Литургија се служи не само да би се верни народ причестио и да би се поменули живи и упокојени. Пре свега, Евхаристија је Бескрвна Жртва благодарења Богу за сва Његова велика доброчинства, укључујући Стварање, Промишљање о свету и човеку, и Искупљење. А приношење жртве Богу је прва дужност свештеника.
Никада
свештеник, чак и ако у потпуној самоћи обавља богослужење, а тим више
литургију, не служи сам. Са њим су присутни и они које он помиње – упокојени,
прослављени и непрослављени свеци, анђели. А његов (возглас) „мир свима“, превазилазећи
све просторе и баријере, предаје се његовим блиским (људима) и чедима духовним,
живим и упокојеним, које он има у виду, вршећи своје усамљено богослужење за
ЦЕЛУ ЦРКВУ.
„Тајна
Евхаристије је Тајна над тајнама, у којој се видљива Црква преображава у Цркву
– Тело Христово, нови народ Божији, Храм Духа Светога. То се врши жртвом и
евхаристијском трпезом, коју је установио Сам Христос, на којој цела Црква (и
земаљска и Торжествујућа) приноси Богу, у име Христово, Жртву хвале, спомињући
Смрт и Васкрсење Господње.
И
прихватајући преобраћање Хлеба и Вина, нашег приношења и спомињања, у Тело и
Крв Христову, Црква се причешћује Њима у савршеном сједињењу са Њим“.
Примери
праксе служења Литургије без мирјана из Житија Светих Отаца и Отаца Атонских:
1. Свети и
праведни Алексеј Мечев: „Осам година ја сам служио литургију сваки дан у
празној цркви“, говорио је касније батјушка (свештеник). „Један протојереј ми
је рекао: Кад год прођем поред твоје цркве, сви код тебе звоне (певају). Улазио
сам у цркву – и тамо празно (нема никога)... Ништа ти неће успети, узалуд
звониш (певаш)". Али отац Алексије се тиме није смућивао (збуњивао) и
настављао је да служи“.
2. Свети Теофан Затворник. О њему је дословно написано следеће: Светитељ је редовно
служио Божанствену Литургију, увек сам, служио је ћутећи, а понекад је нешто
читао и певао. О келијнику оцу Евлампију тамо је записано да га је светитељ
само повремено примао, као и настојатеља пустиње архимандрита Аркадија и
духовника игумана Тихона.
Иначе, тамо
може се пронаћи следећи опис. Године 1872. свети Теофан је својим рукама
подигао малу црквицу код себе у келијама, одвојивши за њу део највеће
просторије – гостионице, где је и почео да обавља све црквене службе потпуно
сам, без саслужитеља. Пошто је наложио на себе велики подвиг строгог затвора,
он више никога није примао, осим настојатеља пустиње архимандрита Аркадија,
свога духовника игумана Тихона и свога келијника. Светитељ-затворник је 10
година служио Литургију у својој келијској црквици недељом и празницима, а
последњих 11 година свакодневно. На питање једног од својих најближих
поштовалаца, како он служи Литургију сам, светитељ је одговорио: „Служим по
служебнику, ћутећи, а понекад и запевам...“
3. У
мемоарима, у успоменама митрополита Венијамина (Федченкова) о Светом Теофану
(Бистрову) Полтавском записано је, да је владика служио Литургију свакодневно „сам, без
људи са стране“.
4. У житију Светог Спиридона Тримитунтског има веома занимљив тренутак о усамљеној служби у
храму: Једном је Свети Спиридон ушао у цркву у свом граду у време вечерње.
Десило се тако, да у цркви није било никога, осим свештенства. Али, без обзира
на то, он је наредио да се запали много свећа и кандила, и сам је стао пред
олтаром у духовном умиљењу. И кад је он у одређено време возгласио: „Мир
свима!“ – а није било народа, који би дао уобичајени одговор на возглас
светитеља "мир свима", одједном се чуло одозго велико мноштво
гласова, који су возглашавали: „И духу твојему“.
Тај хор је
био велики и усклађен и милозвучан бољи од сваког људског певања. Ђакон, који
је читао јектеније, дошао је у ужас, слушајући после сваке јектеније неко
чудесно певање одозго: „Господи, помилуј!“ Ово појање чули су чак и они, који
су били далеко од цркве, од којих су многи ужурбано пошли ка њему, па како су
се приближавали цркви, чудесно певање им је све више испуњавало уши и веселило
(услађивало) њихова срца. Али кад су они ушли у цркву, нису видели никога, осим
светитеља (Спиридона) са неколицином црквених служитеља, и већ нису више чули
небеско појање, због чега су дошли у велико чуђење.
5. Из
духовног Луга Светог Јована Мосха (гл. 199): Један старац светог живота служио је
Литургију по јеретичком чину (обреду) грешком и незнањем, иако су анђели увек
били са њим. И тада је, по Промислу Божијем, дошао к њему ђакон, који је указао
да старац греши (у чину литургије). Старац није хтео да верује, па је затим
упитао анђеле:
- Ево, шта
ми говори ђакон. Да ли је то истина?
- Послушај
га, он тачно говори – одговорили су му анђели.
- Зашто ми
ви то нисте рекли?
- Бог је
тако уредио, да људи буду исправљани од људи, - одговорили су анђели.
Од тог
времена старац се исправио у служби и одао је благодарност Богу и брату
(ђакону).
6. Болотов у
својој „Историји Цркве“ помиње, да је свештеномученик Лукијан у тамници служио
Литургију сам на својим грудима, јер после мучења он није могао да устане.
7. Свети
праведни Јован Кронштатски о помену на проскомидији: „извадити честицу” је
скупље (драгоценије) од архијерејске молитве; јер она ће се у своје време
спустити у Крв Јагњетову са молитвом: „Омиј (опери), Господе, грехе овде
поменутих Часном Крвљу Твојом молитвама светих“. Управо те молитве Богородице и
Светих су драгоцене; зато се они и помињу; а Свети ће се помолити зато што они
у виду честица леже поред споменутих живих и упокојених. Они су блиски, они су
једно... Али ипак у почетку није о њима речено, него „омиј (опери)“, Сам
Господе, „овде поменуте Часном Крвљу Твојом“.
8. На Атону
анахорети (отшелници) служе у келијама појединачно или по два човека.
Извор: ,,Борба за веру"
