Преподобни Макарије Велики: ,,Сваки да осуђује своју душу"

„Сваки да осуђује своју душу“ – каже преподобни Макарије Велики – савесно разматрајући и испитујући, за шта је она привезана, и ако увиди да се срце налази у несагласности са Божијим законима, нека се стара свим силама да сачува како тело, тако и душу, од искварености, одбацујући општење са нечистим помислима, ако хоће да уведе душу у саживот и обличје чистих дева, према датом обећању, приликом крштења и приликом ступања у монаштво: Зато што је и усељење и живот у Богу, Бог обећао само душама које су потпуно чисте и утврђене у правилној љубави. Земљорадник који воли ораницу, прво је обнавља и истребљује коров из ње, а тек затим је засејава семењем: тако је и онај који очекује да његову душу Бог засеје семењем благодати, дужан прво да очисти душевну њиву, како би семе, које ће на крају на ту њиву бацити Свети Дух, донело савршен и изобилан плод. Ако, пре свега, то не буде учињено, и ако се човек не очисти од сваке нечистоте тела и духа: он ће остати тело и крв, и далеко удаљен од живота у Богу…

Онај ко себе принуђује искључиво и свим силама на молитву, али се не труди у задобијању смирења, љубави, кротости и читавог скупа осталих врлина, и не усађује их у себе насилно – он може достићи само до тога да га се, понекад, по његовој молби, дотакне божанска благодат, зато што Бог, по својој природној доброти, човекољубиво дарује онима који траже оно што они желе. Ако пак, онај који добије, не научи себе осталим врлинама које смо поменули, и не стекне навику на њих: тада, или се лишава добијене благодати или узневши се, пада у гордост, или остаје на нижем ступњу до ког је стигао: више не напредује и не расте. Престо и покој, да тако кажемо, за Светог Духа, јесу смирење, љубав, кротост и, коначно, све заповести Христове.

Дакле, ко пожели, сједињујући и сабирајући у себи све врлине, једнако и без изузетка, да њиховим савесним умножавањем достигне савршенство, тај прво нека присиљава себе, како смо већ рекли, и нека непрестано побеђује своје срце, и нека се труди да га учини покорним и благоугодним Богу. Онај који у почетку примени такво насиље над собом и који све што има у души што је противно Богу враћа као укроћену дивљу звер у покорност заповестима Божијим, у повиновање усмерењу истинског, светог учења, и тако своју душу устроји на добро – ако се буде молио Богу, и тражио од Бога, да Бог дарује његовим напорима напредак: тај ће одједном добити све што је тражио, најчовекољубивији Бог ће му дати све у изобиљу, како би дар молитве узрастао и процветао у њему, пошто се наслади Светим Духом.

Уосталом, знај, да ћеш са великим трудом и у зноју лица твог примити своје изгубљено благо: зато што добијање блага без труда није у складу са твојом коришћу. Добијено без труда ти си изгубио, и предао си непријатељу твоје наслеђе.

владика Николај Велимировић: Проповедај, свештениче!

Проповедај, свештениче!

Коме да проповедам? У Цркву ми долазе пет, шест жена на службу Божију. Коме ћу проповедати? Проповедај, свештениче, тим женама. Не греши душу. Не стиди се, не снебивај се. Сети се, тако је Он проповедао једној јединој жени у Самарији, на бунару Јаковљеву. Син Божији није се стидео, није се снебивао, да проповеда једној јединој жени. Немој се ни ти стидети, немој се снебивати, да проповедаш реч Божију петини и шестини жена.

Погледај, какво дивно дејство имаде она проповед једној јединој жени! Жена Самарјанка, чувши наук из уста Спаситељевих, отиде у град и понови речи Његове грађанима. Шта се онда догоди? Цео град изађе да чује и види Исуса. И мољаху Га да би остао код њих. Ето какво је било дејство од проповеди једној јединој жени. Зашто не би проповедао петини или шестини жена? Оне ће понављати свете речи твоје другима; свака ће од њих испричати петини или шестини своје чељади или својих суседа, шта је чула од тебе. И семе Науке разносиће се тако по свету и данас као и од почетка…

Проповедај, свештениче!

Коме да проповедам? Ето само двојци сиромаха стоје ми на служби Божијој. Коме да проповедам? Проповедај њима двојици. Не стиди се, не снебивај се. Зар се не сећаш, како је Он проповедао двојици сиромаха на путу за Емаус? И то још као прослављени, као васкрсли. Он, Победитељ смрти, из Раја се спустио на прашљиви друм између Јерусалима и Емауса само да би одржао проповед њима двојци. И почевши од Мојсија и од свију пророка казиваше им шта је за Њега у свему Писму. И паде ноћ, а Он им још проповедаше, све док се њима очи отворише (Лк 24, 13). А када се њима очи отворише, онда они пођоше по свету да отварају очи другима, стотинама, хиљадама; чак можемо речи и милионима. Јер један од њих био је Лука, који је после написао јеванђеље, и својим јеванђељима отворио очи многим милионима људи.

Проповедај, свештениче!

Не реци: мало народа је у Цркви, коме да проповедам. Кад Бог благослови, од мало постаје много. Сети се како је Господ једне ноћи имао само једног јединог слушаоца, Никодима. И велики Господ наш није се стидео, није се снебивао, ни лењио, да томе једном једином човеку изговори једну од најславнијих беседа које су се икад чуле у свету (Јн 3). Није ли и та беседа, изречена пред једним јединим човеком, дошла после до ушију многих и многих милиона људи, као беседа жени Самарјанци, и оној двојици путника за Емаус?

Кад Бог благослови, онда од мало бива много.

+++

Велики јерарси, стубови Цркве Православне, умели су да сједине у свом карактеру кротост и одлучност – кротост према праведницима и покајницима и одлучност према непокајаним крвницима. Једне недеље, после свете службе, приђе цар Иван Грозни митрополиту Филипу да прими благослов. Митрополит се правио да не види цара и гледао је у икону Спаситељеву. Тада царев ађутант приђе митрополиту и рекне му: „Владико, Господар је пред тобом, благослови га!” Митрополит погледа на цара и рече: „Господаре, убој се суда Божјег: ми овде приносимо бескрвну жртву Богу, a иза олтара пролива се крв хришћанска. Колико невиних страдалника! Ти си висок на престолу, но ипак си — човек.” Разјарени цар опомињао је митрополита да ћути, но Митрополит му рекне: „Где је моја вера, ако ја будем ћутао?” Када му је цар почео претити, он мирно одговори: „Ја сам дошљак и гост на земљи, и готов сам пострадати за истину!” После неког времена опаки цар удави митрополита, али не удави светитеља. (Расуђивање за 19. мај – Охридски Пролог)

владика Николај Велимировић: Грешнику не треба желети смрт – но покајање

Злурадост је прљава хаљина, коју дух наш понекад са задовољством облачи. Онога часа кад се порадујеш греховном паду твога брата, и ти си пао, на радост ђавола, који је једном удицом две рибе уловио, Братство по телу велика је веза, но братство по духу још је већа. Па кад те жалости грех брата, по телу, како да те не жалости грех брата по духу? И кад скриваш грех брата по телу, зашто злурадо објављујеш грех брата по духу? Ко су твоја браћа по духу? Сви хришћани — сви они који сe c тобом причешћују из једне исте Чаше једним истим животом. O како су велики били светитељи у братољубљу! O како је злурадост била далеко од њих! За св. Висариона прича се следеће: једном беху сви монаси сабрани у храм на молитву. Игуман приђе једном монаху, који беше учинио неки грех, и нареди му да изађе из храма. Монах пође напоље, a за њим пође и Висарион говорећи: „И ја сам исти такав грешник!“

Грешнику не треба желети смрт но покајање. Ништа тако не жалости Господа, који је на крсту за грешнике пострадао, него када га ми молимо, да смрћу умори некога грешника, и тако уклони нам га c пута. Десило се једанпут да је апостол Карп изишао из стрпљења и почео се молити Богу да пошаље смрт на два човека грешника, једнога незнабошца и једнога одступника од вере. Тада му се јави сам Господ Христос и рече му: „Биј мене, ево готов сам за спасење људи да се опет распнем!” Овај догађај саопштио је св. Карп светом Дионисују Ареопагиту, a овај га је записао и цркви оставио на поуку свима, да се за грешнике треба молити да се спасу a да не погину, јер Господ неће да ко погине него сви да дођу у покајање (II Петр. 3,9).

Легализација раскола: Македонцима се признаје пуна аутономија; васпостављено канонско јединство

Саопштење Светог Архијерејског Сабора

Примивши акт Светог Архијерејског Синода „Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије” којим иста прихвата општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и изражава наду да ће Српска Православна Црква братољубиво решавати и решити и питање њеног коначног канонског статуса, чему треба да уследи свеправославно сагласје и прихватање тога статуса, Свети Архијерејски Сабор је одлучио:

– са благодарношћу Господу и са радошћу Сабор поздравља прихватање општепризнатог канонског статуса, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, додељен још 1959. године;

– пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење;

– васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске Православне Цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан;

– у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима;

– и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама.

Извор: "СПЦ.рс"

+++

Радосна вест! Литургија помирења!

Како је лепо и красно кад сва браћа живе заједно! Псалам 133

Са благодарношћу Господу и са радошћу обавештавамо сву пуноћу Свете Цркве да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Блаженство Архиепископ охридски и македонски г. Стефан уз саслужење свих архијереја Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве - Охридске Архиепископије у четвртак, 19. маја 2022. године, служити свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве у Београду чиме ће се васпоставити литургијско и канонско општење две сестринске Цркве у складу са одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве.

Позивамо верни народ престоног Београда да узме молитвено учешће у овом јединственом и радосном догађају.

Извор: "СПЦ.рс"

+++

Добродошли, драга браћо! Добродошли у заједницу љубави!

Како звоне звона Светосавског храма, тако и наша срца бију од радости због овог благословеног дана. Добродошли драга браћо! Добродошао брате архиепископе Стефане и владике. Добродошли у заједницу љубави, ви и сав Ваш богољубиви народ. Браћа смо и само браћа!

Извор: „СПЦ.рс“

+++

СПЦ прихватила Цркву коју је основао хрватски комунистички диктатор Јосип Броз

Наша Црква је објавила да прихвата општепризнати канонски статус Цркве у Северној Македонији, додељен јој 1959. године, када је, након убиства патријарха српског Викентија због тзв. македонског питања и под притиском Титових комуниста, додељена обласна црквена аутономија на територији НР Македоније, уз услов да се “Устав МПЦ” исправи и усагласи са општим канонским одредбама и уставом СПЦ.

Наша СПЦ изражава тиме наду да се уклањају разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, када је (као што видите на слици) коумунистички “македонски црквено-народни сабор” од 19. јула 1967. године у Охриду, прогласио аутокефалност, насилно отерао свештенство и монаштво СПЦ из Старе Србије и отео српске храмове и манастире, које су вековима на простору Старе Србије градили српски краљеви и цареви.

Погледајте само ко заузима централно место на овој оснвачкој седници “Македонске православне цркве” (коју видите на слици доле) изнад говорнице! Не, то није Господ и глава Цркве ИСУС ХРИСТОС, већ на његовом месту, на ударном месту виси СЛИКА ОСНИВАЧА тзв. МАКЕДОНСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, а то је ХРВАТСКИ КОМУНИСТИЧКИ ДИКТАТОР ЈОСИП БРОЗ ТИТО.

Наша Црква није поменула неканонско мешање Цариградске патријаршије (која се од 1948. године налази под окупацијом америчке обавештајне агенције ЦИА), није изнела никакве детаље преговора са расколничком јерархијом у Скопљу, нити је рекла каква је судбина Митрополије скопске и Охридске Архиепископије у оквиру СПЦ, која функционише од 2002. године, на челу са митрополитом Јованом Вранишковским, када се он храбро изјаснио за канонско јединство са Српском православном црквом, због чега је најстрашније мучен по скопским казаматима.

Остаје да се види каква је даља судбина најдужег раскола у историји СПЦ, који траје још од 1967. године, с тим што сада имамо и елемент отвореног страног и неканонског мешања на канонску територију СПЦ.

Нама Србима треба тај народ у Северној Македонији и треба нам повратак данашње Србије у Повардарје, као и обнова нашег народа. Ми и они који себе зову данас “Македонцима” смо један народ и треба свим силама радити на поновном обједињењу под српски кров у једну српску државу и Цркву. Зато смо се ми и залагали да, приликом последњег избора патријарха српског, то буде митрополит Јован Вранишковски јер би се на тај начин најлакше превазишао раскол и вратио тај народ у свој српски корпус.

Међутим, не треба се изненадити уколико Цариградска патријаршија, под командом ЦИА и вашингтонске дубоке државе и подмазана парама северномакедонске државе, ускоро изда Томос о аутокефалности тзв. Македонске православне цркве, баш као што је то учинила 2018. године са тзв. Православном црквом Украјине, кршећи све досадашње каноне и поредак једне, свете, саборне и апостолске (Православне) Цркве.

Ако ми и наша Црква не будемо победили у одбрани својих права (и повратак својих светиња у долини Вардара, Брегалнице, Струмице итд.), следеће што ћемо гледати биће ЦИА Цариградски патријарх који признаје најпре “Косовску православну цркву”, па “Црногорску православну цркву”, па “Хрватску православну цркву”, па “Босанску православну цркву”, па и “Војвођанску православну цркву” или шта год је потребно америчкој дубокој држави у датом тренутку.

Бог нека нам је на помоћи, молитвама Светог Саве, Светог Симеона и свих наших светих Срба!

Извор: "политички.рс" 

+++

Легализација РАСКОЛА: Титоисти су створили македонски народ и МПЦ, сада им "патријарх" Порфирије даје аутокефалност!

Осим што су већ осведочени расколници и свејеретици (најтежи грех којим се губи Благодат крштења, а о епископству да не говоримо), лжеепископи Београдске Патријаршије на челу са папољупцем Порфиријем, свој статус расколника, који имају кроз разне чинове апостасије у предходним деценијама, данас потврђују саслуживањем са тзв. "Македонском ПЦ" у Храму Светог Саве од 09:00. и тиме поново спаљују Светог Саву.

Ево како о томе пише отац Јустин Ћелијски:

 „МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА – скраћено МПЦ“ – овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања МПЦ – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени су сви догмати и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато је у тзв. "МПЦ" у самом њеном настанку и њен НЕСТАНАК!“

Сада је очигледно да се остварује ватикански план, Титоисти су за њихов рачун створили "македонски народ" 1945. А затим 1959. створили "МПЦ", 1969. дали аутономију "МПЦ" и сада 2022. Порфирије (ватикански агент као и Тито) ће им дати аутокефалност

"Патријарх" Викентије је умро 5. јула 1958. под загонетним околностима (отровали га титоисти), непосредно после сабора на којем је одбио да стави на дневни ред питање признања тзв. "Македонске православне цркве". [Википедија]

Када је, након смрти "патријарха" Викентија II 1958. изабран "патријарх" Герман, на њега су вршени још жешћи притисци да се сагласи са оним што нису његови претходници. Синод је 1959. дао аутономију.

„Међутим, њихови захтеви били су све већи, а такође и притисци комунистичких власти, да МПЦ постане засебна црквена организација. На тај захтев црквене власти наравно, нису могле да пристану јер би то значило разбијање јединства СПЦ. Такви захтеви појавили би се и са других страна, а организациони и канонски поредак СПЦ био би урушен“.

+++

Др Димитријевић: Македонци изабрали Српску Цркву уместо
 Ватикана и Цариградског патријарха

Коментар уредништва блога „наша вера православна“:

Др. Владимир Димитријевић је у свом обраћању на јутјуб каналу „србин.инфо“ навео „да је тзв. „Македонска Православна Црква“ учинила одличан корак и изабрала Српску Цркву уместо Ватикана и Цариградског патријарха, одбацивши своју неканонски проглашену аутокефалност, успоставивши молитвено општење са Српском Црквом, што може довести до њеног добијања аутокефалности од стране Српске Цркве.“ У свом обраћању је изнео мноштво антицрквених и антисрбских ставова, уосталом као и тај да Србе и Србију не треба да буде брига за македонску територију, него искључиво за православне цркве и манастире који нам припадају, а који се налазе на територији Македоније. Са тим се не би сложио ниједан истинити православни хришћанин, а свакако, ни већи број оних Срба који су свесни своје историје, који су свесни тога да је Македонија Стара Србија, да су тзв. „македонци“ једна вештачки створена нација, а самим тим не би се могли сложити ни са тим да уопште постоји било какав смисао постојања саме „Македонске Православне Цркве“,што очигледно није случај са „ревнитељом изнутра“ Владимиром Димитријевићем, који се радује оваквом развоју ситуације, уместо да тугује због свега овога што се издешавало, а што никако не иде у прилог ни Србима као народу, ни „Српској Цркви“, како расколничку и јеретичку Београдску Патријаршију назива др. Владимир Димитријевић. Такође, није се запитао како је могуће да ће већ данас саслуживати са тим расколницима из „МПЦ“, а они по учењу Цркве нису ни прости мирјани, нити имају апостолско прејемство, јер њега нема у расколу и јереси. И уосталом, није се запитао ни око тога, чак и да се над тим „клирицима“ обави нека „црквена тајна“, како је могуће да та иста расколничка и јеретичка Београдска Патријаршија може ишта да им преда, кад ни сама нема апостолско прејемство, нема Свете Тајне, када ни она сама није Црква Христова!?! То га не занима неко нека извештачена „љубав“, слична оној екуменистичкој и папистичкој „љубави“, где се воле сви они са којима се заједно ходи ка аду, а где се најгором мржњом дише према онима који бар покушају да вас скрену са тог пута и да вам покажу да је пут којим ходите пут који не води ка Царству Небеском, него пут који води у пакао! Ту се види истинска природа такве екуменистичке, папистичке„љубави“, које су препуни и тзв. „ревнитљи изнутра“, а од које да нас драги Бог сачува, молитвама Пресвете Богородице и Свих Светих Својих! Такви као др. Владимир Димитријевић лажно причају о поштовању Светих Канона, "ревнују за веру", док у исто време те исте Свете Каноне "каче мачку о реп", по узору на оне којима признају "епископство". Да им драги Бог помогне да дођу у познање Истине, да одбаце све јереси које исповедају и своја јеретичка умовања и да се присаједине Цркви Христовој, јер ван Цркве нема спасења! Амин, Боже дај!

Свети Јефрем Сирин: Реч о нашој слободи и о томе да је човек створен слободан

Бог је човека створио слободним, дарујући га умом и мудрошћу и постављајући пред очима његовим живот и смрт, тако да ако пожели, по слободи, да иде путем живота, живеће вечно; али по злом произвољењу свом, пође путем смрти, онда ће се вечно мучити.

Оно што зависи од природе је непромењиво, не заслужује ни почасти, ни кажњавања; нико никада није био оптужен због тога, што је бео или црн, висок или низак растом, јер то није у нашој власти. Али у нашој власти су казне и почасти; зато што у овоме постоји потреба у једном и другом, како у нашој вољи и жељи, тако и у Божијем садејству и заштити: позна их и одреди, и дозва (Рим. 8:29-30), али, како говори Апостол, који су позвани по намерењу, (28) то јест, по њиховој жељи и вољи. Јер оне који нису хтели, пустио је да ходе по својим жељама..

Бог не дозвољава да се учини принуда и штета Себи и Свом образу – човеку. Он Сам је невидљив, а Његов образ – човек је видљив. Према томе, ако неко човеку нанесе нешто добро или лоше, то се односи на Њега Самог; зато од Њега произилази сваки суд, који се враћа по заслугама: Он се свети за Свој образ.

Архијеретик папа целивао украјинску заставу са обележјима "Азова"

Недавно су сви светски медији јавили да је архијеретик Фрањо целивао украјинску заставу и осудио ''геноцид'' руских снага у Бучи.

Не баш сасвим тачно.

Многима је промакао натпис на застави коју је целивао Фрањо. Натпис каже ''Козачка сатнија Мајдана''. Да подсетимо, рат у Украјини је почео још 2014, када су лажни козаци на Мајдану (а у ствари нацистички ''Десни сектор'' и каснији ''Азов'') свргли Јануковича и објавили рат руском становништву.

Цео снимак љубљења антиправослане заставе Мајдана можете видети овде: https://www.youtube.com/watch?v=iUD7UYVrsuo

Дакле, папа Фрањо је целивао мајданске украјинске усташе који од 2014. кољу руско и проруско становништво Украјине, који подржавају Вартоломејев раскол у Украјини и који пале на крстовима руске војнике и секу им гениталије и прсте (пре него што их размене за украјинске заробљенике), који упадају у храмове расколничке и јеретичке Украјинске цркве Московског Патријархата, чупају "свештенике" за браду, избацују их из олтара, а "вернике" киње и пљују, спречавају "богослужења"...

Запамти, народе српски! "Патријарх" Порфирије (па и "Патријарх" јеретичке, сергијанске РПЦ МП Кирил) овог усташког гада папу Фрању називају "братом, епископом, великим духовним оцем"! Признају му благодат и црквеност! Порфирије и Кирил су љубили крваву руку овог архијеретика и украјинско-хрватског усташе (који је усташу Војтилу прогласио за "свеца", а Војтила Степинца за "блаженог"!).

Свако ко целива руку било ком "клирику" тзв. светског псеудоправославља, свако ко је са таквима у молитвеном општењу, нека зна да свесно или несвесно целива и руку усташком архијеретику папи Фрањи. Такав целива и архијеретика папу, ма колико лагао и обмањивао и себе и друге да он са архијеретиком папом нема ништа, како је наводно "антиекумениста" и сл...То важи и за оне који молитвено опште са тзв. "ревнитељима изнутра", који не само да немају апостолско прејемство, него их такви јеретици "крстише, замонашише, рукоположише, хиротонисаше", а данас "одвојивши се" од истих и даље им признају "благодатност", иако по учењу Светих Отаца, ни јеретици, ни расколници немају благодати Духа Светога! 

Са архијеретиком папом и јеретичком римокатоличком црквом СВАКО ко је у светском псеудоправослављу, као и сваки "ревнитељ изнутра" и текако има молитвено општење, будући да су СВЕ помесне "Православне Цркве" ступиле у УНИЈУ са јеретичком римокатоличком црквом 1965. године!

Питали би оне "архијереје" који "цветају" од љубави према архијеретику папи, како вас није срамота да овог зликовца и крвника нашег народа љубите и да му се клањате, како вас није срамота да име тог архијеретика помињете на проскомидији!?!

Такође, како вас све који љубите Порфирија и имате црквено општење са њим није срамота? Порфирије и сатански риутал да одржи у олтару ви бисте се и даље лажно смиравали пред њим "зарад лажног мира у Цркви"(то важи и за разне "ревнитеље изнутра", као што су код нас тзв. "ерп у егзилу",тзв. "монах-немонах" Антоније, "отац" Никодим Богосављевић и други, који уместо да отворено исповеде безблагодатност расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије и целокупног светског псеудоправославља,  да се покају за многобројне јереси које и сами исповедају и да се присаједине Цркви Христовој - ЦИПХ Грчке и Кипра, уместо тога упорно бране оно што је неодбрањиво, а то су јерес и јеретици и оне који погазише Свето Писмо, Свето Предање, који попљуваше по Васељенским Саборима, по Светим Канонима проглашавају "Црквом,благодатнима", а по истинским исповедницима вере православне најоштрије хуле "лепећи" им најгоре епитете. - примедба уредништва блога "наша вера православна" ).

Да нас Бог сачува од ваше лењости и пасивности око одбране вере! А ти, народе српски, бежи од расколника и јеретика и молитвеног општења са њима, као што се бежи од змија!

+++
Папа се сусрео са женама припадника нацистичког батаљона ,,Азов"

Архијеретик папа Фрањо сусрео се с две Украјинке чији супрузи служе у украјинском нацистичком батаљону Азов те су тренутно заточени у челичани Азовстаљ у близини опкољеног града Мариупоља.

Папа је кратко причао с Катерином Прокопенко, супругом заповедника Азова Дениса Прокопенка и Јулијом Федојук, током опште аудијенције на тргу Светог Петра у среду.

Жене су касније овај сусрет описале као "историјски тренутак", пренела је новинска агенција АНСА. "Сви се надамо да ће ово помоћи спасити наше супруге и војнике који су заточени у Азовстаљу. Надамо се да ће овај сусрет понудити шансу да се спасе њихови животи", рекле су. 

Руси су преузели контролу над лучким градом Мариупољем те гранатирају Азовстаљ у којем се још увек налазе бројни украјински нацистички војници.

Неколико десетина цивила су из индустријске зоне током викенда евакуисани од стране УН и Међународног одбора Црвеног крста.

Две жене су рекле да је папа обећао да ће се молити за борце и да ће учинити све што може да их спаси.

Није одговорио на њихове захтеве да дође у Украјину, рекле су.

Током почетка рата, папа је разматрао могућност да посети Украјину да замоли за мир, након што су га позвали украјински председник Володимир Зеленскиј и кијевски градоначелник Виталиј Кличко. Међутим, његова посета у међувремену је отказана, а Ватикан сада покушава окупити дипломатску подршку ратом разореној земљи.

Украјински нацистички батаљон Азов основали су неонацисти који и сада њиме доминирају. Но за многе у Украјини, борци јединице, који су међу последњима који одолевају руским снагама међу рушевинама Мариупоља, представљају последњу наду да ће град остати у украјинским рукама.

Фанар признао расколничку МПЦ као ,,Охридску Архиепископију“

Дана 9. маја 2022. године, на заседању Синода (расколничке и јеретичке – примедба уредништва блога „наша вера православна“) Константинопољске Патријаршије, којем је председавао патријарх Вартоломеј, детаљно је разматрано црквено питање Скопља, и oценивши га са позиције крајње инстанце у апелационом поступку, имајући у виду потчињавање Мајци Цркви од стране скопске Цркве, као и поновљени захтев Републике Северне Македоније о решавању тог питања, донете су одлуке:

Предстојатељ расколничке МПЦ и „епископат“

1. да се прими у евхаристијско општење јерархија, свештенство и паства под Архиепископом Стефаном из скопске Цркве и да се на тај начин зацеле ране настале расколом, „зацељујући ране наше православне браће ‘вином и уљем’ „, о чему ће бити објављен Синодски и Патријаршијски акт.

2. да се успостави контакт са Српском Православном Црквом ради правног уређења детаља око односа између ње и Северне Македоније, у оквирима црквених канона и свештене традиције
3. да се скопска црква признаје под именом Охридска Архиепископија, под којом се подразумева искључиво територија државе Северна Македонија ( а парохије у дијаспори ће по свој прилици припасти расколничкој и јеретичкој Константинопољској Патријаршији – примедба уредништва блога „наша вера православна“), те у складу са писменим обећањима Константинопољској Патријаршији и њеном предстојатељу, искључујући појам „македонски“ као и без изведених речи из тог појма.

+++

До овог момента, из расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије нема никаквих коментара на ову вест. Међутим, током викенда, на појединим српским и македонским интернет порталима појавила се вест о проповеди „eпископа зворничко-тузланског“ Фотија на празник Светог великомученика Георгија у којој је обнародовао вест о скором сусрету Синода Београдске Патријаршије са представницима тзв. „Македонске Православне Цркве“ у Нишу и изразио оптимизам да на мајском заседању Сабора Београдске Патријаршије буде обновљено канонско јединство са „Македонцима“. Вест о томе да су преговори са Београдском Патријаршијом у току потврдио је и расколнички „Митрополит“ Тимотеј, тзв. портпарол МПЦ. Занимљив детаљ јесте и вест о сусрету „Патријарха“ Порфирија и америчког амбасадора Кристофера Хила од 7. маја 2022. године у седишту Београдске Патријаршије.

Митрополит скопски Јосиф Цвијић

Црквени проблем у данашњој Северној Македонији има дубоке корене и сеже најраније до времена од почетка Другог Светског рата. Наиме, доласком бугарских окупатора обновљена је политика „Бугарске егзархије“ из 19. века и уследио је прогон канонског „епископата“ и „свештенства“ Београдске Патријаршије из епархија са подручја тадашње Вардарске Македоније и преузимање истих под власт Бугарске Православне Цркве која се још тада налазила у расколу са остатком Православне Цркве. Током 1944. године, бугарску окупацију Вардарске Македоније постепено је сменила власт комуниста и започето је спровођење политике Коминтерне, према којој је било одређено да се оснује „македонска нација“ као посебна у односу на Србе. Имајући у виду историјску снагу Београдске Патријаршије за српски национални корпус, локалне комунистичке власти су инспирисале и потпомогле локално „свештенство“ да организује „Иницијативни одбор за обнову Охридске Архиепископије“ већ у другој половини 1944. године са основним захтевом – да се обнови Охридска Архиепископија али као „македонска црква“, самостална (аутокефална) у односу на Београдску Патријаршију. По завршетку рата, комунистичке власти су онемогућиле и забраниле повратак канонском „Митрополиту скопском“ Јосифу као и „Епископу охридско-битољском“ Викентију на епископске катедре у послератној Македонији. Током наредних тринаест година, црквени живот у комунистичкој Македонији одвијао се без епископа, под окриљем властима блиским свештеницима и са тенденцијом уништавања свега што је имало везе са канонским епископима (нпр. уништавани су антиминси са потписом „Митрополита скопског“ Јосифа). Године 1957. „Иницијативни одбор“ је организовао „Црквено-народни сабор“ на којем се појавио и викарни „Епископ топлички“ Доситеј Стојковић који је том приликом изабран за „архиепископа охридског и скопског и митрополита македонског”. Под даљим притисцима комунистичких власти, Сабор архијереја Српске Православне Цркве ипак је признао безакони акт бившег викарног Епископа Доситеја и свештенства у Македонији и у наредном периоду, како би показао фактичку надлежност и власт над епархијама у Македонији, „Патријарх“ Герман је током канонске посете Скопљу 1959. године извршио чин „хиротоније“ „Епископа преспанско-битољског“ Климента, што се показало као наиван и врло штетан потез који је злоупотебљен у сврхе развијања сепаратистичке македонске „црквене“ организације.

Оснивачка седница ,,Македонске православне цркве" и мапа 
средњовековних српских цркава и манастира у Северној Македонији

Године 1967. године на „Другом црквено-народном сабору“ у Охриду проглашена је аутокефалност „Македонске Православне Цркве“ што је довело до дефинитивног раскола између Београдске Патријаршије и епархија на простору тадашње СР Македоније. Године потом обележене су прогонима и насиљем над српским „монаштвом“ које се затекло у манастирима СР Македоније. Иста судбина задесила је и „епископат, свештенство и монаштво“ из Македоније, које је коначно прихватило Нишки споразум 2002. године и обновило канонско јединство са Српском Православном Црквом. Од тада, у данашњој Републици Северној Македонији, као канонска Црква постоји аутономна тзв. „Православна Охридска Архиепископија“ у саставу расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије са „Архиепископом“ Јованом Вранишковским као предстојатељем и насупрот ње тзв. „Македонска Православна Црква“, комунистичка творевина, под окриљем македонске државе.

Да ли је Београдска Патријаршија била упозната са корацима које ће предузети агент ЦИА-е и Ватикана, расколник и јеретик, „Патријарх“ Вартоломеј и у којој мери је учествовала у томе? Шта су следећи кораци у погледу односа расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије и „Охридске Архиепископије“ односно Константинопољске Патријаршије? Какав ће бити расплет и епилог „Православне Охридске Архиепископије“? Одговоре на ова питања очекујемо у блиској будућности. Оно што је извесно јесте да је нова „Пандорина кутија“ беспоретка и апостасије у помесним црквама тзв. светског псеудоправославља, отворена „Критским сабором“ 2016. године и да папистички апетити „Патријарха“ Вартоломеја, започети разбојничким упадом у Украјину 2019. године узимају маха и  неконтролисано расту из дана у дан и признањем македонског раскола за "цркву" је задао још једну тешку рану у већ расколима и јересима 
раслабљено тело светског псеудоправославља. Дотични Београдску Патријаршију назива "Света Црква Србије", чиме своди њене канонске територије у границе државе Србије, јер њену дијаспору сматра "канонском територијом Фанара".

+++

Власти Северне Македоније заблагодариле Фанару што је признао расколнике

Премијер Северне Македоније Димитар Ковачевски захвалио је патријарху Вартоломеју што је признао Македонску цркву.

Премијер Северне Македоније Димитар Ковачевски захвалио је 10. маја 2022. године патријарху Вартоломеју што је признао Македонску цркву. О томе је написао на својој „Фејсбук“ страници.

 „Изражавам дубоку захвалност Његовој Божанственој Светости, Васељенском Патријарху Вартоломеју, који је извршио велико дело и показао велику бригу за велики православни народ. <…> Иако овај акт још не гарантује коначан статус, најважнији и највећи корак је учињен“, написао је Ковачевски. Према његовим речима, сада је Македонска црква ушла у заједницу са свим Православним Црквама после 70 година потпуне изолације.

 „Данас смо одлуком Васељенске патријаршије укључени у православну породицу свих помесних цркава. А ова одлука Васељенске патријаршије, да нас признаје као Охридску Архиепископију, значи признање континуитета наше цркве са древном Охридском Архиепископијом“, нагласио је премијер Северне Македоније.

+++

И Бугари својатају тзв. "Македонску православну цркву"

Епископ (расколничке и јеретичке, новокалендарске - примедба уредништва блога "наша вера православна") Бугарске Цркве је подсетио да је 2017. године „Свети синод“ Цркве Северне Македоније прогласио да признаје Бугарску Патријаршију као Мајку Цркву.

Митрополит ловчански Бугарске Православне Цркве Гаврило изјавио је да Константинопољска патријаршија нема више права од било које друге Цркве, преноси сајт „СПЖ“, позивајући се на писање  ekklisiaonline.gr.

Коментаришући примање Македонаца у евхаристијско општење од стране Фанара, митрополит Гаврило је напоменуо да је „Црква Северне Македоније од 20-их година прошлог века под јурисдикцијом Србије, што признају све Православне Цркве света“.

 „Стога је, према правилима, Српска Православна Црква имала право да додели аутокефалност Цркви Северне Македоније“ или да то право препусти Свеправославном сабору.

С тим у вези, Владика је нагласио да „Васељенска патријаршија нема више права од било које друге Православне Цркве“.

Поред тога, митрополит Гаврило сматра да се „цркви Северне Македоније не може дати назив Охридска архиепископија, јер је то историјски назив Бугарске Православне Цркве од 1018. до 1767. године” и подсећа да је недавно, односно „2017. Свети Синод цркве Северне Македоније је прогласио да признаје Бугарску Патријаршију као Мајку Цркву.“

+++

РПЦ(МП) не признаје ,,Охридску цркву"

Признање "Охридске цркве" од стране Васељенске патријархије представља грубо и политички мотивисано задирање у јурисдикцију Српске православне цркве, саопштио је заменик председника Одељења за спољне црквене везе Руске православне цркве Николај Балашов.

„Васељенска патријаршија, као и у случају Украјине, поново је одлучила да буде једини и самозвани арбитар у целом православном свету, једини и неоспорни арбитар о свим црквеним питањима, извршивши грубо антиканонско и политички мотивисано задирање у надлежност Српске православне цркве. Међутим, легитимну одлуку о статусу Православне цркве у Републици Северној Македонији може донети само Српска Патријаршија преко свог Архијерејског Сабора. Било која одлука, донета без учешћа аутокефалне Српске православне цркве неће бити призната од Руске православне цркве. Надам се да то неће признати ни друге помесне православне цркве“, рекао је Балашов.

Васељенска патријаршија саопштила је јуче да признаје такозвану цркву Северне Македоније као православну и да је прима у заједницу хришћанских православних цркава.

Како се наводи у саопштењу, Константинопољ је признао назив те Цркве као „Охридска“ (што значи подручје њене јурисдикције само у границама територије државе Северне Македоније) и искључује употребу термина македонска као и било које изведенице из тог термина.

Извор: "Спутњик"

+++

Како су бугарски фашисти, па југословенски комунисти утемељили расколничку цркву у Македонији

Богољуб Шијаковић: Македонска црква није добила аутокефалност, тзв. ЦПЦ нема чему да се нада!

Реакције, Зоран Чворовић: Зашто ћути СПЦ, хитно да прекине везе са Цариградском патријаршијом!

Грчки теолог: Вартоломеј је највећи јеретик свих времена

+++

Не само од јеретика, него и од расколника је одступио Дух Свети, те не само јеретици него и расколници не могу имати спасење. Ту истину изразио је у трећем веку Свештеномученик Кипријан Картагински: ''Коме Црква није мати, Бог му не може бити Отац''; а блажени  Августин: ''Расколници могу имати веру у Свету Тројицу, имати Свето писмо, и тајне, али не спасење''. Спасења ван Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве нема, јер је Христос рекао да ће основати Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати (в. Мт. 16, 18); а Свети Апостол Павле, да је Црква стуб и тврђава истине (в. Тим. 3, 15).

А Свештеномученик Иларион (Тројицки) у свом делу "Нема хришћанства без цркве", поучава:

Ево чему нас учи прво правило Светог Василија Великог: "Црква је јединствена и једна и само она има сву пуноту благодатних дарова Светога Духа. Ко год и на какав год начин одступи од Цркве – у јерес, у раскол, у самовољно збориште, он губи причасност  благодати Божијој. Нема Хришћанства, нити Христа; нема благодати, нити Истине; нема живота, нема спасења – ничега нема без цркве, и све то јесте само у једној јединој Цркви.“