Свети Свештеномученик Иларион Троицки:
Ван
граница Православне Цркве постаје несхватљиво Свето Писмо и губи се вера у
Христово Божанство
.jpg)
… У свим вековима
постојали су, како их назива Свети Иринеј Лионски, „исправљачи апостола“, који
су себе сматрали себе вишим од апостола, тих „галилејских рибара“. Али, да ли
високо образованом европљанину 20.века приличи да вером прихвата све што је
речено од стране некаквих „рибара“? Зато многи ослобађају себе чак и од
поверења апостолима и желе да протумаче Христово учење, руководећи се само
својих схватањима. Па Лав Толстој је директно изјавио, да апостол Павле није
добро схватио Христово учење; Себе је Толстој изгледа сматрао вишим од апостола
Павла. Веома је задивљујуће колико људи далеко одлазе у свом „тумачењу“
хришћанства. Шта год да пожеле, све то истог тренутка налазе у Јеванђељу. Чини
се да је сваку своју испразну машту, па чак и злонамерну мисао, могуће покрити
Јеванђелским учењем.
Зар није
значајно да сви одступници од Цркве постојано говоре о свом уважавању Светог
Писма и да у то исто време, веома брзо прелазе на извртање чак самих књига
Светог Писма! Чим људи оставе Цркву, истог тренутка почињу да Писмо тумаче по
своме и свако га тумачи различито. Христос се молио Богу Оцу за јединство свих
који у Њега верују, апостоли су опомињали на једномисленост (Духом Светим),
говорили су о јединству вере. Показује се да без Цркве никакво јединство није
могуће. Поново се мора догодити Вавилонско „мешање језика“. У Цркви вера
хиљадама година остаје једна, иста и никад непроменљива. Али, код оних који су
одступили од Цркве вера се мења скоро сваки дан. Постојано се појављују нови
секташи и јеретици и сваки њихов учитељ проповеда другачије. Јасно је да без
Цркве пропада, пре свега, учење Христово и да се замењује краткотрајним људским
мудровањем…
Не, Христова
вера постаје јасна и недвосмислена за човека само када он нелицемерно верује у
Цркву; само тада бисер те вере и бива чист, само тада се не меша са гомилом
прљавог смећа свемогућих, самовољних мишљења и уверења. О свему томе говорио је
још апостол Павле, када је Цркву Бога Живога називао „стубом и тврђавом Истине“
(1.Тим. 3:15).
На тај начин при одвајању од Цркве, чак и хришћанско учење постаје нешто веома неодређено, неухватљиво, по жељи, стално променљиво.
Древна Црква
је са посебним напором одбранила ту истину једносуштности оваплоћеног Сина
Божијег са Богом Оцем, јер је била жељна истинске обнове људске природе,
успостављања „нове твари“ тј. Цркве. Непоколебива вера да је Син Божији, Друго
Лице Свете Тројице сишао на земљу, учинио се човеком, открио људима тајне
Царства Божијег, основао Цркву Своју на земљи, пострадао за грехе рода људског
и, победивши смрт васкрсао из мртвих, откривши људима пут ка богоуподобљењу и
обожењу не само по души, већ и по телу – управо таква вера је лежала у
унутрашњем мотиву, у основи свих догматских покрета IV века.
Зашто је
тако напрегнута била борба са аријанством? Зашто су аријанци наишли на тако
одлучан отпор, зашто им је св. Атанасије Велики, тај стуб Цркве Христове,
одрицао назив „хришћанин“? Заиста, аријанци су признавали Христово учење,
сматрали су Га чак Оваплоћеним Сином Божијим, само што тог Сина Божијег нису
сматрали равним и једносуштним Богу Оцу. Али ево шта пише св. Атанасије Велики:
„Они, који аријанце називају хришћанима, налазе се у великој и крајњој заблуди,
као они који не читају Писмо и уопште не познају хришћанство и хришћанску веру.
Заиста, то значи исто што и Кајафу назвати хришћанином, Јуду издајника
прибројати апостолима; тврдити да они, који су испросили Вараву а не Спаситеља,
нису учинили ништа лоше; доказивати да су Менеј и Александар људи добромислећи,
а да апостол лаже о њима. Али хришћанин то трпељиво не може слушати; а о ономе
ко се одважи да говори ово, нико неће претпоставити да при здравом уму“.
Савременом,
мало религиозном човеку, сви догматски спорови IV века учиниће се несхватљивим
па и бесмисленим. Међутим, „то је била борба два, до крајности противречна,
погледа на Христа: мистички – религиозно, у коме се Он јавља као извор живота,
спасења, бесмртности и обожења; и – рационалистичког, где се Христос представља
само као божански Учитељ и очекивани узор за Своје следбенике“. Питање је било,
у суштини, о томе да ли ће у будућности хришћанство остати религија са свом целокупношћу
његових светлих веровања и мистичких нада, или ће се разрушити у просту
философију са религиозном нијансом, каквих није било мало у то време. „Зато су
и о питањима о божанству Сина Божијег, која су дотицала најинтимнију страну
верујуће душе, расправљали на трговима и пијацама“.
Може се рећи
да је Црква одбранила једносуштност свог Оснивача са Богом Оцем; аријанци, људи
рационалистичког погледа, одрицали су једносуштност оваплоћеног Сина Божијег,
гледајући на Њега као на оснивача школе, коме већ није обавезно неопходно да
буде савршени Бог. Жеља да се буде „нова твар“, „обновљена природа“, другачије
речено – Црква Бога Живога, тражи да се призна пуно божанство Христово. „Бог је
постао човек, да би човек постао бог“. „Син Божији је постао син човечији, да
би синови човечији постали синови Божији“ – ето како одређују смисао
Богооваплоћења св.Иринеј Лионски и Атанасије Велики.
По учењу тих
великих Отаца Цркве, спасење је немогуће без оваплоћења и очовечења истинитог
Бога. „Ако се човек не би сјединио са Богом, не би могао да се учини
причасником нетрулежности“, говори св.Иринеј. „Ако би Син био твар, то би човек
још увек остајао смртним, не сјединивши се са Богом“, пише св. Атанасије.
Таквим мислима пуно је богослужење наше православне Цркве. Ево примера из само
једне службе на Рождество Христово: „Данас Бог на земљу сиђе, и човек на небеса
узиђе.“ „По слици и прилици грехом иструливши, виде Исус и спустивши небеса
сиђе и непроменљиво се усели утробу девичанску да у њој пропадљивог Адама
обнови“. „Да тако радостно кличе и сва твар да игра, дође Христос да је обнови
и спасе душе наше“. „Иструливши грехом како је по лику Божијем створен, сва та
трулежност истинита, и оно најбоље што је отпало од божественог живота, опет
обнавља мудри Творац.“ „Остваривши молитвену жељу људи се удостојише Божијег
христокрасног доласка, и сада благују у новом животу.“ „Да уздигнем и прославим
људску палу природу дођох јавно“ – ево које речи св. Црква слаже у уста Господа
који се рађа.
Православна
Црква је носилац идеје стварног спасења човека, његовог пуног поновног рођења,
обновљења, поновног стварања и обожења, што својим силама човек не може
достићи, колико год он мудровао. Да би Црква била управо Црквом – заједницом
обновљеног човечанства, потребно јој је оваплоћење Сина Божијег, и зато је за
црквене људе, који су примили сву висину религиозног идеала Свете Цркве, Исус
Христос увек био и јесте Син Божији, једносуштни Богу Оцу. „Други“, пише св.
Иринеј, “ не придају никакав значај силаску Сина Божијег и домостроју његовог
оваплоћења, које су Апостоли објавили и Пророци предсказали, да се кроз то мора
остварити савршенство наше људске природе. И такви људи морају бити прибројани
маловернима.“
У време Светог Иринеја, неки лажни учитељи су тврдили да се целокупно Христово дело, тобож,
састојало у давању новог закона уместо старог, који је Он укинуо. Свети Иринеј
супротно томе тврди, да нису нови закон и ново учење били циљ Христовог
доласка, већ управо поновно стварање пале људске природе. „Ако у вама“, пише
он, „изниче ова мисао: шта је ново донео Господ доласком својим?, знајте да је
донео све ново тиме што је принео Себе Самога и тиме обновио и оживотворио
човека.“
Ако неко
одбацује Цркву са њеним религиозним идеалом, то и Христос за њега, природно,
стаје у ред учитеља – мудраца, заједно са Будом, Конфучије, Сократом, Лао Цеом
и другима. При томе, Христос се показује као врло несамосталан учитељ. Услужна
наука указује на мноштво различитих извора, чак све до вавилонских изрека и
митова, одакле је, тобож, позајмљено Христово учење. Христос постаје налик на
нижеразредног мудраца, који саставља своје учење, не увек срећно сакупљајући из
различитих туђих књига. Непријатељи хришћанства са злурадошћу указују на те
резултате „научних истраживања“ и објављују да у суштини Исус Назарећанин и
није дао ново учење. Он је, кажу, само поновио оно што је било казано до њега,
а што би знали и без њега.
Међутим, за
оног ко верује у Цркву, све те речи о различитим „утицајима“ на хришћанство
немају ни најмањег смисла, јер је суштина Христовог дела, како је речено, не
само у учењу, већ у спасењу. „Бог је послао Сина Својега
Јединороднога, да живимо Њиме.“ (1.Јн. 4:6, упореди 5:13). Нека се у учењима
земних мудраца и срећу призраци истина, блиских хришћанству, али Христос, Син
Божији, је саздао Цркву, послао Духа Светога и тиме поставио почетак новом
животу, што ниједан мудрац из рода људског није могао учинити. Управо је за
стварање Цркве био неопходан силазак на земљу Сина Божијег и његова смрт на
крсту. И зато сви, који одвајају хришћанство од Цркве, пре или касније долазе
до богохулства, одбацивања Христа Богочовека, а долазе управо зато што при
одрицању Цркве Богочовештво Христово постаје небитно за њих.
