...Као
издавач узимљем себи за право, а због проклете екуменизације која нас је
запљуснула ево у наше вријеме, да приложим овај свети документ, да се виђи како
је Свети Цетињски Владика „поклонио“ се папи, па да се упореди – како то чине
неки данас!
Знаменити
списатељ и песник Љубомир, син Проте Матеје Ненадовића, у последњој години
живота Владике Рада, срео се са њим док се налазио у Италији на лечењу.
Ненадовић је у то време писао свој дневник, касније штампан као „Писма из
Италије“. У 13 – ом писму, у Риму, априла 1851.г. Ненадовић пише о сусрету са
римским папом.
У
изводу тог писма наводим један део! Једно послеподне били смо изван Рима, на
брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса,
одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали
кући и улицом близу моста Сан-Анђео возили, неједанпут наш кочијаш притера кола
крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: „Ецеленца,
заповедајте изаћи!“ – Зашто?“- упита Владика зачуђено. „Иде, вели, свети отац,
и сад ће овуда да прође“.
„Па
нека га, нек иде! – одговори Владика – он има свој пут а ми имамо наш“.
Господин Ћурчић (нап.: пише на латиници – несретној – „Цурциц“, те не могу бити
сигуран какво је право презиме!, С.М.), који је седео с нама, одмах је изашао
из кола.
Кочијаш,
кад види да Владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде
кажњен. И он и г. (рецимо) Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на
ногама папу дочека док прође. И да би уверили Владику да то сваки чини, кажу му
да и сами принчеви и највећи енглески лордови изађу из кола и стоје на ногама
док свети отац не прође.
Владици
бјеше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито
рече:
„Божја
ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало Црногорскога народа. Нека иде папа
својим путем, нека слази с кола ко му је и до сада слазио, а владика црногорски
заиста неће!“
Ово
сведочанство казује нам, да је Његош пред странцима, као и пред својим народом
имао само једно лице, он који није учио богословију, ни теолошке високе школе,
руководио се Христовим речима из Јеванђеља. Оно што је за „да“, нека буде
„да“, а што је за „не“, нека буде „не“!
Зато
му је и светао спомен у роду Српском и данас после 156 г.од упокојења.
(Пише:
Миро Роглић)
________________
*)
Наслов мој. Издавач – Стојан Мандић, Панчево, марта 2008.
Извор:
„П.П. ЊЕГОШ, последњи владајући владика црногорски“, Милорад Г. Медаковић,
репринт издања Књигопечатње А. Плевића, Н. Сад, 1882. – издање Стојана Мандића,
Панчево – Београд, 2008.
Извор: ,,Борба за веру"
