То што вас је Господ призвао у веру, не тражи ништа посебно, само да будете искрено одани вери. Будите такође благодарни што вас је Господ призвао из таме у светлост (1, п. 89, стр. 75).
Како сте описали себе – испада да сте неродна смоква. И шта сад? Таква свест врло је корисна код ревности за спасење, јер ову ревност природно распламсава, ма колико да је брзо почела да се гаси или хлади... Ако на поменути начин оживљавате ревност, онда се потрудите да што чешће узводите себе у такву свест о бесплодности, па вам она неће дати да останете без плода, када је тај плод у вашој власти (1, п. 117, стр. 119-120).
Док је ревност јака, непријатељ обично не прилази ревнитељу, но када се ревност мало засити и када њен жар ослаби, он већ почиње да се приближава, и, што је код њега главно – да сасвим хлади ревност... У мери хлађења ревности, одступа и благодат... Опасност од пада је близу. Непријатељ почиње да буди склоности ка пређашњим рђавим делима. И чим успе да гурне човека у неки грех, он се утврђује (над њим), почињући да га гони и да му се свети за све оно време супротстављања (1, п. 185, стр. 208).
Ревност је дело благодати и сведочанство да
је ова благодат неодступно у вама, да производи благодатни живот... Док постоји
ревност, присутна је и благодат Духа Светога. Она је – огањ (3, п. 384, стр.
24-25).
Благотворан је труд оних који здравим расуђивањима разбијају лаж што се подиже против истине Васкрсења. Читај таква расуђивања и наоружавај се њима; при томе не буди лењ да правиш све више и више простора за улазак силе Васкрсења Христовог у тебе. Што више то будеш чинио, више ћеш дисати ваздух Васкрсења и бити безбеднији од свих стрела ђавољих усмерених против те истине. Питаш, шта је потребно за то? Ништа посебно: буди оно што треба да будеш по завету датом приликом светог Крштења, које је наше васкрсење. Јеси ли пљунуо на сатану и на сва дела његова? Настави да се тако држиш у односу на њега. Јеси ли се сјединио са Христом? Остани са Њим. Дела таме и светлости су очигледна. Бежи од једних и приањај уз друга. Али то чини без икаквих уступака, чак и најмањих, како би норма твога живота било следеће: нема заједницу светлост са тамом, нити Христос са велијаром (43, стр. 48-49).
Рече Господ Аврааму: пођи из земље своје, од рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти показати (Пост. 12,1). Ово је очигледно слика оне измене срца која се догађа код истински верујућих, када искрено узимају на себе крст свој и крећу за Христом. Самооодбацивањем они остављају оца свога – егоизам; остављају род свој – своје личне греховне склоности, страсти и навике, распињући их одлучношћу да непоколебљиво у свему следе страстоубиствене заповести Господње; остављају земљу своју, целокупну област греха, свет са свим његовим прохтевима, распињући га одлучношћу да буду туђи за њега, чак и уколико то подразумева неопходност да претрпе губитак имовине и друштвеног положаја, па и смрт (43, стр. 38-39).
...Сва је сила у непрестаном осећању према Богу, које човек треба да гаји како год уме. То је закон! Чим то осећање постоји, оно замењује сва правила; а када га нема, никакав напор око читања не може да га замени. Молитвословља су намењена да хране то осећање, и чим га не хране, узалуд су (3, п. 434, стр. 77).
И одлазак пешке на молитву погодан је за вежбање ревности према Богу (3, п. 489, стр. 158).
Суштина хришћанског живота састоји се у Богоопштењу... испрва обично скривеном не само од других, него и од себе. Видљиво сведочанство о њему, или пак оно које се осећа унутра у нама, јесте жар делатне ревности (68, стр. 9).
...Ревност је неисцрпни источник добрих дела и целокупног богоугодног живота – то је купина која гори у срцу и не сагорева. Заградите извор и престаће да тече освежавајућа и оживљујућа вода; пригушите ревност, па ће престати свако чињење добра и свака мисао о Богоугађању. Угасите огањ, па неће остати ни светлости ни топлоте; угасите ревност, па ће душа престати да тежи ка било каквом добру и сасвим ће се охладити за живот по Богу (34, стр. 25-26).
Ревновање за напредак у добрим делима која стварају светост представља љубав на делу. Вера и нада су за ревновање исто што и ваздух, влага и топлота за за семе које се развија (41, стр. 67).
...Нико нека не помишља да сам од себе роди такву силу живота: за њу се треба молити и бити спреман за њено примање. Огањ ревности са силом – то је благодат Господња. Дух Божији силази у срце и почиње да делује у њему, не само свеобухватном него и сведелатном ревношћу (68, стр. 14).
Сила ревности и напоран рад брзо чине хришћанина у свему
савршеним и припремљеним за свако добро дело – са светлим погледом ума и у
свему очишћеним појмовима, са чистим срцем, испуњеним сваком добротом и
бестрашћем које је могуће на земљи, са одрицањем од свега, са пуноћом
унутрашњег живота која се
преизлива и на целокупно окружење способно и спремно да прими његове токове
(59, стр. 25-26).
