Веома често цитирамо и понављамо Христове речи из Светог Јеванђеља по Матеју када каже „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18, 3). Но, шта ове речи заиста казују и какву поруку носе?
Ако мислено погледамо у дубину нашег срца и вратимо се годинама уназад наићи
ћемо на једно стидљиво, невино биће, на саме себе али које најчешће више и не
препознајемо. Видећемо малог човека ослобођеног било какве греховне страсти у
својој души. Видећемо малог човека мислиоца, истраживача, уметника, научника,
спортисту… Видећемо како на један чудан, слободан и директан начин упознаје и
истражује овај свиет, како му се диви, како упознаје све што овај свет заправо
јесте, спој људи и природе. Како се радује и како сања велике ствари. Видећемо
биће које је по замисли Творца креатор читаве планете, биће које жели да
наслика, промени, улепша и увесели све што га окружује. Ово мало биће
посматраће на све очима рајске чистоће коју је и сам Адам имао пре
прародитељског греха. Тај мали човек научиће нас шта су то врлине као што су
благодарност, доброта, неисквареност, неосуђивање, смирење и праштање. За трен
ћемо се и ми сами испуњени сваким грехом запитати колико смо далеко од тих
врлина које мали човек носи са собом. Колико смо далеко побегли од оног круга у
ком дете постоји као Божије биће? Па ћемо се онда вратити у садашњост, покушати
да све то угушимо логиком, нашом магловитом савешћу која се све више удаљава од
нас и нашим погрешним навикама. Покушаћемо да нађемо разлог, оправдање… Рећи
ћемо: да, да дете је заиста тако, али ипак…
Али ипак, Христос на позива да будемо
управо то! Да будемо као деца!
Истражујмо онда оно што Спаситељ
захтева од нас а што се налази управо у деци! Препознајмо себе у мору наше
душе. Допливајмо до детета које смо били. Загрлимо га и помиримо се са њим.
Запитајмо га да ли смо испунили све оне вриједности, жртве и надања које смо
поставили пред себе тада, бескрајно давно. Када је све око нас било чудо. И
обавезно га гледајмо у очи док нам буде говорио чистим, неисквареним гласом.
Мисли за сваки дан у години
Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство
небеско (Мт.13,3).
Устројство детињег срца је образац. Деца су, све док се у њима не разоткрију
егоистичка стремљења – пример за подражавање. Шта видимо код деце? Пуну веру
која не расуђује, беспрекорно послушање, искрену љубав, безбрижност и мир под
кровом родитеља, живост и свежину живота, покретност са жељом за учењем и
усавршавањем. Ипак, Спаситељ посебно наглашава једно њихово својство – смирење:
Који се понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском (Мт.18,4). Јер,
ко има смирење, може имати и остале врлине. Оно се јавља у савршеном облику
пошто су друге врлине већ расцветане у срцу и приближавају се зрелости. Оно је
њихов венац и покров. То је тајна духовног живота у Христу Исусу Господу нашем.
Што је ко виши, то је смиренији, јер јасније и опипљивије види да се не труди и
не успева он, него благодат која је у њему. То је мера раста пуноте Христове.
Јер, у Христу Исусу је велико што је унизио себе и био послушан до смрти.
