а други га бијаху по образима, говорећи:
Прореци нам, Христе, ко те удари?...
(Мт. 26,67 и 68)
Зашто су то они чинили, кад су већ наумили да га убију? Каква је то потреба за таквим ругањем? Зар таква - да би ти видео њихову безочну нарав? И заиста, они су показивали своју махнитост као да су дошли до великог плена; с налетима беса обављали су ово славље, са злобном радошћу бацали су се на Њега и тиме показивали своју убилачку нарав. Нека те у овоме задиви мудрољубље ученика: како брижљиво казују о овоме. Одакле им таква љубав према истини? И оно што је очито нечасно они преносе управо онако како је било, ништа не прикривају, ничега се не стиде. Тако они, с правом, сматрају великом чашћу то да је Господ свега благоволео да ради нас понесе толика страдања. То је доказивало Његову неисказану брижност и неопростиву злобу оних који су са толико кротким и тихим поступали онако како једино лав може поступати са јагњетом. Ништа, баш ништа овде није пропуштено: ни Његова кротост, ни њихова злоба и бездушност на речима и на делима. Све ово прорекао је и пророк Исаија, који кратко говори о тој срамоти: Како се многи зачудише теби, што беше нагрђен у лицу мимо свакога човека, и у стасу мимо синове човечије (Ис 52,14). Може ли се шта упоредити са оваквим мучењем! Управо на то Лице, којег се постидело море кад га је видело, од којег је сунце сакрило своје зраке кад га је видело на крсту, управо на то Лице су пљували, управо по том Лицу су ударали, били по глави, понети својом махнитошћу. Задавали су најнемилосрдније ударце: били су по образима, ударали, пљували додатно по тим ранама, а кад им је и то било мало, гласно су понављали јетка подругивања: Прореци нам, Христе, ко те удари (многи су га називали пророком)? Други [јеванђелист] говори да су они при томе покривали Његово лице, као да су, дакле, пред собом имали најнечаснијег и потпуно безвредног човека; сви су се Њему тако безумно ругали: и слободни, и робови. Управо о тим догађајима треба да читамо Писмо што је могуће чешће, да слушамо о томе са свом пажњом, да то напишемо на свом срцу, јер је све то за нас заиста чает. Тиме се ја хвалим: овим страдањима која је Он понео се хвалим, а не само хиљадама мртвих које је Он васкрсао. О овоме и Павле непрестано говори, тј. о крсту, о смрти, о страдањима, о поругама, о срамоћењима, о подрутивањима. Он час говори: Изађимо к њему изван станишта, поругу његову носећи (Јев13,13), час проповеда: Који уместо предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту (Јев 12,2).
А Петар сеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти
си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта
говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга, и рече онима што беху онде: И
овај беше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога
човека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти
си од њих; јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клеши да не
зна тога човека. И одмах запева петао. И опомену се Петар речи Исусове што му
је рекао: Док петао не запева три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље
плакаше горко (ст. 70-75). Какво чудновато и нечувено дело! Он је, чим су
ухватили Учитеља, толико плануо да је зграбио нож и одсекао ухо, а када је,
чувши такве грдње, требао да покаже веће негодовање, да још више плане, тада се
он одрекао. Та кога не би разбеснело то што се тада дешавало? Али ученик, којим
је потпуно овладао страх, не показује никакво негодовање, чак се и одриче, не
подноси претње убоге, немоћне слушкиње. Одриче се, и то не једном, него и други
и трећи пут, у кратком времену, и не пред судијама. (Она га је питала када је
он већ био изашао у двориште.) Није истог часа осетио и свој пад: Лука говори
да га је Исус погледао (Лк 22,61), тј. осим тога што се одрекао, он се није сам
сетио ни тада када је петао певао, па је било потребно да га Учитељ поново подсети,
а поглед је послужио уместо гласа. Толико је њиме овладао страх! Марко казује
да је петао запевао када се Петар одрекао први пут, затим је запевао други пут
када се овај одрекао трећи пут (Мк 14,68), тј. детаљније прича о слабости
ученика и о његовој скамењености од ужаса. Марко је сазнао од свог учитеља јер
је био Петров сапутник, и зато му се тим више треба чудити што није сакрио пад
свога учитеља: напротив, он је, управо зато што је био ученик, јасније од
осталих испричао о њему. Али како сада ми да нађемо истину? Матеј казује да је
Исус рекао: Заиста ти кажем: Ноћас, пре него петао запева три пута ћеш ме се
одрећи (26,34). Марко говори да се Петар три пута одрекао и зато напомиње
дапетао запева три пута. Овде је, ипак, све тачно, и нема противречности.
Петлови се оглашавају тако што обично певају по три и четири пута. На ово и
указује Марко када говори да зов петла није задржао Петра од пада, и није га
подсетио на оно што је обећао; тако је и једно и друго тачно. Петар се одрекао
три пута пре него што је петао успео да заврши прво певање. Када га је Христос
подсетио на грех, он се није усудио да плаче пред свима, да не би био окривљен
због суза, него изиђе напоље и тамо плакаше горко. Када наступи дан,одведоше
Исуса од Кајафе Понтију Пилату (27,2). Они су одлучили да га убију, али нису
могли јер је био празник, и управо зато га воде намеснику. Па размисли сада
зашто су они толико пожурили да чак на празник учине такво дело. Тако је то
заиста унапред одозго одређено! Тада видевши Јуда, издајник његов, да га
осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника (ст. 3). Ово и његову и њихову
кривицу чини још већом: његову зато што се није раскајао - раскајао се, али већ
касно и са оклевањем, и сам је себе осудио јер је сам признао да га је издао;
њихову кривицу чини већом зато што се нису покајали када су могли да се покају
и промене своје мисли. Погледај када се раскајава? Тада када је злодело учињено
и доведено до краја. Такав је ђаво! Не даје немарнима да погледају на свој грех
пре него што га учине да се, кад га једном ухвате, не би покајали. Издајник се
није потресао тада када га је Исус толико пута изобличавао: он је дошао на
помисао да се раскаје тек кад је учинио злодело, али то више није имало
користи. Добро је, наравно, што је признао, бацио сребрнике, не плашећи се ни
Јудеја, али то што је сам себи намакао омчу јесте неопростив грех, то је дело
злог демона. Ђаво га је одвукао од кајања да би оно на крају крајева остало
бескорисно, он га је и усмртио срамном и јавном смрћу тако што га је убедио да
самог себе убије. Али ти можеш видети како истина сија свуда, чак и у ономе што
чине или чему се подвргавају непријатељи. Зар таква издајникова смрт не
ућуткује оне који су осудили Исуса? Зар их не оставља без иједног изговора
којим би бестидно сами себе оправдавали? Шта они могу да кажу када је сам
издајник дао против себе такав глас? Но послушајмо и речи које су они говорили:
Врати тридесет сребрника првосвештеницима и старешинама говорећи: Сагреших што
издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши
сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се обеси (ст. 35). Није издржао муке
савести! Али пази, и са Јудејцима се дешава то исто: ни они се нису зауставили
пре злодела, а морали су да се досете, с обзиром на све оно што су доживели.
Јудин грех, тј. издајство, већ је учињен, а њихов грех још није учињен. Али
гле: када су завршили свој посао - раепели Исуса - они такође постају збуњени.
Час говоре: "Не пиши: Ово је цар јудејски." Чега се бојите, због чега
сте збуњени када је мртво тело приковано на крст? Час га узимају и говоре: Да
Га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; и биће последња превара гора
од прве. Па ако и кажу, дело се може открити, ако није истинито. А и како би се
усудили да украду они који су се разбежали истог оног часа у ком је Он ухваћен?
Сам првоврховни се три пута Њега одрекао јер није претрпео претње слушкиње. Но
ствар је у томе што су се они, како рекох, збуњивали, и на крају признали да је
то дело противно закону - то показују речи: Ти ћеш видети. Од свега овога запамтите
сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и
имања и сагрешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу
изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај
живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење
од њих самих, обесио се. Рекао сам да неки, кад нешто ураде, добро погледају
око себе. Пази, и ови не желе сада да осете злочиначку одлучност, но говоре: Ти
ћеш видети; управо то чини њихову кривицу још већом. Јесу ли ово речи оних који
сами сведоче о свом злоделу и безумљу, али, опијени страшћу, неће да одустану
од сатанског подухвата и прикривају се бесмисленом маском лицемерног незнања?
Ове њихове речи не би имале смисла ни да су биле изговорене након распећа,
после Његове смрти: уосталом, не би их толико оптуживале. А сада, када је Он
код вас, и када ви имате власт да га отпустите, како смете то да говорите? То
ваше оправдање више од свега и служи за вашу осуду! Зашто тако? Зато што сву
кривицу сваљујете на издајника и говорите: Ти ћеш видети, тада када можете
одустати од христоубиства и пустити га. Али не, они се још препиру са Јудом у
злоделу, и издајству придодају крст. Шта је, заиста, спречавало те који су
рекли: Ти ћеш видети, да одустану од злодела? А они поступају супротно, додају
убиство. Али у свему, шта год чине, шта год говоре, сами себе заплићу у
неразмрсиве ланце зла. Када их је Пилат након овога питао:Кога хоћете да вам
пустим? сложили су се да пусти разбојника, а не Исуса. Убили су онога који
ничим никога није увредио, него је, напротив, толико добрих дела учинио. Шта,
дакле, чини Јуда? Када је сујетни среброљубац видео да они неће да прихвате ни
његове сребрнике, бацио их је и пошао да се обеси.
А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну
ризницу, јер су цена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву
за Гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се
испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет
сребрника, цену цењенога, кога су ценили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву
лончареву, као што ми каза Господ (ст. 6-10). Видиш ли како их савест осуђује?
Сами виде да су купили убиство, и стога нису ставили у храмовну ризницу, већ су
купили лончареву земљу за сахрањивање странаца. Ето сведочанства против њих и
изобличења у издајству! Назив места гласније од трубе јавља свима о њиховом
гнусном убиству. Свој посао они не урадише тек тако, него се договорише; све је
усмерено ка томе да нико не остане недужан за своје безакоње, да сви носе своју
кривицу. То је предсказано и у пророчанству. Видиш ли, зато, да и пророци, а не
само апостоли, са свом брижљивошћу казују о срамоћењима, проповедају свуда о
њима, и унапред предсказују? А Јудејци то нису схватили. Да су дали у храмовну
ризницу, не би се дело открило тако по свему свету: куповином земље они су
учинили да све буде познато и будућим поколењима.
Пазите ви који убиствима мислите да добро чините ближњима и примате на себе
цену људских душа. То је јудејска милостиња, или боље рећи, сатанска! Има,
заиста, и данас таквих који, и кад многе потпуно опљачкају, мисле да су потпуно
праведни ако (сиромасима) баце десет или сто динара. Управо о њима пророк
говори: Покривате сузама олтар Господњи, плачем и уздасима, зато не гледа више
на принос, нити му је драго примити што из ваших руку (Мал 2,13). Христос неће
да се храни плодовима лакомства, не прихвата такву храну. Зашто жалостиш
Господа, приносећи му нечисто? Боље је презрети онога којег мучи глад, него га
хранити таквом храном. Оно је дело немилостивог, а ово и немилостивог и
насилника. Боље је ништа не давати, него давати туђе. Када би видео једног
нагог, а другог у оделу, па онда свукао последњег и обукао првог, кажи ми зар
није тачно да би поступио неправедно? Ако и онда када дајеш чак све што си од
другог узео само вређаш, а не милујеш, какве си казне достојан тада када дајеш
само мали део од отетог и називаш то милостињом? Ако су били изложени суду они
који су приносили хрому животињу, какав опроштај можеш да очекујеш ти који
чиниш горе? У Старом завету пише да је пљачкаш који је вратио опљачкано самом
власнику и даље неправедан, и да је једва спрао своју кривицу чак и онда када
је четвороструко платио опљачканом. Замисли какво живо угљевље сабира на своју
главу онај који пљачка и поврх тога чини још и насиље, а не враћа опљачканом,
него даје другом, уместо њему, и не враћа чак ни половину а камоли
четвороструко, а при томе живи у Новом, а не у Старом завету?
Ако такав није кажњен, онда плачи за њим зато што сакупља себи најтежи гнев,
ако се не покаје. "Зар мислите", говорио је Спаситељ, "да су
једини грешници они на које је пала кула?" Нису, кажем вам, него ако св не
покајете, сви ћете изгинути (Лк13,3).
Покајмо се, дакле, и дајмо милостињу не од добити лакомости: дајмо простодушну
милостињу. Замислите како су Јудеји хранили осам хиљада Левита, па још и
удовице, сироте, и при томе извршавали и многе друге обавезе, бивали и у
ратовима! А данас сама Црква има поља, зграде, даје земљарину за зграде, има кола,
коњушаре, мазге и много друго ради вас и због ваше каменосрдности. А требало би
да се ова црквена блага налазе у вашим рукама, а црквени приходи требало би да
зависе од вашег усрђа. Ето какво несређено стање сада из тога произилази: и ви
остајете без плода, и свештеници Божији не баве се чиме треба. Зар апостоли
нису могли да остављају зграде и поља? Ради чега су их продавали, зашто су све
раздавали? Зато што је тако било боље! Али данас, када сте до безумља заузети
животним бригама, када само сакупљате, а не трошите, ваше очеве је обузео страх
над судбином удовица, сиротих и девојака, а све зато да масе ових невољника не
би страдале гладне и жедне. Зато су били принуђени да установе такав поредак.
Они уопште нису хтели да ствари доводе до толике неуређености: они су желели да
искључиво ваше усрђе буде њихова својина, да једино од њега добијају све
плодове, а да сами пребивају у молитвама. Ви сте их приморали да чине што и
мирјани, који живе од куће; због овога се све изопачило. Ко ће умилостивити
Бога ако се и ви и ми бавимо истим?
Ми не смемо да отворимо уста зато што више немамо ништа посебно у односу на
мирјане. Познато вам је да апостоли нису хтели да разделе имања, чак и без
труда сабрана! А данас су наши епископи у таквим старањима превазишли саме надзорнике,
економисте и крчмаре. Тада, када би морали да се старају о вашим душама, они
сваки дан воде бригу о ономе чиме се обично баве скупљачи пореза, преузимачи,
бројачи и благајници. Не говорим о овоме и не изливам своју жалост узалудно.
Желим да видим неко побољшање и промену, желим да нас, опхрване толико тешким
ропством, напокон сажале, да бисмо за Цркву поново постали и добит и благо. А
ако нећете, ето сиромаха пред вашим очима; ми нећемо престајати да хранимо
онолико њих колико можемо, а које не будемо у стању да збринемо, препуштамо
вама да не бисте у страшном дану чули следеће речи, упућене немилостивима и
бездушнима: "Видесте ме гладног и не нахранисте ме." Ваша нељудскост
и нас уједно чини смешним: када се ми, оставивши молитву и учења и друга света
занимања, гурамо и дан и ноћ, једни са продавцима вина, други са продавцима
хлеба, трећи са трговцима друге врсте. Од сада су свађе и препирке, свакодневне
поруге, од сада свештенику дају имена која више приличе мирјанима који имају
куће, а требало би заменити та имена потпуно другим и позајмити називе од оних
дела од којих су апостоли заповедили да се позајмљује: од давања хране
сиромашнима, од заштићивања оних које вређају, од старања о странцима, од
помагања невољнима, од вођења рачуна о сиротима, од брањења удовица, од
заштићивања девојака, и управо та служења разделити међусобно јер управо су то
наше драгоцености и долична блага, управо она нама пружају велику удобност, а
вама корист, или, боље, вама и удобност и корист. Мислим да благодаћу Божијом број
оних који се овде скупљају достиже сто хиљада. О, кад би сваки бар по један
хлеб давао сиромашној браћи! Сви бисмо управо тада били у изобиљу; или кад би
сваки уделио макар по један новчић (пару), тада ни сиромашних не би било, и ми
не бисмо трпели толико срамоћења и исмејавања због бриге о имањима. Наравно,
оне речи: Продај све што имаш и раздај сиромасима, па хајде за мном - могу бити
умесно речене и црквеним великодостојницима на рачун црквених имања. Нико не
сме да иде за Њим некако другачије него да остави сваку грубу и приземну бригу.
Али данас Божији свештеници воде бригу и о берби грожђа, и о жетви, и о
продаји, и о куповини ствари. Они који су служили у шаторима били су потпуно
слободни од свега тога, мада им је било дато управо телесно служење; а ми, који
смо призвани у само небеско светилиште, који улазимо у истинску светињу светих,
примамо опет на себе бриге својствене трговцима и крчмарима. Из овога
произилази и велика небрига о Писму, и лењост у молитвама, и немар у свему
осталом. Не можемо делити себе и на једно и на друго. Зато позивам и молим да
откријемо за нас изворе обиља, да ваше усрђе постане и наше гумно и наша
пивница. Тако ће и сиромашни бити прикладно храњени, и Бог ће бити непрестано
прослављан, и ви ћете се, показујући више успеха у човекољубљу, некада
насладити вечних блага, којих сви да се удостојимо да их добијемо благодаћу и
човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, којем слава у векове векова. Амин.
