У једном манастиру живео је монах кога су сви сматрали побожним. Устајао је пре зоре, молио се, читао псалме, држао је строг пост и није хтео ни да приђе болеснима без благослова. Једног дана, дошао му је старац и упитао:
-„Брате, реци ми, како се може знати да је човек изгубио Бога?“
Монах је размишљао тренутак и одговорио:
-„Можда када тешко сагреши?“
- „Не“, рекао је старац. „То није главно.“
-„Можда када посумња у своју веру?“, предложио је монах.
-„А то није главни знак“, осмехнуо се старац.
-„Онда када га благодат напусти?“, наставио је монах, сада збуњен.
-„То такође није истина“, рекао је старац, уздахнувши као од велике туге.
-„Прави знак је сасвим другачији.“
-„Који, оче?“, упитао је монах.
Старац је показао на врата келије, а иза њих је седео просјак, поцепан и дрхтав, очију пуних суза.
- „Ако твоје срце може мирно да прође поред туђе сузе“, рекао је старац, „ако те не дотиче усамљеност ближњег, ако можеш мирно да пијеш чај, смејеш се и разговараш о времену, али твоје срце и даље остаје хладно…“
Тада се старац нагнуо ка монаху и шапнуо:
-„Знај, брате, да си изгубио Бога.“
Монах се изненадио.
-„Али ја се молим, постим, читам службе!“
-„А то ништа не значи“, рекао је старац.
-„Бог није у службама нити у посту, већ у истинској љубави. У срцу које сажаљева и саосећа, које куца туђим болом, које не може мирно да прође.“
Тада се у келији догодило нешто чудно: просјак је изненада устао и рекао:
-„Можеш ли ми дати бар мрвицу хлеба?“ Монах, шокиран старчевим речима, једва је знао шта да ради пре него што му је предао мрвицу. Просјак га је узео и рекао:
-„Благослови ме, брате“, а онда је изненада нестао, као да се раствара у ваздуху, остављајући за собом благи мирис тамјана.
Старац се осмехнуо и рекао:
-„Видиш, брате, ово је прави тест. Бог је увек близу бола, потребе и усамљености. Проћи поред овога значи ући у пустињу свог срца.“
