Бог је човека створио слободним, дарујући га
умом и мудрошћу и постављајући пред очима његовим живот и смрт, тако да ако
пожели, по слободи, да иде путем живота, живеће вечно; али по злом произвољењу
свом, пође путем смрти, онда ће се вечно мучити.
Оно што зависи од природе је непромењиво, не
заслужује ни почасти, ни кажњавања; нико никада није био оптужен због тога, што
је бео или црн, висок или низак растом, јер то није у нашој власти. Али у нашој
власти су казне и почасти; зато што у овоме постоји потреба у једном и другом,
како у нашој вољи и жељи, тако и у Божијем садејству и заштити: позна
их и одреди, и дозва (Рим. 8:29-30), али, како говори Апостол, који
су позвани по намерењу, (28) то јест, по њиховој жељи и вољи. Јер оне који
нису хтели, пустио је да ходе по својим жељама..
Бог не дозвољава да се учини принуда и штета
Себи и Свом образу – човеку. Он Сам је невидљив, а Његов образ – човек је
видљив. Према томе, ако неко човеку нанесе нешто добро
или лоше, то се односи на Њега Самог; зато од Њега произилази сваки суд, који
се враћа по заслугама: Он се свети за Свој образ.
