Сада се занимам читањем књиге, коју имам код себе на славјанском, руском и другим језицима, која садржи „Сабране изреке светих пустињака Египта“. Те изреке су непроцењиви бисери!
Спушта се у дубоко море ронилац, да би нашао драги бисер: и Свети Оци су се удаљавали у дубоке пустиње, тамо су дубоко проницали у себе, налазили различите непроцењиве, духовне бисере: христо-подражатељно смирење, (дечију) младеначку простоту и незлобивост, ангело-подобно бестрашће, расуђивање и мудрост духовну, - укратко рећи, налазили су Јеванђеље.
Данас сам прочитао изреку Великог Сисоја, која ми се увек посебно свиђала, увек ми је била посебно по срцу. Неки инок је рекао њему: „Ја имам непрекидно сећање на Бога.“ Преподобни Сисоје је одговорио њему: „То није велико; велико ће бити то, кад ти сматраш себе горим од све твари (од свих створења).“
Високо је занимање – непрестано сећање на Бога! Али та висина је веома опасна, кад лествица према њој није заснивана на чврстом камену смирења. Видите – како је Писмо сагласно са Оцима! Писмо каже: „Свепаљенице нећеш благоволети... жртва је Богу дух скрушен (сломљен). Срце скрушено и смирено Бог неће поништити (презрети)". Жртве и саме свепаљенице човечије ваља да буду засноване на осећању духовне нишчете (сиромаштва), на осећању покајања. Без тога, оне се одбацају Богом.
Такође ми се веома свиђа изрека Великог Пимена: „Ако увек и у свему будемо кривили себе“, рекао је он, „онда ћемо свуда наћи покој“. Други отац је рекао: „Ми смо оставили лако бреме, које је – да кривимо себе, и узели смо тешко бреме, које је – да кривимо друге.“ Такве изреке стоје читавих књига! Чини се, да нико није толико проникао у Јеванђеље, колико су проникли у њега свети пустињаци; они су настојали да остваре Јеванђеље самим животом, самим мислима и осећањима својим. Посебна њихова особина било је најдубље смирење; пад човека био је стални предмет њиховог размишљања, њихово стално занимање био је плач због својих грехова.
Други правац су узели подвижници западне Цркве и њени писци о подвижништву од времена одвајања те цркве од источне Цркве и њеног пада у погубну таму јереси. Преподобни Венедикт, свети папа Григорије Двојеслов још су сагласни са аскетским наставницима на истоку; али већ Бернард се од њих разликује оштром особином разликом; каснији њихови подвижници су скренули још више. Они се одмах заносе и вучу своје читаоце ка висинама недоступним за почетника (новог хришћанина), заносе се и заносе друге. Распаљеност, често у иступљењу (екстази, заносу) маштовитост замењује код њих све духовно, о чему они немају појма. Та маштовитост је призната код њих за благодат. „Од плодова њихових познаћете њих“, рекао је Спаситељ. Познато је свима, каквим су преступима, каквим потоцима крви, каквим понашањем, очигледно против-хришћанским, изразили западни фанатици свој наказни образ мисли (начин размишљања), своје наказно осећање срдачно.
Свети Оци источне Цркве воде свог читаоца не у загрљај љубави, не на висине виђења – него воде га ка разматрању свог греха, свог пада, ка исповедању Искупитеља, ка плачу о себи пред милосрђем Творца. Они прво уче – обуздавати нечисте тежње нашег тела, чинити га лаким, способним за духовне делатности; потом се окрећу ка уму, исправљају његов образ мисли, његов разум, чистећи га од мисли, које су нам усвојене по паду нашем, замењујући их мислима обновљене природе човечије, живо изображене у Јеванђељу. Са поправком ума Свети Оци брину о исправљању срца, о промени његових навика и осећања. Очистити срце је теже него очистити ум: ум, кад се убеди у оправданост нове мисли, лако одбацује стару мисао, лако усваја себи нову мисао; али заменити навику навиком, (особину) својство својством, осећање другим осећањем, осећањем противним старом осећању, то је труд, то је усиљени дуги рад, то је борба невероватна. Тежину те борбе Оци изражавају овако: „дај крв и прими дух.“ Значи: треба умртвити све грешне жеље тела и крви, све покрете ума и срца, који зависе од тела и крви. Треба увести и тело, и ум, и срце у управљање духа (у контролу духа). Крв и нерви покрећу се многим страстима: и гневом, и среброљубљем, и сластољубљем и празнослављем и сујетом. Последње две нарочито распаљују крв у подвижницима, који се незаконито подвизавају, и чине их фанатицима у иступљењу - у екстази, у заносу.
Празнославље тежи пре времена на духовна стања, на која човек још није способан због нечистоће своје, зато што није достигао истину – и ствара себи маштарије. А сладострашће, придружујући своје дејство уз дејство празнославља, производи у срцу обманљиве, лажне утехе, (насладе) задовољства и опијености. Такво стање је стање самообмане. Сви, који се незаконито подвизавају, налазе се у том стању. Оно се развија у њима више или мање, према томе колико они усиљавају своје подвиге појачавају. Из тог стања самообмане западни писци написали су много књига. Управо на њих, на западне књиге, са жеђу се баца, управо њих проповеда за свете и духовне, достојне да стоје поред Светог Писма слепи и горди свет, који сматра себе просвећеним у највишем степену, и који зато нема потребе да се држи неодступно Предања Источне Цркве.
У светим Оцима источне Цркве никако није видљиво распаљено стање крви. Они никад не долазе у ентузијазам, који је пород крви, и који је често на Западу тражио проливање крви спољашње. Из писанија Светих Отаца дише истинско самоодрицање, дише миомирис Светога Духа, који умртвљује страсти. Од тог миомириса беже далеко синови света као што осице лете далеко од тамјана, који се дими. „Свет љуби своје“, рекао је Господ. Писанија западних писаца, који су писали из стања самообмане, налазе бројне читаоце, преводе се не једном него више пута на руски језик, штампају се, поново се штампају; њима се изговарају, пишу и штампају громке похвале; то, што је пуно смртоносног отрова, одобрава се и утврђује. А писанија светих Отаца су заборављена! То, што је њих од давних времена прихватила Света Црква, што су призната за једино исправно руководство у подвижничком животу (аскетском), уопште се не поштује код данашњих хришћана. Њихова писанија критикују, налазе у њима нелогичности, противречност Светом Писму. За све то разлог је што су свети Оци поучавани Духом Светим, што су они одбацили мудрост света ради стицања премудрости Духа.
Узалудни су покушаји оних, који упркос учењу апостола, упркос учењу Цркве покушавају да уђу у премудрост Духа кроз мудрост света. И „спотичу се мудраци у лукавству њиховом“ (1 Кор. 3, 19), спотакли су се и пали су падом страшним. Они су хтели „духовно“ да објасне својим тамним душевним разумом – и оно „духовно“ у писанијама Светих Отаца показало се њима чудним, противречним Светом Писму.
