасјан сав унутрашњом благодаћу
Божјом. Упокојио се у Господу половином петог века.
Богомудри
отац наш Марко написао је, према Никифору Калисту, око четрдесет подвижничких
списа, од којих девет наводи поименце, и веома их хвали, Свети патријарх Фотије
у својој "Библиотеци" (бр. 200). То су књиге: О закону духовном, О
онима који мисле да се делима оправдају, О покајању, О посту, О крштењу,
Разговор ума са својом душом, Разговор са једним схоластиком, и Посланица
Николају монаху. Преподобни Марко писао је и против јеретика Мелхиседекита и
Несторијанаца. Његова духовна мудрост и подвижничко искуство, садржано у тим
књигама, од толиког је духовног значаја да су Свети Оци подвижници говорили:
Све продај - и купи Марка!
Ради духовне
користи читалаца, навешћемо само неке од поука Преподобног Марка Подвижника:
Господ наш
Исус Христос, Божија Сила и Божија Премудрост, промишљајући о спасењу свих на
богодоличан начин како Он сам зна, положио нам је кроз разне догмате закон
слободе, који се састоји у једном циљу назначеном за све: Покајте се! Из тога
можемо разумети да се сва разноликост заповести Божјих своди на једно - на
заповест покајања.
Имај свагда
и незаборавно у срцу свом смирење Господа нашег: ко је Он, и шта је постао ради
нас, и са какве је висине светлости Божанства открио се, и у какву је дубину
смирења из бескрајне доброте према људима сишао! Он је постао оно што смо ми,
тј. човек, да би ми постали оно што је Он, тј. богови по благодати. Логос Божји
је постао тело, да би тело постало Логос. Будући богат, Он је осиромашио ради
нас, да би се ми Његовим сиромаштвом обогатили. Из великог човекољубља Он се
уподобио нама, да би се ми кроз сваку врлину уподобили Њему.
Треба се
дружити и бити заједно и послушно се учити од духовних и искусних отаца. Јер је
опасно бити сам и без сведока, поготову када се налазимо у духовној борби.
Ко од себе
одгони бол и понижење, нека не мисли да ће се помоћу других врлина покајати.
Јер кенодоксија (празна слава и понос) и избегавање бола знају да служе греху и
с десне стране. Ако ко падне у било који грех и не ожалости се сходно величини
свога греха, тај ће опет лако пасти у исту замку.
1. Призивај
Бога да ти отвори очи срца твога, и да увидиш корист молитве и читања које се
искуством разумева.
2. Не буди ученик хвалисавог, да се не би научио гордости а не смиреноумљу.
3. Не узнеси се срцем због тога што познајеш Писма, да не би умом пао у замку
духа хуле.
4. Не покушавај да решиш било какав проблем посредством спора, већ помоћу
средстава које налазе духовни закон, тј. стрпљењем, молитвом и непоколебивом
надом.
5. Онај ко се моли телесно и који још нема духовног знања, сличан је слепцу
који виче: Сине Давидов, помилуј ме (Лк. 18, 38).
6. Зло које се задржава у помислима огрубљује срце. Уздржање, пак, са надом
истребљује зло и скрушава срце.
7. Бдење, молитва и трпљење невоља, образују нешкодљиву и корисну скрушеност,
само уколико њихову равнотежу не пресечемо похлепом. Ко је истрајан у њима,
обрешће помоћ и у осталоме. Ко је, пак, немаран, и ко их раздваја, у време
исхода ће осетити неиздрживу патњу.
8. Постоје многи начини молитве, који се међусобно разликују. Ниједан начин
молитве није штетан, осим ако се не ради о сатанском делу, а не о молитви.
9. Када се сећаш Бога, умножи своје молитве, да би се и тебе Бог сетио, када га
будеш заборавио.
10. Кад читаш Свето Писмо, схвати смисао који је у њему сакривен: што се раније
написа за нашу се поуку написа (Рим. 15, 4).
11. Закон слободе (Јеванђеље), учи свакој истини. Многи га читају разумом, али
је мало оних који га разумеју кроз извршавање заповести.
12. Онај ко трпи неправду од људи сачуван је од греха, и саобразно страдању
добија помоћ.
13. Онај ко се моли за оне који му наносе неправду, побеђује демоне. Онога,
пак, који им се супротставља, рањавају демони.
14. Људска увреда причињава срцу бол. Међутим, она је узрок чедности за онога
који је подноси.
15. Откриј свој разум Владици, јер човек гледа у лице, а Бог у срце.
16. Сваки нежељени јад нека ти буде учитељ сећања на Бога, па ти никада неће
недостајати побуде за покајање.
17. Свако страдање по Богу јесте истинско дело побожности. Јер, истинска љубав
се проверава супротностима.
18. Пази на учинак нежељене патње, па ћеш пронаћи очишћење од греха.
19. Многи савети других бивају нам на корист, али за нас лично ништа није
прикладније од нашег мишљења.
20. Ако желиш без осуде да примаш похвале од људи, заволи најпре да те
изобличавају за грехе.
21. Онај ко добровољно претрпи понижење ради истине Христове, од многих ће бити
стоструко прослављен. Најбоље је да човек свако добро чини ради будућих добара.
22. Од сластољубља произилази немар, а од немара заборав. Јер, Бог је свима
даровао знање о ономе што је корисно.
23. Видех просте људе, смиреноумне на делу, који посташе мудрији од свих
мудраца.
24. Онај ко омаловажава разборитост и хвали се незнањем, није незналица само на
речима, него и разумом.
25. Речи Божанског Писма читај делима и не препуштај се причљивости, надимајући
се тананим мислима.
26. Ко испуњава заповести, нека очекује искушење, јер се љубав према Христу
проверава супротностима.
27. Узрок сваког зла јесте таштина и уживање. Ко их не замрзи, неће победити ни
једну страст.
28. Ум се ослепљује трима страстима: среброљубљем, таштином и уживањем.
29. Ко не познаје истину, не може истински веровати. Јер, природно је да знање
претходи вери.
30. Онај ко се разборито моли, подноси невоље које га сустижу. Онај, пак, ко има
злопамћење, не може се чисто молити.
31. Ако сагрешиш, немој осуђивати дело већ мисао, јер да ум није претходио,
тело га не би пратило.
32. Ко тајно чини зло, лукавији је од оних који јавно чине неправду. Због тога
ће се теже мучити.
33. Као што је немогуће удруживање воде и ватре, тако су супротни самооправдање
и смирење.
34. Не остављај грех неизглађеним, макар био и сасвим мали, да те не би одвукао
у веће зло.
35. Боље је да се побожно молиш за свога ближњег, него да га осуђујеш за сваки
грех.
36. Онога ко се искрено каје, исмевају неразборити. Међутим, то је знак његове
богоугодности.
37. Тек кад из нашег разума одагнамо сваки вољни грех, моћи ћемо да се боримо и
против страсти предубеђења.
38. Ко тражи славу, обузет је страшћу. Ко се жалости у невољи, воли уживање.
39. Онај који све испитује, а држи се добра, самим тим се уклања од сваког зла
(1. Сол. 5, 21-22).
40. Без сећања на Бога не постоји истинско знање. Духовно знање без сећања на
Бога јесте копиле.
41. Човеку окорелог срца користи реч тананог знања, јер га приводи страху. Он,
наиме, без страха нерадо прихвата трудове покајања.
42. Кротом човеку користе речи о вери, јер он не искушава дуготрпељивост Божију
и не гризе га савест због честих сагрешења.
43. Чувши ружне речи, не гневи се на онога што их је изрекао, него на себе.
Јер, ако лукаво слушаш, лукаво ћеш и одговорити.
44. Од оног што лицемерно хвали, ускоро очекуј осуду.
45. Смењивање добра и зла примај спокојно. На тај начин Бог отклања недостатке
ствари.
46. Ко говори да познаје сва ђаволска искуства, још не познаје савршено самога
себе.
47. Не пожели да слушаш о несрећи својих непријатеља. Онај ко слуша такве речи,
сабира плодове свог злог настројења.
48. У време бола пази на прилог уживања, будући да се тада лако прихвата као
утеха.
49. Неки називају разборитима оне који расуђују о чулним стварима. Међутим,
разборити су само они који задржавају своје зеље.
50. Пре него што одбациш зло, немој слушати своје срце. Јер, оно тражи оно што
већ има у себи.
51. Онај ко нерадо преиспитује своју савест, ни телесне трудове из побожности
не прихвата лако.
52. Ко не прихвата добровољна страдања ради истине, подвргнуће се тежим
невољним мукама.
53. Онај ко мудрује и прича без дела, богати се неправдом, и његов труд, по
Писму, улази у туђу кућу.
54. Знање без врлинских дела јесте несигурно, па макар било и истинско. Јер,
потврда свега јесте дело.
55. Писмо нам саветује да упознамо Бога разумом како би смо Му правилно служили
делима.
56. Без умног призивања не постоји савршена молитва. Господ чује ум који
нерасејано вапије.
57. Није уздржљив онај који се храни помислима, чак и ако су корисне. Јер, оне
не могу бити корисније од наде.
58. Самртни грех је онај за који се човек не каје. Чак ни светитељ, који би се
помолио за тај грех уместо њега, неће бити услишен.
59. Знак нелицемерне љубави јесте опраштање увреда. Тако је Господ заволео
свет.
60. Када ум заборави циљ побожности, видно дело врлине постаје бескорисно.
61. Делима покажи себе мудрим у односу на људску вољу и на захвалност Богу.
Јер, реч није мудрија од дела.
62. Ко чини добро и тражи награду – не слузи Богу, него својој вољи.
63. Када грешна душа не прихвата са смирењем невоље које је задесе, анђели за
њу кажу: Лечисмо Вавилон, али се не исцели (Јер.51, 9).
64. Страст која се нашом вољом упражњава на делу, касније, и без наше и против
наше воље насилно нама влада.
65. Надменост и хвалисање су узрочници хуле, а среброљубље и таштина –
немилосрдности и лицемерја.
66. Знање човека је истинито у мери у којој га потврђују кротост, смиреност и
љубав.
67. Добро је да помажемо речима оне који питају, али је много боље да их
помогнемо молитвом и врлином. Јер, онај ко себе помоћу њих приноси Богу, помаже
и себи и своме ближњем.
68. Од свих зала прво је незнање, а затим неверовање.
69. Искушење избегавај трпљењем и молитвом. Ко се без њих бори против искушења,
само ће га укрепити.
70. Кротак по Богу је мудрији од свих мудраца, и смирен у срцу је јачи од
најјачих. Јер, он јарам Христов (Мт. 11, 29) носи са знањем.
71. Када нас муче зле мисли, треба да осуђујемо сами себе, а не прародитељски
грех.
72. Онај ко трпи увреду и при томе се ни речима, ни мислима не препире са
увредиоцем, стекао је истинско знање и показује тврду веру у Владику.
73. Сећање на Бога постаје бол срца због побожности. Сваки ко заборавља Бога
постаје самоугодљив и безосећајан.
74. Ако желиш да Господ покрије твоје грехе (Пс. 31, 1), немој откривати људима
да имаш врлине. Јер, како ми поступамо са нашим врлинама, тако Господ поступа
са нашим гресима.
75. У невољним мукама скривена је милост Божија која онога који показује
трпљење води ка покајању и спасава од вечног мучења.
76. Немој питати како може сиромашан да живи у насладама када нема неопходне
услове. Јер, и у помислима се може похотно живети горе него на делу.
77. Једно је познавање ствари, а друго је истинско познање. Колико се сунце
разликује од месеца, толико је друго корисније од првог.
78. Ако желиш да принесеш Богу беспрекорно исповедање, немој спомињати
појединачно своје пређашње грехове, већ храбро трпи њихове последице.
79. Свако плотско уживање произилази од претходног одмора, а одмор рада
неверје.
80. Горд и таст човек се међусобно врло добро слажу. Горд хвали таштог, јер се
пред њим понаша ропски, док ташти велича гордог који га непрестано хвали.
81. Ко због очекиваног будућег блага прихвата постојеће невоље, налази знање
истине и успешно се избавља гнева и туге.
82. Са онима који ти нису положили заклетву о потчињености немој да се препиреш
кад се противе истини, да не би изазвао мржњу, као што каже Писмо (2. Тим. 2,
23).
83. Не буди дволичан, тј. један на речима, а други у својој савести, будући да
таквог Писмо ставља под клетву (Прем. Сир. 28, 15).
84. Чувај речи своје од самохвалисања и помисли од уображености, да те не би
Бог оставио и да не би учинио супротно. Јер, добро човек не чини сам, него уз
помоћ свевидећег Бога.
85. Сластољубац се жалости када га прекоревају и кад се злопати, а богољубац
када га хвале и када га окружује изобиље.
86. Нико не може имати бол и жалост по Богу ако претходно не заволи њихове
узроке.
87. Не покушавај да изобличавањем помогнеш онога који се хвали врлинама. Јер,
исти човек не може истовремено волети самоистицање и истину.
