Видите ли, братијо, силу ове изреке. Видите ли чему нас учи Свето Писмо? Оно нас упућује на то да не следимо за самима собом, да немамо свој разум, да не сматрамо да можемо сами собом управљати. Нама је потребна помоћ, потребни су они који ће нас по Богу водити. Нико није несрећнији и ближи погибији од људи који немају наставника на путу Божјем.
Јер, шта
значи речено: који немају воћства, падају као лишће? Лист најпре увек бива
зелен, свеж, наочит; затим постепено вене, отпада и најзад га пренебрегавају и
газе. Тако и човек којим нико не управља, најпре увек има ревност за пост, за
бдење, за безмолвије, за послушање и за друга добра. Затим, то усрће постепено
слаби и он, немајући никог ко би га поучио, подржао и разгорео у њему усрђе,
неосетно вене, пада и постаје, најзад, робом непријатеља, који са њиме чини шта
хоће. О онима који откривају своје помисли и поступке и све чине са саветовањем
каже се: спасење је у многим саветима. Не каже се: саветима
многих, то јест, да би се требало са сваким саветовати, него даје потребно
саветовати се о свему са оним у кога се има поверење, и то саветовати се тако
што би се све откривало и у свему питало за савет, а не тако што би се једно
говорило а о другом би се прећуткивало. За таквог важи реч да је: спасење у
многим саветима.
Ако човек не
открива све што се њега тиче и нарочито, ако има рђаву навику или васпитање, то
ђаво налази у њему било неку самовољу, било неко захтевање свога права, којима
га и обара. Када ђаво види да неко неће да греши, он није толико неискусан у
чињењу зла да би почео да га подстиче на неке очигледне грехе и не говори му:
иди учини блуд, или: укради, јер он зна да ми то нећемо, него налази у нама,
као што сам рекао, неку самовољу или неко искање свога права, и тиме нас под
видом нечег доброг повређује. Због тога је опет речено: лукави чини зло када се
меша са праведним (Прич. Сол. 11, 15). Лукави је ђаво и онда чини зло кад се меша
са праведним, то јест кад се сједињује са нашим захтевањем свога права; тада он
постаје јачи, штетнији и делатнији. Јер, када се ми држимо своје воље и следимо
за прегањањем око свога права тада, чинећи наводно добро, ми сами себи плетемо
замке и чак не знамо како гинемо. Јер, како ми можемо разумети вољу Божју, ако
верујемо сами себи и држимо се своје воље?
Због
тога је ава Пимен говорио да је наша воља стена измећу човека и Бога.
Видите ли снагу те изреке? И још је он додао: она је као камен који
стоји насупрот и који се противи вољи Божјој. И тако, ако човек остави
своју вољу, тада и он може рећи: с Богом мојим ћу прећи стену; Бог мој и
непорочан је пут Његов (Пс. 17, 30-31). Веома дивно речено! Јер само тада ће
човек видети пут без порока када остави своју вољу. А када се повињава својој
вољи, тада не види да су непорочни путеви Божји; но, ако чује било шта што се
односи на поуку, он је одмах прекорева, пљује, удаљује се од ње и чини јој
супротно. Јер, како он може да поднесе нешто или да послуша било чији савет кад
се он држи своје воље?
Даље старац
говори о оправдању: ако оправдање буде пратило самовољу, то такав човек не иде
добро. Каква само доследност постоји у речима светих! Заиста је то права смрт,
велика опасност и велики ужас кад се оправдање споји са самовољом. Тада
несрећник савршено пада. Јер ко ће таквог натерати да поверује како други човек
боље од њега зна шта је њему на добробит? Тада он потпуно следи за сопственим
помислима и најзад, враг како хоће спрема његов пад. Зато је речено: лукави
чини зло кад се меша са праведним, и мрзи глас утврђења (Прич. Сол. 11, 15).
Каже се да
мрзи глас утврђења јер не само да само утврђење он мрзи, него и сам звук његов
он не може да чује; и сам глас мрзи када било шта говоре што служи као поука. И
пре него што онај који пита о нечему корисном почне да дела у том смеру, и пре
него што враг сазна да ли ће он да испуни то што је чуо или не, већ то само што
се пита неко или што се слуша нешто корисно, сам глас и сам звук таквих речи,
он мрзи и они су му одбојни. А због чега то? Зна он да ће се његово зло одмах
обелоданити чим се само почне питати или говорити о нечем корисном. А он се
ничега више не плаши од тога да буде препознат јер тада он већ више не може да
сплеткари како хоће. Јер, ако се душа утврђује тиме што човек пита и открива
ове и слуша од било кога искусног: ово ради, а то не чини; то је добро а то
није; то је само оправдање а то самовоља, и такође слуша: сада није време за
ову ствар, а други пут чује: а сада је време, тада ђаво не налази на који начин
да штети човеку или како да га сруши зато што он увек бива, као што сам већ
рекао, усмераван и са свих страна утврђен, те се на тај начин на њему испуњава
то да је спасење у многим саветима. Лукави то неће него то мрзи јер он хоће да
чини зло и радује се због оних који немају вођства. Због чега? Зато што они
падају као лишће.
Сети се оног
брата којег је волео лукави и о ком је говорио ави Макарију: имам једног брата
који се врти као чигра кад ме види. Такве он воли, због таквих се он радује јер
су без управљања и не предају се човеку који их по Богу може помагати и водити.
Зар није тада демон ишао свој братији, када га је свети видео да носи различита
јела у тиквама? Зар није све нападао? Али, сваки од њих је, кад би осетио
његове замке, журио и откривао своје помисли те је могао да у време искушења
добије помоћ; због тога лукави није могао да их победи. Нашао је он само једног
несрећника који је следио за собом и који ниоткуда није имао помоћи, и због
тога је лукави поступао са њим као са играчком и, одлазећи, њему је захваљивао
а друге је проклињао. А када је он рекао светом Макарију о тој ствари и за име
брата, свети је пошао ка њему и нашао је да је узрок његовог пада било то што
он није хтео да открива своју савест. Због тога га је враг и вртео како је
хтео. И кад га је свети питао: како иде, брате?, овај је одговорио: твојим
молитвама, добро. И кад га је свети опет запитао: не бориш ли се с помислима?,
он је одговорио: сада сам добро. И није хтео ништа да открије све док га
свети није на искусан начин навео да искаже шта има у себи. Затим га је
утврдио, рекавши му из речи Божје, па се вратио. По своме обичају враг је опет
дошао желећи да обори овог брата, али се постидео јер га је нашао утврђеног и
исправљеног, и више није могао да се изругива над њим. Зато се удаљио не
успевши ништа да учини и будући посрамљен и од њега. Због тога, када га је
свети опет упитао: како је тај брат, твој пријатељ?, он га већ није називао
пријатељем него непријатељем и рекао је проклињући га: и тај се покварио, и он
ме не слуша, и чак је постао љући од свих других.
Видиш ли
зашто враг мрзи глас утврђења? Зато што он увек жели нашу пропаст. Видиш ли
зашто он воли оне који следе за собом? Зато што они помажу ђаволу и сами себи
плету замке. Ја не знам за други пад монаха осим кад он верује свом срцу. Неки
говоре: човек пада због тога, или због тога, а ја, као што сам већ рекао, не
знам за други пад осим овога. Ако си видео оног који је пао, знај даје он
следио за самим собом. Нема ништа теже и погубније од тога.
Мене је Бог сачувао
и ја сам се увек бојао ове опасности. Када сам био у општежићу, ја сам откривао
све своје помисли старцу ави Јовану, и никада се нисам решио, као што сам већ
рекао, да било шта урадим без његовог савета. Понекад ми је помисао говорила:
зар ти то исто неће рећи и старац, зашто хоћеш да га узнемираваш?, а ја сам јој
одговарао: проклета да си ти и твоје расуђивање, и твој разум, и твоја
разборитост, и твоје знање, јер то што ти знаш, то је од демона. И тако сам ја
ишао да питам старца. Понекад би се десило да је он одговарао исто то што је и
мени било на уму. Тада мије помисао говорила: ето, дакле, то је исто што сам ти
и ја говорила; зар ниси само узалуд узнемиравао старца?. А ја сам одговарао
помисли: сада је то добро, сада је то од Духа Светог, а твоје је било зло, од
демона, од страсног стања.
Тако ја
никада нисам себи дозвољавао да верујем својим помислима ако нисам питао. И
верујте ми, братијо, да сам био врло спокојан, врло безбрижан, тако да сам се
чак жалостио због тога, као што сам већ о томе говорио: јер сам слушао да нам
кроз многе невоље ваља ући. у Царство Божје (Дап. 14, 22). Видећи да немам
никакве невоље, ја сам се бојао и био сам у великој недоумици, не знајући узрок
таквог спокојства, све док ми старац то није објаснио рекавши: не секирај се,
јер свако ко се преда на послушност оцима има такво спокојство и безбрижност.
Зато се и
ви, братијо, постарајте да питате за све и да не следите за собом. Схватите
каква се у тој ствари налази безбрижност, каква радост какво спокојство.
А пошто сам рекао
да никад нисам био узнемирен, то почујте и то шта ми се тада десило. Док сам
још био у општежићу, једном је на мене наишла велика и неподношљива туга. Ја
сам био на таквој муци и у таквој тескоби да сам скоро био готов да испустим
душу. Та жалост је била ђавола смицалица и до ње долази услед ђавоље зависти.
То стање је врло тешко подношљиво али кратко траје: мрачно је, притискајуће и
безутешно, нигде да се нађе мир него одасвуд долази само тескоба, одасвуд
стешњеност. Ипак, благодат Божја брзо посећује душу, јер када је не би
посетила, нико не би био у стању то да поднесе. И ја сам био, као што сам
рекао, у таквом искушењу, у таквој тескоби. Једног дана, када сам неутешан
стајао у манастирском дворишту и молио се због тога Богу, изненада сам погледао
у унутрашњост цркве и видео неког у виду епископа који као да носи овчији кожух
и улази у олтар. Ја се никада нисам приближавао непознатима или посетиоцима без
потребе или наредбе, али ме је тада нешто просто вукло и ја сам пошао за њим.
Ушавши, он је дуго стојао са рукама подигнутим према небу, а ја сам стајао иза
њега молећи се у великом страху, јер мене је због његовог изгледа обузео ужас.
По завршетку молитве он се окренуо и пошао ка мени и што се више приближавао,
то сам све више осећао како се од мене удаљавају туга и ужас. Затим је он,
ставши преда мном, пружио своју руку, дотакао ми прса и ударајући у њих својим
прстима, рекао: чекајући очекивах Господа и чу ме и услиши молитву моју: и
изведе ме из рова јада и из блатног глиба; и постави на камен ноге моје и
исправи стопе моје, и стави у уста моја песму нову, хвалоспев Богу нашем (Пс.
39, 24). Све ове стихове он је изговорио три пута ударајући ме, као што сам
рекао, по прсима, а затим је изашао. Одмах после тога су се у моје срце уселили
светлост, радост, утеха, сладост и ја сам постао други човек. Када је он изашао
ја сам пожурио за њим, желећи да га нађем, али то нисам успео јер је постао
невидљив. Од тога времена ја, по милости Божјој, више нисам био узнемираван
тугом ни страхом, јер ме је Господ заштитио од њих ради молитава ових светих
стараца.
Ово сам вам
рекао, братијо, да бисте знали какво спокојство, безбрижност и сваку утврђеност
има онај који не следи за собом, него све у вези себе пребацује на Бога и оне
који га по Богу могу водити. Научите се и ви да питате о свему и да не следите
за собом, јер је то добро, јер је то смирење, спокојство, радост. Јер зашто би
се неко узалуд растрзавао? Није могуће спасти се на сваки други начин осим
овако.
Неко
међутим, може да помисли: »а ако неко нема кога да пита, шта онда треба да
ради? Заиста, ако неко уистину хоће свим својим срцем да испуњава вољу Божју,
тога Бог никада неће оставити, него ће га увек управљати по Својој вољи. Јер
уистину, ако неко своје срце управи к вољи Божјој, то ће Бог и мало дете да
просвети како би му пренело Његову вољу. А ако неко неће искрено да испуњава
вољу Божју, то макар и ка пророку да оде, Бог ће и пророку у срце положити да
му одговори према његовом поквареном срцу, као што се у Писму каже: но ако би
се пророк преварио, па рекао што, ја Господ преварих онога пророка (Јез. 14,9).
Због тога смо ми дужни да се свом снагом управљамо по вољи Божјој и да не
верујемо сопственом срцу. Ако се и деси да је нешто и добро и ако и чујемо од
неког светог да је то што чинимо добро, ми смо дужни да то сматрамо добрим, али
не и да верујемо да то у потпуности добро вршимо и да је у тој мери савршено
како би то требало. Дужни смо да то вршимо са свим својим моћима, али опет да
другима препуштамо суд о томе како смо то учинили, не бисмо ли сазнали да ли
смо добро учинили. И после свега не треба да будемо безбрижни него да очекујемо
и Божји суд, као што је и свети ава Агатон, када су га питали: зар се и ти,
оче, бојиш?, одговорио: до сада сам се ја трудио по својим силама, али не знам
да ли је Богу угодан мој труд; јер, друго је суд Божји а друго људски. Нека би
нас Господ сачувао од невоља оних који следе за собом и удостојио нас да се
држимо пута отаца наших.
