Свађа је избила због неке ситнице, али, била је као грудва снега која се отисне са планине, брзо нараста и ломећи све пред собом оставља пустош. Бивши најбољи другови, не само да нису говорили, него нису могли ни очима да се виде. Мржња је почела да пружа своје опаке пипке и обухватила њихова срца.
Пролазило тако време, отац Анатолиј осетио да му се ближи судњи час и дошао да моли Доментијана да му опрости. Доментијан ни да чује.
И када Анатолије пао у постељу, Доментијан није хтео да дође и да му опрости. Анатолије се упокојио, а Доментијан му није опростио. Сахранили Анатолија по монашком обичају, и сви се вратили својим послушањима, службама и молитви.
Следећег дана долази на службу отац Доментијан, измучен, блед, рашчупан, унезверен. Моли опроштај од свих и кроз сузе моли опроштај од упокојеног брата Анатолија. Када се завршила служба и Доментијан мало прибрао, испричао је братији да целу ноћ није спавао, зато што је чуо глас брата Анатолија. Прозор његове келије гледа на монашко гробље, а од туда, са гроба монаха Анатолија сву ноћ је нешто светлело и јасно је чуо Анатолијев глас: “Брате Доментијане, зашто ми ниси опростио?”
Доментијан са места није могао да се помакне. Горко се кајао и плакао. Покушавао да запуши уши и утиша глас, али ништа није вредело. Коначно је, када су звона најавила почетак Богослужења, успео да се дотетура до цркве. Онда су сви отишли на гроб раба Божјег Анатолија, где су очитали молитву, а Доментијан је метанисао и молио:
“Брате Анатолије, нека ти је Богом просто, опрости и ти мени грешном!”
Потом су се вратили у манастир, о. Доментијан је осетио олакшање. Од тог дана, па до краја живота, Доментијан је све монахе и поклонике саветовао да опраштају.
Преузето из књиге Дечанске и друге приче – Архимандрит Алексеј Богићевић, Радмила Мишев
