Блажени Јован родио се у Драчу; пореклом Словенин, но
образовање добио у Цариграду грчко, пошто|због прекрасног гласа и изузетног
музичког дара би узет на музичку школу у Цариграду. Његово презиме Кукузељ
указује на његово словенско порекло. Када су га на царском двору, где се због
дивног гласа васпитавао са другом децом, другови питали, шта је јео, он је, не
знајући још добро грчки језик, одговарао: Кукузеље. Грчка реч (штампарска
грешка у оригиналу - прим. Светосавље.орг) значи боб, пасуљ; а зеље је српска
реч. И зато га другови у шали прозваху Кукузељ; и тај шаљиви надимак остаде му
заувек као презиме.
Необична уметност у певању учинила је да је Јован постао начелник дворских
певача и љубимац самога цара и великаша. Постао је славан и због многих дела
која је написао о црквеном појању. Ценећи његове дарове и врлински живот, цар
се спремао да га ороди са неким од својих великаша. Али млади девственик није
желео да се жени; срце га је вукло на супротну страну: ка пустињачком
молитвеном животу и тајанственим радостима и анђелским усхићењима манашког
побожног тиховања. И Бог, видећи чистоту и искреност његове намере, убрзо му
испуни жељу.
У то време догоди се да игуман Светогорске Лавре светог Атанасија дође у двор
цару ради својих манастирских послова. Млади Јован се срете са њим, откри му
чежњу срца свога, и они се спријатељише. Старац игуман благослови његову
намеру. Неко време по одласку игумана, Јован тајно напусти двор, са штапом у
руци и одевен у подеране хаљине. И тако стиже у Свету Гору, пред капију свете
Лавре. На вратарево питање, ко је, одакле је и шта тражи, Јован одговори да је
он сељак, пастир и жели да буде монах. Вратар му на то рече: Још он млад. -
Добро је у младости узети на себе јарам Господњи, скромно одговори Јован и
свесрдно мољаше вратара да га пријави игуману. Вратар обавести игумана и
братију о непознатом дошљаку. Они му се обрадоваше, јер им је био потребан
пастир за чување стоке. Јован би примљен у братство: постригоше га и одредише
да на планинским пашњацима чува манастирско стадо. Ова дужност, потпуно нова,
веома обрадова побожног појца: он се са својим стадом отисну у дубину
светогорских пустиња, и омиљено му занимање бејаше богоразмишљање и молитва.
Међутим, цар, дознавши за бекство свога љубимца, силно се ожалости и посла чак
и у нека најудаљенија места људе да траже Јована. Али Јован, покривен Богом, не
би пронађен од царевих изасланика, иако су били и у Светој Гори, па штавише и у
самој лаври светог Атанасија. У строгом пустињачком животу Јовану тихо и
спокојно пролажаху дани и године; и он просто није могао да се довољно нарадује
свом новом положају. Једном, седећи крај свога стада које је мирно пасло, он
утону у потресно и дубоко размишљање: мисао га ношаше пучином његове прошлости,
и срце му трепераше од узбудљиве молитвене захвалности Господу Христу и Његовој
Пресветој Богомајци за Њихово промишљање о њему. Држећи да никога нема у
пустињи и да га нико чути неће, Јован стаде певати своје божанствене химне.
Његов анђелски глас разливао се далеким ехом и замирао својим слатким звуцима
на пустињским висинама Атона. Дуго и у сласт је певао разнежени Јован, не
видећи и не знајући да га прикривени пустињак слуша из једне дивље пукотине
близу њега. Дивно пастирево певање потресе строгог пустињака, гану га до суза и
учини благодатни утисак на његову раздрагану душу. Док је Јован певао, пустињак
не скидаше очи своје с њега, не схватајући откуда у пустињи такав анђелски
глас, такав беспримеран певач. Запрепашћење пустињаково достиже врхунац када
примети да и саме козе не пасу занесене милозвучним песмама пастиревим: оне,
окруживши свога пастира, стајаху непомично око њега као без даха, очаране
његовим анђелским гласом. Пустињак онда оде у лавру и извести игумана о дивном
пастиру и његовом дирљивом певању. Јован би позван у лавру и, приморан
заклетвом, откри игуману да је он начелник дворских певача Јован. Гледајући
суво испошћено лице Јованово, игуман једва распознаде у Јовану царевог љубимца,
с којим се он беше зближио у Цариграду, и који тада беше у пуној снази и
румених образа. На сузну молбу смиреног Јована, игуман га остави на истом
послушању: да чува козе. Но игуман, бојећи се да цар не сазна где се налази
његов љубимац, сам отпутова у Цариград да лично обавести цара о томе. Опрости,
господару, слузи твоме! - рече старац цару. Преклињем те Богом који свима и
свакоме од нас жели спасења, родитељски саслушај молбу и испуни је, да и Бог
испуни на добро жеље твоје. - Дирнут дубоким смирењем старца, цар га благо
упита: Шта ти, оче, желиш од мене? - Опрости, господару, ако будем сувише смео
пред твојим величанством. Молба је моја ништавна, и теби је лако испунити је,
само је потребна једна реч твоја. Испуњење пак моје молбе биће радост за анђеле
на небу и богатство за моју лавру. - Кажи шта желиш, и ја ћу све учинити, благо
прозбори цар. - Царска је реч светиња, смерно примети игуман; она је
непроменљива. - Тако је, оче! рече цар, ганут старчевом простотом: шта дакле
желиш? - Подари нам једног од твојих поданика који иште вечнога спасења себи и моли
се за државу твоју; то желим, и ништа више, рече игуман и ућута. - Нека буде по
твојој вољи! весело одговори цар, па упита: А ко је то, и где је? - Он је код
нас, и већ је у анђелском монашком чину, бојажљиво изговори старац: име му је
Јован Кукузељ ... - Кукузељ? изненађено рече цар, и сузе му грунуше из очију. -
Тада игуман подробно исприча цару о Јовану. Цар је пажљиво слушао, и на крају
од срца ускликнуо: Жао ми је јединственог певача! Жао ми је мога Јована! Но
пошто се већ постригао, - нема се куд! Спасење душе је изнад свега: нека се
моли за спасење моје и царства мога.
Старац благосиљаше Господа и милостивог господара, и врати се радостан у своју
лавру. Од тога доба Јован остаде спокојан и слободан; изабра себи позади
манастира усамљено место, сагради себи келију и цркву у име светих Архангела,
ту провођаше усамљенички по шест дана, а недељом и празником одлажаше у саборну
цркву и певаше за десном певницом са осталим појцима. Тај његов труд и ревност
у светом појању бише награђени небеском утехом. Једне суботе, пропојавши
Акатист, после бденија он седе у стасидију, седиште, према икони Богоматере,
пред којом се читао Акатист, и онако уморног ухвати га лаки сан. "Радуј
се, Јоване!" чу он одједном благи глас. И он виде: блистајући небеском
светлошћу стоји пред њим Богомати; и говори му: "Певај, и не престај
певати; ја те због тога нећу оставити". - При тим речима Богомати метну
Јовану у руку златник, и постаде невидљива.
Потресен осећањем неисказане радости, Јован се пробуди и стварно угледа златник
у својој десној руци. Сузе искрене захвалности потекоше из очију христочежњивог
појца, и он заплака пун радости због неизрециве према њему милости и благослова
Царице Небеске. Златник би привешан к икони Богоматере, пред којом је Јован
певао и удостојио се небеског виђења. И биваху необична чудеса од иконе и од
самог златника.
Од тога времена Јован усрдније него раније вршаше своје послушање за певницом.
Али, колико од тајних келијских подвига, толико и од дугог стајања у цркви,
њему отекоше ноге, отворише му се ране на ногама и провреше црвима. Али блажени
није дуго страдао од тога. Њему се, као и раније, у време лаког сна, јави
Богомати и тихо изговори: "Буди одсада здрав!" - Ране нестадоше, и
захвални Јован остатак дана својих проведе у ванредним подвизима созерцатељног
живота, и толико се усаврши у духовном животу, да се удостоји провидети дан и
час своје кончине.
Пред смрт блажени Јован се умилно опрости са братијом који се беху стекли к
њему, и нареди им да му тело сахране у његовој цркви светих Архангела. Са
рајским осмехом на молитвеним уснама, он отиде ка Господу. И сада на небесима,
заједно са анђелским хоровима, неућутно слави Увекслављенога, Каме и од нас
нека је част и слава и благодарност кроза све векове. Амин.
