1. Веома је тужно што нема мира, већ неких неспоразума, негодовања, туге,
прекора, сумњи и општег захлађења.
Штавише, ако не дођемо себи, онда смо близу потпуног колапса. Јер Господ каже: „Свако царство које се раздијели
само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће
се одржати“ (Мт. 12:25).
То значи да смо још духовно неискусни, нисмо се научили јеванђељској
мудрости како да савладамо таква искушења, па ћемо, ушавши у последња времена,
пропасти са свима онима који су туђи јеванђелском животу. Као што је речено: „Тада ће се многи
саблазнити... и омрзнути један другога... Изато што
ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих“ (Мт. 24:10,12).
Ето где је опасност! Свађе не могу
бити између анђела, а ако дође до свађе или нечег сличног, онда то значи да обе
стране нису свете, криве су обе стране.
Зато се потрудите да вратите мир.
Замолите једни друге за опроштај.
2. Ми смо
хришћани, Христови ученици, и треба да поступамо како доликује
хришћанима. Јер у обичајима овога света је освета,
враћање злом за зло. А по закону
Христовом свако зло треба да се победи добрим.
„Никоме не узвраћајте зло за зло“, каже свети апостол, „настојте добро чинити пред свима људима.
Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте
мир са свима људима“
(Рим. 12:17-18).
3. Да би се
победило ширење зла и осветољубивости међу људима, спремних и за мали преступ узвратити све већом осветом, у Старом завету је дат закон
правде: какво ти је зло учињено, треба да одговориш преступнику истим
злом. А у Новом Завету је проповедан виши закон, закон духовне љубави.
„Чули сте“, каже Господ, „да је казано: Око за око и зуб за зуб (3. Мој.
24,20). А ја вам кажем да се не
противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други“
(Мт. 5:38-39). И какве су се чудесне
промене догодиле у души преступника, када су истинске слуге Божије с
расуђивањем, у духу кротости и смирења, спровели у дело ове речи
Христове! Да, закон опроштаја личних
увреда јачи је од сваке освете, јер освета не гаси, већ распламсава злобу. Док је љубав способна да од вука направи
кротко јагње.
4. Да ли те
је повредио ближњи? Он није повредио
тебе, већ пре свега себе. Јер постаде
преступник пред Богом. А ти, као одговор њему, све напоре уложи у то, да се држиш закона јеванђелске
љубави. „Не дај да те зло побиједи“, каже овај закон, „него побиједи зло добром“ (Рим.
12:21). И тада ће се зло које ти је
учинио ближњи твој претворити у велико добро – у венац истинског ученика
Христовог.
5. Сви смо
духовно слаби, сви смо грешни. Ми међусобно и стално узнемиравамо и вређамо једни
друге и сасвим је природно да једни другима
међусобно опраштамо. Ово је обележје
нашег хришћанства. „Ако дакле“,
каже наш божански учитељ Христос, „принесеш
дар свој жртвенику (тј.
стојиш на молитви) и ондје се сјетиш да твој брат има нешто против
тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири
са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо,
док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда
слуги и у тамницу да те не вргну“ (Мт. 5: 23-25). Поред
наших ближњих, са којима се увек
морамо мирити, још увек постоји велики ривал – ово је јеванђељска реч. Ово је врста ривала који ће нас довести до
Врховног Судије на дан Страшног суда!
Зато, док још има времена, морамо учинити све да се помиримо са овим
ривалом. И помиривши се са јеванђелском
речју, понизивши се у свом животу пред
њом, живећемо у миру са браћом по вери.
6. Обратите пажњу да, по речи Спаситеља нашег, морамо тражити помирење са
ближњима, не само када смо криви пред њима, него и када се не осећамо кривим за
себе, али знамо да неко од наше браће духом има било шта против нас. А ми обично одговарамо: „Нисам крив и нећу
тражити опроштај“. У овом случају желимо
да се осветимо, макар и хладним погледом или речју. На увреду одговарамо увредом, као да се
светимо ближњем. Тако из малог зрна
песка безначајног преступа понекад израстају планине непријатељства и мржње. Али чак и у ситним осећањима огорчености, ми
смо „у паклу“, како каже авва Доротеј.
Одговарајући на увредом на увреду, сами себи наносимо велику
штету. Непријатељ је одапео стрелу на
тебе, стрела је пала у близини, а ти си је зграбио и забио је у своје срце -
ето шта значи бити огорчен.
7. Сећање на огорченост је злопамћење, жеља за осветом, зле жеље према
ближњем. У свему томе нема ни трага
хришћанству. Практично, то је паганизам,
безбожништво. Али такав је обичај овога
света, такво је духовно наслеђе које се преноси са родитеља на децу, са дедова
на унуке. Зато безбожни свет не може
изаћи из лавиринта зла и злобе, па се зато каже: „свијет сав у злу лежи“
(1. Јн. 5, 19). И ако не престанемо да
будемо своји, ако не превазиђемо себе, следећи Христово учење, ако не разрушимо
лавиринт огорчености, осветољубивости и злобе уопште, не можемо се спасти.
8. Ко у свом
срцу носи негодовање на ближње, за време живота је у паклу, јер у његовом срцу нема
мира. Ако нема мира, нема ни срдачне
молитве. А без молитве, као и без
дисања, нема духовног живота. У том
стању душа постаје хладна, вене, оболева, смрзава се, па чак и потпуно умире,
јер тамо где нема мира, тамо нема ни Бога. Мир је плод хришћанске љубави. Мир и љубав су нераскидиво повезани у
Христу. „Љубав
дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не
чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не
радује се неправди,а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада,
све трпи“ (1. Кор. 13,4-7). Ако ово немамо, онда, несумњиво, нема ни љубави. Ако нема љубави, нема ни хришћанства.
9. Пребивање у јеванђелској љубави је пребивање у БогуПо својој духовности, Бог се не може
видети телесним очима, али је ово Несхватљиво биће је са нама када љубав
пребива у нама. „Бог је љубав“, каже Свети апостол Јован Богослов, „и који пребива у
љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1. Јн. 4, 16). Закључите о присуству ове љубави присуством
оних врлина које горе помиње свети апостол Павле, где прво место заузимају мир,
благост, снисходљивост, покорност, доброчинство, доброта, милосрђе. „Од ове
љубави нико нема веће“,
каже Спаситељ, „да ко живот свој положи за
пријатеље своје“ (Јн.
15:13). А Свети Оци, тумачећи ове речи,
говоре: трпљење према недостацима других, снисхођење према њиховим гресима
према нама, равно је проливању крви за живот ближњег. Опростити ближњима, помирити се са њима, значи
остварити највишу хришћанску љубав према њима.
10. „На мир нас је позвао Бог“, пише апостол (1. Кор. 7:15). О томе морамо водити рачуна на сваки могући
начин, јер носимо име Христово на себи.
А да се оно у нама не би хулило, треба да будемо потчињени јеванђелском
учењу.
11. Морамо се помирити једни са другима и наставити
да се стално и брзо
миримо. Јер сва наша огорченост једних на друге има своје позитивно значење. Они су школа духовног живота у којој се можемо и
морамо научити вештини невидљивог ратовања.
Морамо научити како да у јеванђелском духу победимо све врсте искушења. Губитак мира је поука, може се тумачити на
различите начине: себи и ближњем можете донети знатну духовну штету, а можете донети
и велику корист. Анђели не греше, демони
се не кају. Ми, слаби, тежимо да радимо и једно и друго. Анђели се не свађају,
демони се не мире. Ако нисмо анђели, да
ли је заиста потребно да постанемо попут демона?
12. Мирно
схватите своје међусобне притужбе и схватићете да се све ово није догодило без
интрига непријатеља. Зар не знаш да смо
ми, живећи у овом свету, као зрна у решету које протреса невидљива рука кнеза
овога света, ђавола?! Не скачу сама зрна
у решето, гуркају, туку се. Дакле, не огорчавамо сами једни друге – нас подстичу, гурају бестелесни духови зла, без борбе са
њима немогуће је имати међусобни мир.
„Јер не ратујемо против крви и тијела (тј. не против људи – О.Е.), него против
поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у
поднебесју“ (Еф. 6:12).
Полазећи од
ове истине, морамо са посебном марљивошћу уништити дело демона. Морамо се помирити једни са другима и свим
срцем опраштати једни другима све врсте огорчености, вољних и невољних. Опростити и заборавити! Тада ћемо имати смелости да сваки дан без
осуде изговарамо „Оче наш“: „И опрости нам дугове наше, као што и ми
опраштамо дужницима нашим“. У супротном,
ову молитву не можемо изговорити.
„Обуците
се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту,
смиреноумље, кротост, дуготрпељивост,подносећи један другога, и опраштајући
један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и
ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир
Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у једноме тијелу, и будите захвални.“ (Кол.
3:12-15). Амин.
Извор: Књига Ане Илинске "Исповедници и исповеднице XX века"
