Злурадост је прљава хаљина, коју дух наш понекад са задовољством облачи. Онога часа кад се порадујеш греховном паду твога брата, и ти си пао, на радост ђавола, који је једном удицом две рибе уловио, Братство по телу велика је веза, но братство по духу још је већа. Па кад те жалости грех брата, по телу, како да те не жалости грех брата по духу? И кад скриваш грех брата по телу, зашто злурадо објављујеш грех брата по духу? Ко су твоја браћа по духу? Сви хришћани — сви они који сe c тобом причешћују из једне исте Чаше једним истим животом. O како су велики били светитељи у братољубљу! O како је злурадост била далеко од њих! За св. Висариона прича се следеће: једном беху сви монаси сабрани у храм на молитву. Игуман приђе једном монаху, који беше учинио неки грех, и нареди му да изађе из храма. Монах пође напоље, a за њим пође и Висарион говорећи: „И ја сам исти такав грешник!“
Грешнику не треба желети смрт но покајање. Ништа тако не жалости Господа,
који је на крсту за грешнике пострадао, него када га ми молимо, да смрћу умори
некога грешника, и тако уклони нам га c пута. Десило се једанпут да је апостол
Карп изишао из стрпљења и почео се молити Богу да пошаље смрт на два човека
грешника, једнога незнабошца и једнога одступника од вере. Тада му се јави сам
Господ Христос и рече му: „Биј мене, ево готов сам за спасење људи да се опет
распнем!” Овај догађај саопштио је св. Карп светом Дионисују Ареопагиту, a овај
га је записао и цркви оставио на поуку свима, да се за грешнике треба молити да
се спасу a да не погину, јер Господ неће да ко погине него сви да дођу у
покајање (II Петр. 3,9).
