Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и
висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као
и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно
је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни
Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и
на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио
малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да
џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима
Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим
помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је
дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем
милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само
глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти;
у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на
милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад
се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно
заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим
срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да
сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и
човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да
буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.
Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је
Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно
расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу,
него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно
заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у
себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ
тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је
у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је
на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у
мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.
Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи,
саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо
много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол,
свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже
сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног
саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано!
Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима
Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења!
Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу
сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца
слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним
падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за
мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће
живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће
га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији
је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је –
живот вечни.
Свети Симеон Нови Богослов: О давању милостиње
Свети Нектарије Егински: Лик милостивога
