„Сваки да
осуђује своју душу“ – каже преподобни Макарије Велики – савесно разматрајући и
испитујући, за шта је она привезана, и ако увиди да се срце налази у
несагласности са Божијим законима, нека се стара свим силама да сачува како
тело, тако и душу, од искварености, одбацујући општење са нечистим помислима,
ако хоће да уведе душу у саживот и обличје чистих дева, према датом обећању,
приликом крштења и приликом ступања у монаштво: Зато што је и усељење и живот у
Богу, Бог обећао само душама које су потпуно чисте и утврђене у правилној
љубави. Земљорадник који воли ораницу, прво је обнавља и истребљује коров из ње,
а тек затим је засејава семењем: тако је и онај који очекује да његову душу Бог
засеје семењем благодати, дужан прво да очисти душевну њиву, како би семе, које
ће на крају на ту њиву бацити Свети Дух, донело савршен и изобилан плод. Ако,
пре свега, то не буде учињено, и ако се човек не очисти од сваке нечистоте тела
и духа: он ће остати тело и крв, и далеко удаљен од живота у Богу…
Онај ко себе
принуђује искључиво и свим силама на молитву, али се не труди у задобијању
смирења, љубави, кротости и читавог скупа осталих врлина, и не усађује их у
себе насилно – он може достићи само до тога да га се, понекад, по
његовој молби, дотакне божанска благодат, зато што Бог, по својој природној
доброти, човекољубиво дарује онима који траже оно што они желе. Ако пак, онај
који добије, не научи себе осталим врлинама које смо поменули, и не стекне
навику на њих: тада, или се лишава добијене благодати или узневши се, пада у
гордост, или остаје на нижем ступњу до ког је стигао: више не напредује и не
расте. Престо и покој, да тако кажемо, за Светог Духа, јесу смирење, љубав,
кротост и, коначно, све заповести Христове.
Дакле, ко
пожели, сједињујући и сабирајући у себи све врлине, једнако и без изузетка, да
њиховим савесним умножавањем достигне савршенство, тај прво нека присиљава
себе, како смо већ рекли, и нека непрестано побеђује своје срце, и нека се
труди да га учини покорним и благоугодним Богу. Онај који у почетку примени
такво насиље над собом и који све што има у души што је противно Богу враћа као
укроћену дивљу звер у покорност заповестима Божијим, у повиновање усмерењу
истинског, светог учења, и тако своју душу устроји на добро – ако се буде молио
Богу, и тражио од Бога, да Бог дарује његовим напорима напредак: тај ће
одједном добити све што је тражио, најчовекољубивији Бог ће му дати све у
изобиљу, како би дар молитве узрастао и процветао у њему, пошто се наслади
Светим Духом.
Уосталом,
знај, да ћеш са великим трудом и у зноју лица твог примити своје изгубљено
благо: зато што добијање блага без труда није у складу са твојом коришћу.
Добијено без труда ти си изгубио, и предао си непријатељу твоје наслеђе.
