Схимонах Епифаније Чернов: О миру

схимонах Епифаније(Чернов)

1. Веома је тужно што нема мира, већ неких неспоразума, негодовања, туге, прекора, сумњи и општег захлађења.  Штавише, ако не дођемо себи, онда смо близу потпуног колапса.  Јер Господ каже: „Свако царство које се раздијели само у себи, опустјеће; и сваки град или дом који се раздијели сам у себи, неће се одржати“ (Мт. 12:25).  То значи да смо још духовно неискусни, нисмо се научили јеванђељској мудрости како да савладамо таква искушења, па ћемо, ушавши у последња времена, пропасти са свима онима који су туђи јеванђелском животу.  Као што је речено: „Тада ће се многи саблазнити... и омрзнути један другога... Изато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих“ (Мт. 24:10,12).  Ето где је опасност!  Свађе не могу бити између анђела, а ако дође до свађе или нечег сличног, онда то значи да обе стране нису свете, криве су обе стране.  Зато се потрудите да вратите мир.  Замолите једни друге за опроштај.

2. Ми смо хришћани, Христови ученици, и треба да поступамо како доликује хришћанима.  Јер у обичајима овога света је освета, враћање злом за зло.  А по закону Христовом свако зло треба да се победи добрим.  „Никоме не узвраћајте зло за зло“, каже свети апостол, „настојте добро чинити пред свима људима.  Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима“ (Рим. 12:17-18).

3. Да би се победило ширење зла и осветољубивости међу људима, спремних и за мали преступ узвратити све већом осветом, у Старом завету је дат закон правде: какво ти је зло учињено, треба да одговориш преступнику истим злом.  А у Новом Завету је проповедан виши закон, закон духовне љубави.  „Чули сте“, каже Господ, „да је казано: Око за око и зуб за зуб (3. Мој. 24,20).  А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други“ (Мт. 5:38-39).  И какве су се чудесне промене догодиле у души преступника, када су истинске слуге Божије с расуђивањем, у духу кротости и смирења, спровели у дело ове речи Христове!  Да, закон опроштаја личних увреда јачи је од сваке освете, јер освета не гаси, већ распламсава злобу.  Док је љубав способна да од вука направи кротко јагње.

4. Да ли те је повредио ближњи?  Он није повредио тебе, већ пре свега себе.  Јер постаде преступник пред Богом.  А ти, као одговор њему, све напоре уложи у то, да се држиш закона јеванђелске љубави.  „Не дај да те зло побиједи“, каже овај закон, „него побиједи зло добром“ (Рим. 12:21).  И тада ће се зло које ти је учинио ближњи твој претворити у велико добро – у венац истинског ученика Христовог.

5. Сви смо духовно слаби, сви смо грешни.  Ми међусобно и стално узнемиравамо и вређамо једни друге и сасвим је природно да једни другима међусобно опраштамо.  Ово је обележје нашег хришћанства.  „Ако дакле“, каже наш божански учитељ Христос, „принесеш дар свој жртвенику (тј. стојиш на молитви) и ондје се сјетиш да твој брат има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу с њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну“ (Мт. 5: 23-25).  Поред наших ближњих, са којима се увек морамо мирити, још увек постоји велики ривал – ово је јеванђељска реч.  Ово је врста ривала који ће нас довести до Врховног Судије на дан Страшног суда!  Зато, док још има времена, морамо учинити све да се помиримо са овим ривалом.  И помиривши се са јеванђелском речју, понизивши се у свом животу  пред њом, живећемо у миру са браћом по вери.

6. Обратите пажњу да, по речи Спаситеља нашег, морамо тражити помирење са ближњима, не само када смо криви пред њима, него и када се не осећамо кривим за себе, али знамо да неко од наше браће духом има било шта против нас.  А ми обично одговарамо: „Нисам крив и нећу тражити опроштај“.  У овом случају желимо да се осветимо, макар и хладним погледом или речју.  На увреду одговарамо увредом, као да се светимо ближњем.  Тако из малог зрна песка безначајног преступа понекад израстају планине непријатељства и мржње.  Али чак и у ситним осећањима огорчености, ми смо „у паклу“, како каже авва Доротеј.  Одговарајући на увредом на увреду, сами себи наносимо велику штету.  Непријатељ је одапео стрелу на тебе, стрела је пала у близини, а ти си је зграбио и забио је у своје срце - ето шта значи бити огорчен.

7. Сећање на огорченост је злопамћење, жеља за осветом, зле жеље према ближњем.  У свему томе нема ни трага хришћанству.  Практично, то је паганизам, безбожништво.  Али такав је обичај овога света, такво је духовно наслеђе које се преноси са родитеља на децу, са дедова на унуке.  Зато безбожни свет не може изаћи из лавиринта зла и злобе, па се зато каже: „свијет сав у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19).  И ако не престанемо да будемо своји, ако не превазиђемо себе, следећи Христово учење, ако не разрушимо лавиринт огорчености, осветољубивости и злобе уопште, не можемо се спасти.

8. Ко у свом срцу носи негодовање на ближње, за време живота је у паклу, јер у његовом срцу нема мира.  Ако нема мира, нема ни срдачне молитве.  А без молитве, као и без дисања, нема духовног живота.  У том стању душа постаје хладна, вене, оболева, смрзава се, па чак и потпуно умире, јер тамо где нема мира, тамо нема ни Бога.  Мир је плод хришћанске љубави.  Мир и љубав су нераскидиво повезани у Христу.  „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди,а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи“ (1. Кор. 13,4-7).  Ако ово немамо, онда, несумњиво, нема ни љубави.  Ако нема љубави, нема ни хришћанства.

9. Пребивање у јеванђелској љубави је пребивање у БогуПо својој духовности, Бог се не може видети телесним очима, али је ово Несхватљиво биће је са нама када љубав пребива у нама. „Бог је љубав“, каже Свети апостол Јован Богослов, „и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1. Јн. 4, 16).  Закључите о присуству ове љубави присуством оних врлина које горе помиње свети апостол Павле, где прво место заузимају мир, благост, снисходљивост, покорност, доброчинство, доброта, милосрђе.  „Од ове љубави нико нема веће“, каже Спаситељ, „да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15:13).  А Свети Оци, тумачећи ове речи, говоре: трпљење према недостацима других, снисхођење према њиховим гресима према нама, равно је проливању крви за живот ближњег.  Опростити ближњима, помирити се са њима, значи остварити највишу хришћанску љубав према њима.

10. „На мир нас је позвао Бог“, пише апостол (1. Кор. 7:15).  О томе морамо водити рачуна на сваки могући начин, јер носимо име Христово на себи.  А да се оно у нама не би хулило, треба да будемо потчињени јеванђелском учењу.

11. Морамо се помирити једни са другима и наставити да се стално и брзо миримо.  Јер сва наша огорченост једних на друге има своје позитивно значење.  Они су школа духовног живота у којој се можемо и морамо научити вештини невидљивог ратовања.  Морамо научити како да у јеванђелском духу победимо све врсте искушења.  Губитак мира је поука, може се тумачити на различите начине: себи и ближњем можете донети знатну духовну штету, а можете донети и велику корист.  Анђели не греше, демони се не кају.  Ми, слаби, тежимо да радимо и једно и друго.  Анђели се не свађају, демони се не мире.  Ако нисмо анђели, да ли је заиста потребно да постанемо попут демона?

12. Мирно схватите своје међусобне притужбе и схватићете да се све ово није догодило без интрига непријатеља.  Зар не знаш да смо ми, живећи у овом свету, као зрна у решету које протреса невидљива рука кнеза овога света, ђавола?!  Не скачу сама зрна у решето, гуркају, туку се.  Дакле, не огорчавамо сами једни друге – нас подстичу, гурају бестелесни духови зла, без борбе са њима немогуће је имати међусобни мир.  „Јер не ратујемо против крви и тијела (тј. не против људи – О.Е.), него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју“ (Еф. 6:12).

Полазећи од ове истине, морамо са посебном марљивошћу уништити дело демона.  Морамо се помирити једни са другима и свим срцем опраштати једни другима све врсте огорчености, вољних и невољних.  Опростити и заборавити!  Тада ћемо имати смелости да сваки дан без осуде изговарамо „Оче наш“: „И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“.  У супротном, ову молитву не можемо изговорити.

 „Обуците се, дакле, као изабраници Божији, свети и љубљени, у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост,подносећи један другога, и опраштајући један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама, тако и ви. А поврх свега тога, обуците се у љубав, која је свеза савршенства. И мир Божији нека влада у срцима вашим, на који сте и позвани у  једноме тијелу, и будите захвални.“ (Кол. 3:12-15).  Амин.


Извор:  Књига Ане Илинске "Исповедници и исповеднице XX века"

Огњен Војводић: Дијалекатска или духовна аутокефалност „македонске цркве“ и нације?

Политичке нације југословенског и совјетског програма, креиране католичким колонијализмом или под османском окупацијом, легализоване комунистичком политиком, и данас служе као средство разградње држава и народа

Питање „раскола“ епархија Српске православне цркве на простору Социјалистичке републике Македоније у вријеме Социјалистичке Југославије (самопрозваних Македонска православна црква) и њихово канонско признавање од стране СПЦ, под називом Македонска православна црква, не може се разумјети ван политичког пројекта Социјалистичке републике Македоније, тј. ван пројекта македонске нације и македонског језика у Социјалистичкој Југославији. Такође, не може се разумјети ван њемачког (аустрославистичког) југословенског језичког пројекта Аустроугарске монархије, као програма католичке мисије међу словенском народима Балкана и на дијелу данашње Украјине под аустрoугарском окупацијом. Формирање Републике Македоније у Социјалистичкој Југославији је програм комунистичке политике креирања политичких нација и социјалистичких република, а разградње историјских народа и држава, као што је у СССР-у креирана украјинска нација и република.

Југословенски језички пројекат није само комунистичка креација, већ континуитет југословенске језичке политике Краљевине Југославије од 1918. године, када је српски језик уставно преименован, а као континуитет програма аустрославистичке колонијалне културне политике – званично од оснивања Југословенске академије знаности и умјетности 1866. године у Аустроугарској (у Загребу). Југословенска академија је програм римокатоличке мисије на Балкану, у сврху формирања словенске римокатоличке нације на Балкану. Оснивач и покровитељ Југословенске академије био је њемачки бискуп Јосип Штросмајер, а први предсједник – католички фратар филолог Фрањо Рачки. Објекат обраде југословенског језичког програма је српски језик и ћириличко писмо. Прво преименовање тј. двоименовање српског језика је спровела Југословенска академија објављивањем Речника српског или хрватског језика, у чему су учествовали српски филолози, сарадници аустрославистичког програма.

Аустрославистички југословенски језички програм се састојао у издвајању и кодификовању дијалеката историјских словенских језика у посебне нове националне језике, као основе за креирање нових словенских политичких нација. Тако је српски језик разграђиван кодификовањем српских дијалеката као нових „књижевних језика“ нових назива, ван структуре и континуитета српског књижевног језика. После првог преименовања тј. двоименовања српског језика у „српски или хрватски“, проглашењем једног српског дијалекта језиком другог назива језика, отворен је процес разградње српског језика по дијалекатској основи. У Социјалистичкој Југославији су јужни српски староштокавски дијалекти преименовани у македонски језик, и препуштени политичкој асимилацији од јужних српских сусједа, и европској колонијалној културној политици.

У југословенском језичком пројекту преименовања српског језика статус независног националног језика прво је добио штокавски српски дијалекат ијекавског изговора, који је проглашен за „хрватски језик“ (који се и поред измишљања и искривљивања ријечи не разликује од штокавског најпростијег караџићевски кодификованог сељачког српског говора). Зашто би онда било политички и лингвистички нелогично што су југословенски комунисти за „македонски језик“ прогласили староштокавски дијалекат српског језика који сe разликује од  српског стандардизованог дијалекта? У Уставу Краљевине Југославије је као посебан био признат и „словеначки језик“ који није различитији дијалекат од српског штокавског дијалекта него што је то „македонски“. У Уставу Краљевине Југославије службени језик је био српско-хрватско-словеначки, троимени језик троименог народа. Колико је југословенски језички програм био римокатолички политички пројекат свједоче чињенице да су у Краљевини Југославији статус независног националног назива добили „хрватски језик“ (као језик римокатоличке заједнице), који је исти српски ијекавски штокавски, и „словеначки језик“ (римокатоличке заједнице), а није добио „македонски“ дијалекат који се од штокавског, стандардизованог као српски, не разликује мање од „словеначког“, тј. словеначки и македонски дијалекти се подједнако разликују од штокавског, названог српски.

У аустрославистичком католичком и затим комунистичком југословенском језичком пројекту су формиране југословенске нације: словеначка, хрватска, бошњачка (од словенског становништва исламизираног у периоду османске окупације), македонска, црногорска. После рушења Аустроугарске, југословенски језички програм су спроводиле Краљевина Југославија и Социјалистичка Југославија, а после Првог свјетског рата је био подржан и од евроатлантске и англосаксонске политике у сврху фрагментације српског православног простора.

Мисија Македонија: „Посвађај па владај“

Комунистичко руководство Социјалистичке Македоније је према српском народу спроводило својеврсну језичку асимилацију на основу различитог локалног дијалекта српског језика који је прогласило засебним језиком „македонске нације“, а који је већим дијелом некултивисани сеоски говор кодификован као књижевни језик. Комунистичка власт је креирала идентитет македонске нације као мјешавину политике племенске припадности и политике локалног дијалекта, пробугарске племенске политике, племенске антигрчке политике, комунистичке атеистичке идеологије, програмског повратка паганству… У комунистичком македонском мијешању постоји и мржња према словенству, и блгарско-пагански национализам преузимања православних  српских и грчких храмова, има и политике против Фанара и сарадње са Фанаром у „грчкој“ паганској племенској антисловенској агенди, који сада користи Македонску ПЦ као средство против уједињења словенских православних народа (какав је случај признавање Православне украјинске цркве од Цариградске патријаршије). Формирање републике Македоније и македонске нације је програмски повезано са националним бугарским програмом, који је формирање Р. Македоније видио као проширење бугарског националног простора. Такође, комунистичко креирање Р. Македоније је било креирање конфликта између православних словенских народа Бугара и Срба, као што је радила Аустроугарска монархија.

Комунистичка стратегија креирања нација се састоји у одређивању једног топонима као географске одреднице ограничене области у коју се учитава идентитет нове нације на основу племенске и локалне менталитетске и идеолошке припадности. Такве хибридне нације креиране су као лабораторијски вируси ради разградње историјских народа и култура, и присвајања повијести древних народа. Резултат језичко-националне асимилације у СР Македонији је свођење српског становништва на око 2 одсто, што показује да је припадност српском народу сведена на један дијалекат српског језика а македонски словенски идентитет на други српски дијалекат, тј. да су дијалекти једног језика постављени као генетске границе народности. Тако је креирана и украјинска нација у католичком и комунистичком програму, на односу дијалекатске разлике у руском језику, на програмском повратку паганизму и формирању партијске цркве ради одузимања имовине историјске и канонске православне цркве. (Подсјетимо, атентатор на Краља Југославије, Александра, је био припадник пробугарске партије која је сматрала да је Краљевина Југославија заузела одређене  бугарске просторе после Првог свјетског рата, јер је Бугарска била на страни Аустроугарске и под влашћу њемачке династије).

Република Македонија се раздружила са Социјалистичком Југославијом референдумом 1991. године (када је почео ратни распад СФР Југославије сецесијом република Словеније и Хрватске, затим Босне и Херцеговине). Затим је услиједио спор Р. Македоније са Грчком око назива државе, јер је Македонија историјски древни назив  ширег простора од републике С. Македоније, који обухвата дијелове данашње Бугарске, Србије и Грчке у највећем дијелу. Грчка је због тога имала озбиљне опструкције на државном нивоу од стране структура евроатлантске алијансе. Због тог спора се до прије три године Р. Македонија формално називала Бивша југословенска република Македонија, кад је 2019. у споразуму са Грчком промијенила назив у Република Сјеверна Македонија, ради уласка у НАТО и ЕУ. Грчка је била блокирала чланство С. Македоније у НАТО и због могућности територијалних претензија на основу тог назива, путем повијесног права на простор Македоније. Такву политичку и војну снагу нема С. Македонија, али би могла бити средство атлантистичких аспирација, посебно преко албанских националних и исламских аспирација на Балкану. Разлог грчког захтјева за заштиту својих историјских и политичких права у Европској унији од културне политике С. Македоније је њемачки и комунистички југословенски програм разградње историјских држава и народа.

Све политичке нације југословенског програма (као и политичке нације Совјетског Савеза), креиране католичким колонијализмом или под османском окупацијом, касније легализоване комунистичком југословенском политиком, и данас служе као средство евроатлантског и исламског империјализма. Зато је стратешка грешка Руске православне цркве додјељивање или прихватање назива Украјинска православна црква умјесто одреднице Руска. Тиме је легализован совјетски модел креирања социјалистичких политичких нација које су по својој природи средство разградње државе и народа.

 

Комунистичка дијалекатска племенска „Македонска православна црква“

У Другом свјетском рату, нацистичка Њемачка је окупирала Краљевину Југославију, а Бугарска је у саставу Вермахта окупирала југоисточни простор Краљевине Југославије – Вардарску Србију. Окупациона власт је један дио српског свештенства ликвидирала а други дио протјерала, као митрополита скопског Јосифа Цвијовића и владику злетовско-струмичког Викентија Проданова. Бугарска православна црква је на окупираном подручју успоставила управу са бугарским владикама и свештенством. Западни дио Вардарске Македоније је окупирала војска фашистичке Италије и прикључен је италијанској Албанији. Након ослобођења од нацистичке окупације формирана је Социјалистичка Југославија и у њеном саставу Социјалистичка република Македонија. Синод СПЦ је октобра 1944. донијео одлуку о повратку прогнаних владика и свештеника у своје епархије и парохије, али комунистичка власт није дозволила повратак српског свештенства и народа, као што у истом програму прогона српског народа није био дозвољен повратак српског становништва и свештенства на Косово и Метохију после прогона од нацистичког окупатора и албанске војске Вермахта. Тиме је почео комунистички прогон цркве у СР Македонији и рад комунистичке власти на формирању такозване Македонске православне цркве Социјалистике републике Македоније. Таквим је системом Социјалистичка Југославија креирала социјалистичке републике а према републичким границама и нове нације и вјерске „црквене“ заједнице.

Истим методом је вршен прогон православне цркве и српског православног народа у читавој СФР Југославији, у којој су проглашена три нове политичке нације: Македонци, Муслимани, Црногорци. На примјер, на простору Социјалистичке републике Црне Горе су у вријеме рата комунисти убили скоро све православне свештенике и митрополита, али после рата нису успјели да преименују српски језик, јер су се томе противили и многи комунистички кадрови, и нису успјели да преименују назив Српске православне цркве и формирају Црногорску православну цркву, иако је владика био припадник племена „Старе Црне Горе“, а тиме нису успјели да формирају црногорску нацију. Наиме, после распада С. Југославије, власт комунистичког континуитета је  формалноправно преименовала српски језик и прогласила нови назив службеног језика – „црногорски језик“ и формирала партијско-племенску Црногорску православну цркву, која је остала на нивоу секте.

Сврха формирања Македонске православне цркве, као и Социјалистичке Републике Македоније, је прогон православља и онемогућавање саборности православних народа, као раздвајање српског и грчког народа. Формирање МПЦ и СР Македоније је и дио процеса формирања Велике Албаније као атлантске агенде од почета прошлога вијека. Почело је прогоном православног свештенства и народа у Великом рату од бугарске аустроугарске војске, потом и у Другом свјетском рату, а затим од комуниста у СР Македонији. Вођени су преговори са патријаршијом у Београду и добијена аутономија је била партијска антисрпска антихришћанска аутономија, до потпуног раскола када је Социјалистичка Република Македонија прогласила аутокефалност МПЦ и одвајање од свих православних цркви, и до 2022. када је СПЦ признала аутокефалност Македонској православној цркви. Наиме, на светој литургији у Саборном храму Светог Климента Охридског у Скопљу 24. маја прошле године, патријарх српски Порфирије прогласио је да је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве једногласно одлучио да призна аутокефалност Македонске православне цркве – Охридске Архиепископије. Патријарх Порфирије је томос којим се потврђује аутокефалност Македонске православне цркве – Охридске архиепископије уручио архиепископу Стефану 5. јуна 2022. године у Београду. Аутокефалност МПЦ су такође признале Бугарска православна црква (али не под тим именом) и Руска православна црква. Цариградска патријаршија је, претходно, истог мјесеца изнијела свој став према називу и имену МПЦ – на заједничкој молитви МПЦ је од Цариградске патријаршије добила документ о повратку у канонски статус. Грчке цркве не признају аутокефалност МПЦ оспоравајући назив цркве, те сматрају да само Васељенска патријаршија може дати аутокефалност, а не помјесна мајка црква. (Однос Српске ПЦ и Бугарске ПЦ према називу Македонска црква говори о политичком ставу према присвајању повијесних права.)

Овог мјесеца ће бити окончан процес интеграције Охридске Архиепископије СПЦ у МПЦ и завршен процес превазилажења македонског раскола, у којем је Српска Православна Црква показала став помирења према православнима у С. Македонији. Према Википедији, у саопштењу Светог Синода Цариградске Патријаршије се наводи: „Свети Синод, који се састао у понедељак, 9. маја 2022. године, под председавањем Његове Божанске Светости, Васељенског Патријарха господина Вартоломеја I, исцрпно је разматрао црквени проблем у Сјеверној Македонији и, оцењујући у завршној фази, жалбу (,еклитусʻ) помјесне Цркве Мајки Цркви, као и поновљене апеле државе Сјеверна Македонија, одлучили су следеће: У евхаристијском општењу, прима јерархију, свештенство и народ ове свете Цркве под руководством Архиепископа Стефана, лијечећи рану раскола и поливајући ,светим вином и уљемʻ ране наше помјесне православне браће. У том циљу се усваја важећи Патријаршијски и Синодални закон: Пресветој Српској Цркви остаје да одлучује о административним питањима која постоје између ње и Цркве у Сјеверној Македонији, наравно, у оквиру канонског акта и црквеног предања. (Његова Светост Архиепископ цариградски, новоримски и васељенски патријарх Вартоломеј I.)“

У Томосу о аутокефалији пише да СПЦ „уступа на коришћење“ своје историјско наслеђе новој аутокефалној Цркви. Српска православна црква није имала приступ својим јужним епархијама од 1941. године, а данас сви српски архијереји и патријарх имају приступ свакој светињи у С. Македонији и сви архијереји из С. Македоније имају доступ свим српским светињама широм света. „Статус Цркве у Северној Македонији је канонски потпуно и исправно регулисан. Испуњена су два главна услова: није прошла теза да Српска православна црква мора да призна пуч, односно самопроглашену аутокефалност (1967), а, са друге стране, она је на делу показала да јој приоритет представљају јединство Цркве и спасење душа и савести око два милиона верника.“

Ваљаност одлуке СПЦ ће се брзо показати односом Македонске православне цркве према Српској и другим православним црквама. Један од разлога канонског признања Македонске православне цркве од стране СПЦ је и избјегавање украјинског сценарија, сукоба словенских православних народа. Један од фактора помирења са православним народима могао би бити православни народ С. Македоније који би био за јединство са православним српским сународницима, а можда и свештенство ако би се вратило православном предању и напустило племенско-политичке ставове под православним псеудонимом. Међутим, постоји могућност да се у С. Македонији у црквеној и државној власти појача антиправославна политика инсистирањем на аутохтоности македонског народа и језика. Идеологија историјског ревизионизма у С. Македонији траје од оснивања Социјалистичке Македоније, која се испољава преправљањем и уништавањем артефаката који свједоче назив српске народности и српског племства на простору Македоније, посебно на натписима фресака средњовјековних манастира и у средњовјековним рукописима. Тежња одређених кадрова МПЦ је приближавање римокатолицизму, попут православних цркви које су прешле на католички календар, што је почело преласком Цариградске патријаршије на грегоријански календар 1922. године.

С. Македонија је под сталним притиском агресивне албанске племенске и исламске политике. На примјер, прије два мјесеца исламска заједница је наставила изградњу џамије и насеља у близини православних Светиња на Охриду, која је привремено била прекинута. Међутим досадашња пракса показује да су присталице таквих политичких нација били против православних сународника, заједно са исламистима и унијатима. Црногорци (као социјалистичка политичка нација), „монтенегрини“ како их називају православни сународници, са прохрватским политичарима и исламистима нападају православне храмове и сународнике. Разлог сарадње исламиста са Црногорцима против православних је мала бројност муслимана у Црној Гори, док муслимана у С. Македонији има много више и нису принуђени на сарадњу са „Македонцима“ већ спроводе прогон и национално преименованог православног народа. У том контексту, важно је запазити да у С. Македонији албански језик има статус службеног језика, а немају га српски и бугарски језик, као словенски језици сродни „македонском језику“, што говори о политици албанске асимилације у С. Македонији, али и  о „македонској“ језичкој политици према језицима словенских сусједа.

Словенски дијалекти у њемачком југословенском пројекту

Данас можемо констатовати континуитет католичко-комунистичке коалиције у колонизацији српског језика, као и у колонизацији руског језика у Украјини. Наиме, за православне народе које католичка мисија није могла превести у католицизам Конгрегација је преко језичке политике кодификовала на основу дијалеката једног језика нове језике као основе „нових нација“ ради разградње православних народа и превођења мањих националних заједница у католицизам.

После промјене имена републике Македоније у Сјеверна Македонија, што је био услов Грчке да С. Македонија приступи преговорима за чланство у ЕУ, Влада Бугарске је октобра 2019. усвојила одлуку да као свој услов за приступање С. Македоније преговорима за чланство у Европској унији постави црвену лингвистичку линију – да С. Македонија промијени назив званичног језика. Као што Грци тврде да назив Македонија представља и грчки географски и повијесни простор, тако бугарски филолози тврде да су руководство Р. Македоније и југословенски језикословци македонским језиком назвали дијалекте бугарског језика. Влада Бугарске је усвојила документ који дефинише услове за преговоре С. Македоније са Европском унијом. Софија тражи да Скопље одустане од термина „македонски језик“ – и да користи фразу „званични језик Републике Сјеверне Македоније“, а да се, ако је потребно, уз термин македонски језик сваки пут дода и ограда – „у сагласности са Уставом Републике Сјеверне Македоније“.Бугарски филолози тврде да је језик у Сјеверној Македонији производ еволуције дијалеката бугарског језика. Такође, Бугарска је тражила и да се у Македонији из уџбеника избаце формулације попут „бугарски фашистички окупатор“ за војне јединице које су у Другом свјетском рату као војска Вермахта окупирале Македонију, тј. југоисточну Србију. Постављен је и захтјев за рехабилитацију жртава комунизма.

Прије Другог свјетског рата, дијалекти на простору данашње С. Македоније, која је била у саставу Краљевине Југославије, су сматрани јужним дијалектима српског језика. „Македонски језик“  је постао званичан језик Социјалистичке Републике Македоније 1944. године. Југословенска језичка политика аустроугарске Југословенске академије, потом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Краљевине Југославије, и затим Социјалистичке Југославије јесте распарчавање српског језика, а не бугарског. Аустрославистичка канцеларија је и бугарски језик укључивала у југословенски језички програм али због одређених разлога рад Југословенске академије у Бугарској се састојао у јачању бугарске језичке самосталности у односу на руски језик да не би био припојен руском дијалекатском атласу.

У контексту бугарског утицаја на Македонско национално и црквено питање, и у контексту континуитета пројекта Југословенске језичке политике, важно је знати да је аустрославистичка југословенска језичка политика спровођена и на простору Бугарске. Бугарска је била планирана у аустрославистичком програму као чланица Југословенске језичке и државне заједнице, чије наслеђе бугарски филолози и политичари до данас поштују. Бугарско велепосланство у Хрватској и бугарски државници традиционално одају почаст њемачком бискупу Јосипу Штросмајеру и фратру филологу Франциску Рачком који су због доприноса духовном зближавању два народа 1884. проглашени почасним члановима Бугарске академије наука. Бугарска држава и академија почаст двојици римокатоличких мисионара одаје полагањем вијенаца на споменик бискупу Јосипу Штросмајеру и на спомен плочу фратру филологу Фрању Рачком, првом предсједнику Југословенске академије, а поводом обиљежавања бугарског националног празника Дан народних просветитеља 1. новембра, којим се одаје почаст бугарским просвјетитељима, књижевницима и свим културним делатницима који су дали допринос развоју бугарске културе, науке и образовања. Захваљујући католичком бискупу Штросмајеру, 1861. је објављена прва збирка народних пјесама браће Константина и Димитрија Миладинова, а бугарским студентима је омогућено школовање на аустрославистичком Свеучилишту у Загребу, у Аустроугарској, које је служило школовању словенских кадрова у аустрославистичкој мисији кодификовања дијалеката руског језика као независних националних језика. Због тога је у Софији саграђен споменик бискупу Штросмајеру  и једна улица названа његовим именом. Такође, католички фратар Фрањо Рачки је задужио бугарски језик и као повјесничар написао Повијест Бугарске (откривена тек 1995. у Хрватском државном архиву и објављена 1999), а као први сарадник бискупа Штросмајера помагао је Константину Миладинову у састављању првог хрватско-бугарског речника,  због чега је католички фратар Фрањо Рачки једини странац коме је постављен споменик у палати Бугарске академије наука, у Софији. (О стратешки погрешној политици Руске царевине према Бугарској националној и вјерској политици писао је детаљно дипломата Руске царевине, Константин Леонтјев.)

Подсјетимо се повијесних чињеница: средиште српске средњовјековне државе је поред Косова и Метохије био простор данашње С. Македоније, престоница српске царевине било је Скопље, у којем је Цар Душан Урош Немањић крунисан за цара, Васкрса 16. априла јулијанског календара 1346. године. (Царска титула Душана Немањића била је цар Срба и Грка – Βασιλέως και αυτοκράτορας Σερβίας και Ρωμανίας). Душанов законик (у старим преписима се назива Закон благовјернаго цара Стефана) је уз Законоправило Светог Саве, најважнији закон средњовековне Србије. Донет је на сабору властеле и црквених великодостојника, одржаном на Вазнесење Господње, 21. маја 1349. године у Скопљу, и допуњен на сабору одржаном 31. августа 1354. године у Серу. Закон је усвојен у сврху уређивања српске државе прописима који би важили за цијело царство и подједнако за све поданике. Послије смрти Цара Душана простор Македоније био је средиште најмоћније средњовјековне српске династије Мрњавчевић, са средиштем у Скопљу и Прилепу, и која је пружала најјачи отпор османској окупацији Балкана и Истока, и после чијег уништења је био отворен простор османским освајачима Балкана. (Према предању, у мом завичају у Црној Гори, у Морачи, вјерује се да смо поријеклом од рода Мрњавчевића, који воде поријекло са простора Далмације и Херцеговине.)

 

МАКЕДОНСКО ЋИРИЛИЧКО ПИСМО

Међутим, „македонски“ филолози, у кодификовању „македонског“ дијалекта, нису потпуно напустили предање ћириличне писмености, нису наставили југословенску језичку доктрину двоазбучности (диграфије) – прозелитски програм преласка на латинично писмо. Званично писмо С. Македоније је варијанта аустрославистичког југословенског „караџићевског“ српског сурогата ћирилице – мјешовитог ћирилично-латничног прозелитског правописа. Сјеверно-македонски сурогат ћирилице је, као и српски сурогат ћирилице, формиран према латинској хрватској варијанти гласовног латиничног писма, у мисији католичке колонизације српског језика и ћириличног писма. Преузета је графичка основа и систем фонолошког једноставног писма, одвојеног од графичког и семантичког система ћириличних писама. Као и у сурогату српске ћирилице, и у македонској ћирилици је задржано латинско слово Ј као симбол мјешовитог латинично-ћириличног југословенског писма, и као замјена за избачена ћириличка слова за тај глас у одговарајућим контекстима. Унесени су графеми Љ, Њ, Џ – караџићевске креације, које је В. Караџић, српски сарадник аустрославистичке канцеларије, према упутству њемачких слависта креирао ради нарушавања графичког и семантичког система ћириличког писма, произвољним промјенама сложеног система и континуитета ћириличке писмености. Њемачки слависти су дозволили српским сарадницима да праве ћириличке фолклорне фризове у сурогату српске ћирилице али у оквиру система хрватског латиничног фонетског правописа.

Латинично и ћириличко писмо су представљали границе латинске и православне цивилизације и цркве. Од прогона Светих Ћирила и Методија, програм латинске лингвистичке и вјерске мисије на Балкану био је прогон ћириличке православне писмености и припајање латинској писмености германизованих Словена, а потом одвајање ћириличког писма и књижевности православних Словена Далмације и Балкана од велике православне словенске царевине и цркве. С. Македонија, на чијем је простору у Охридској архиепископији било средиште словенске православне ћириличке писмености ученика Светих Ћирила и Методија, постала је политички медијум антиправославне „македонске“ мисије. 

Али, Сјеверна Македонија се граничи са Бугарском и Грчком које користе и поштују ћирилично православно писмо, Албанијом која користи албанску варијанту латинице, и Србијом која у програму југословенских евроинтеграција примјењује ћирилични сурогат прозелитског правописа у сврху прелаза на латинично писмо, што Македонци због наглашавања националне независности не прихватају (иако користе компатибилан латинични правопис у Удружењима „Македонаца“ у Хрватској). Зато македонски мјешовити сурогат ћирилице није показао своју праву прозелитистичку намјену.    

Будући да Бугарска, као и Грчка и Русија, користи предањско ћириличко писмо цјеловитог графичког и семантичког система, бугарска ћирилична култура би, као православно предање писмености, требало да повољније утиче на „македонски језик“ од српске југословенске језичке политике прозелитског поступног прелаза на латинично писмо, јер све партије на власти Србије и Црне Горе од распада Југославије спроводе југословенску језичку политику равноправног статуса ћириличког и латиничног писма у службеној употреби и у школском обавезном образовању.

Извор: Блог Огњена Војводића

+++

Порфирије награђен за давање аутокефалије тзв. "Македонској православној цркви"
"Руска линија" погрешно разуме - Фанар је шеф и Београдској патријаршији и "МПЦ"
Порфиријев ,,Томос" је за Македонце само ,,акт о раздруживању"; прави чекају од Фанара

"Православни" и римокатолички "богослови" потписали су текст о првенству у Цркви

 "Православни" и римокатолици су се састали да би „подстицали међусобно разумевање и поверење, који су неопходни услови за помирење“.

18 представника Римокатоличке „цркве“ и представници десет Православних Цркава (Цариградска патријаршија, Александријска патријаршија, Јерусалимска патријаршија, Румунска патријаршија, Грузијска патријаршија, Кипарска, Грчка, Пољска  и Албанска црква и Црква Чешке и Словачке) размотрили су докуменат који је припремио Координациони комитет на састанцима у Бозеу (Италија 2018. и 2019.) и Ретимну (Крит 2022.).

Прво читање овог текста изазвало је „многе амандмане и измене, које је спровела комисија за израду нацрта састављена од три православна и три римокатоличка члана“.

Текст је ревидиран и исправљена верзија представљена на пленарном састанку, где је, након детаљне расправе, постигнута сагласност о овом документу. Под називом „Саборност и првенство у другом миленијуму и данас“.

Међутим, делегација Грузијске патријаршије изразила је неслагање са неким тачкама већ измењеног документа.

Сусрет римокатоличких и православних теолога био је посвећен „синодалности и примату на Истоку и Западу у другом миленијуму“. Према писању медија, стране су „дале заједничко читање ове приче и пружиле једна другој прилику за широку дискусију у циљу промовисања међусобног разумевања и поверења, који су неопходни услови за помирење на почетку трећег миленијума“.

У закључку документа, који је Комисија одобрила, наводи се да је „међузависност саборности и првенства основно начело у животу Цркве“ и да то начело „треба да се примени како би се задовољиле потребе и захтеви Цркве у наше време“.

Поред тога, чланови Комисије су приметили да је „известан неспоразум” изазвала следећа теза документа: „Жалбе по дисциплинским питањима су такође достављане на разматрање Цариградским и другим саборима“.

Као резултат тога, Комисија је дошла до закључка да горњи ред треба читати у светлу 9. канона Четвртог Васељенског Сабора:

„Ако епископ, или клирик, има незадовољство против митрополита области - нека се обрати или егзарху велике области, или престолу царствујућег Константинопоља, и нека му се суди пред њим“.

Извор: ,,Борба за веру"

+++

Фанарска отпадија напредује: Елпидофор: "Патријарх Вартоломеј је духовни отац свих људи"
"А све Саво на кољена клечи, блиједо му лице од ужаса"
Порфиријев говор пред екуменистичком организацијом "Про Оријенте" у Бечу
Вартоломеј упутио топло писмо брату по јереси
Екуменисти настаљају дијалог о "првенству"
Екуменистичка конференција на (некада) православном Богословском факултету у Београду
Александријски патријарх - екумениста: унапређивати дело јединства сримокатолицима
"ПЦУ" "освештала икону" нацисте Бандере
Чега се правоверни стиде, тиме се Вартоломеј поноси
Врх РПЦ МП и даље форсира екуменизам упркос ставу Ватикана према рату у Украјини
Ко ће коме, ако неће свој своме?

Његош и папа

 

(Сусрет Петра Петровића II Владике Рада и римског папе)

 ...Као издавач узимљем себи за право, а због проклете екуменизације која нас је запљуснула ево у наше вријеме, да приложим овај свети документ, да се виђи како је Свети Цетињски Владика „поклонио“ се папи, па да се упореди – како то чине неки данас!

Знаменити списатељ и песник Љубомир, син Проте Матеје Ненадовића, у последњој години живота Владике Рада, срео се са њим док се налазио у Италији на лечењу. Ненадовић је у то време писао свој дневник, касније штампан као „Писма из Италије“. У 13 – ом писму, у Риму, априла 1851.г. Ненадовић пише о сусрету са римским папом.

 У изводу тог писма наводим један део! Једно послеподне били смо изван Рима, на брегу што се зове Маријус, где има један манастир и пред њим пространа тераса, одакле је врло леп изглед на Рим и на све околине. Кад смо се пред вече враћали кући и улицом близу моста Сан-Анђео возили, неједанпут наш кочијаш притера кола крају и заустави, скочи доле, отвори врата на каруцама, и брзо рече: „Ецеленца, заповедајте изаћи!“ – Зашто?“- упита Владика зачуђено. „Иде, вели, свети отац, и сад ће овуда да прође“.

 „Па нека га, нек иде! – одговори Владика – он има свој пут а ми имамо наш“. Господин Ћурчић (нап.: пише на латиници – несретној – „Цурциц“, те не могу бити сигуран какво је право презиме!, С.М.), који је седео с нама, одмах је изашао из кола.

 Кочијаш, кад види да Владика седи и не помиче се, уплаши се, боји се сам себи да не буде кажњен. И он и г. (рецимо) Ћурчић кажу нам да је обичај и наредба да сваки на ногама папу дочека док прође. И да би уверили Владику да то сваки чини, кажу му да и сами принчеви и највећи енглески лордови изађу из кола и стоје на ногама док свети отац не прође.

 Владици бјеше криво толико наваљивање, па, затварајући врата на колима, доста срдито рече:

 „Божја ти вјера, ја не хоћу срамотити оно мало Црногорскога народа. Нека иде папа својим путем, нека слази с кола ко му је и до сада слазио, а владика црногорски заиста неће!“

 Ово сведочанство казује нам, да је Његош пред странцима, као и пред својим народом имао само једно лице, он који није учио богословију, ни теолошке високе школе, руководио се Христовим  речима из Јеванђеља. Оно што је за „да“, нека буде „да“, а што је за „не“, нека буде „не“!

 Зато му је и светао спомен у роду Српском и данас после 156 г.од упокојења.

 (Пише: Миро Роглић)

________________

 *) Наслов мој. Издавач – Стојан Мандић, Панчево, марта 2008.

 Извор: „П.П. ЊЕГОШ, последњи владајући владика црногорски“, Милорад Г. Медаковић, репринт издања Књигопечатње А. Плевића, Н. Сад, 1882. – издање Стојана Мандића, Панчево – Београд, 2008.

Извор: ,,Борба за веру"

Преподобни Теодосије Кијево-Печерски: О Вери хришћанској и вери латинској: "Чувај се, чедо, кривовераца"

Преподобни Теодосије Кијево-Печерски, утемељитељ руског монаштва и Кијевопечерске лавре, велики подвижник и исповедник Православља. Живео је и деловао у време Великог Раскола, у једанаестом веку. Почетком седамдесетих година тога века написао је своје чувено Завештање великоме кнезу Изјаславу Јарославићу (1054 - 1068). Из тога "слова", управо посланице рускоме владару, кога су паписти одмах покушали да обрате у римокатолицизам, доносимо упечатљиве одломке.

ЧУВАЈ СЕ, ЧЕДО, КРИВОВЕРАЦА !

Имам за тебе реч, кнеже богољубиви, ја Теодосије, худи раб Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, у чистој и правоверној вери рођен и васпитан у добру, и научен од правовернога оца и матере који ме добром закону учаху. Веру, пак, латинску не примајте нити обичаје Латина држите и од причешћа њиховог бежите и карактера им се гнушајте. Вера је Латина наопака и закон њихов нечист, они иконе не целивају и меса у посту једу, служе на бесквасном хљебу... Мноштвом јереси својих сву су земљу обешчастили...

Чувај се, чедо, кривовераца и сваког разговора са њима, јер се и наша земља њима напуни. Ако ко спасава душу своју, чини то само живећи у Православној Вери. Јер, нема друге вере боље од наше Свете Вере Православне...

Исто тако, не приличи, чедо, туђу веру хвалити. Ко хвали туђу, на своју (Православну) Веру хули. Ако неко буде хвалио своју и туђу, тај је двојеверац, близак јереси... Ако ти ко каже - "и ваша и наша вера је од Бога", ти овако одговори чедо: "Кривоверче, зар ти и Бога сматраш двојеверним?! Не чујеш ли за ове шта Писмо каже: Један Господ, једна Вера, једно Крштење (Еф. 4,5)!"

И тако, чедо, чувај се таквих и свагда стој за своју Веру. И хвали је непрестано а са њима се не братими, него их се клони и у својој се вери подвизавај делима добрим! Милошћу, пак, милуј не само људе своје вере него и вере туђе. Видиш ли кога нагог или гладног или зимом или злом притиснутог, био то Јеврејин или Сарацен (Муслиман) или Бугарин или јеретик Латин или незнабожац - свакоме буди милостив и од несреће га избављај, ако можеш, и плате од Бога нећеш бити лишен!

Јер, Сам Бог и данас помаже незнабошцима као и хришћанима; незнабошцима иноверцима дарује се од Бога у овоме веку старање, али у будућем биће туђи добродетељи (врлини)...

Чедо! Ако буде потребно чак и да умреш за Свету Веру своју, смело иди у смрт! Тако су за веру и Светитељи умирали, а сада живе у Христу!...

(СВЕТИГОРА, великопосни број, 1993.)

ЈЕРЕСИ РИМОКАТОЛИЦИЗМА

(неколико најглавнијих)

- Филиокве (исхођење Светога Духа);

- Папски примат (првенство);

- Употреба бесквасног хлеба за Свето причешће;

- Тачан моменат освећења Светих дарова;

- Причешћивање верника само хлебом - Телом Христовим;

- Пургаторијум;

- Анино безгрешно зачеће Богородице;

- Целибат свештенства;

-  Невршење миропомазања заједно са крштењем;

- Миропомазање као искључива надлежност бискупа;

- Промена календара;

- Прослављање Васкрса противно правилима утврђеним на Васељенским Саборима;

- Крштење кропљењем, а не погружавањем. (што се тиче цркава тзв. светског псеудоправославља, код њих се такође не врши крштење трократним погружењем, него обливањем или кропљењем, слично као и код јеретика римокатолика! - примедба уредништва блога "наша вера православна")

Преузето из књиге: ПРАВОСЛАВЉЕ, Др. Матеја Матејић, Београд, 1996.


Извор: ,,Борба за веру"

Блуд и духовна борба са њим

Главе из Духовног луга, творења блаженог Јована Мосха и  Житије Конона, презвитера манастира Пентукле

Дођосмо у Лавру светог оца нашег Саве код Атанасија. Један старац нам је рекао: „Морали смо бити у манастиру Пентукла. Ту је био старац Конон, Киликијанац. Најпре је, као презвитер, служио при вршењу тајне крштења, а затим је као велики старац био упућен да сам врши крштење, и почео је да помазује и крштава оне који су му долазили.

Сваки пут када је морао да помазује жену, он би се смућивао, па је и због тога намеравао да напусти манастир. Али тада му се јавља Свети Јован и каже: „буди чврст и издржи, и ја ћу те избавити из ове битке“. Једног дана му је дошла персијска девојка на крштење. Била је тако лепа да презвитер није смео да је помаже светим уљем. Сазнавши за ово, архиепископ Петар је био погођен овим догађајем и одлучио је да изабере ђаконису за овај посао, али то није учинио, јер закон није дозвољавао.

У међувремену, презвитер Конон, узевши своју мантију, повукао се са речима: „Не могу више да останем овде. Али чим се попео на брда, Јован Крститељ га изненада срете и кротко му рече: врати се у манастир, и ја ћу те избавити из боја. Авва Конон му љутито одговори: „Буди сигурни – нећу се вратити ни за шта. То си ми више пута обећао, а обећање ниси испунио. Тада га Свети Јован посади на један од брегова и, раскривиши његову одећу, осени га три пута крсним знамењем. „Веруј ми, презвитере Кононе“, рекао је Крститељ, „хтео сам да добијеш награду за ову битку, али пошто ниси желео, ја ћу вте спасити од битке, али си у исто време лишен награде. за подвиг.”

Вративши се у манастир, где је вршио крштење, презвитер је ујутру, помазавши уљем, крстио Персијанку, уопште не приметивши да је жена. После тога, 12 година, презвитер је вршио миропомазање и крштење, без икаквог нечистог узбуђења тела, не примећујући ни да је пред њим била жена. И тако је умро."

О брату којег су обузеле блудне мисли и пао у губу

 И авва Полихроније нам је рекао да је у манастиру Пентукли био један брат који је био веома пажљив према себи и строги подвижник. Али га је обузела страст блуда. Не могавши да издржи телесну борбу, напустио је манастир и отишао у Јерихон да задовољи своју страст. Али чим је ушао у стан блуднице, одједном га је сав обузела губа. Видевши то, одмах се врати у манастир, благодарећи Богу и говорећи: „Бог ми посла ову болест, да спасе душу моју“. И даде велику хвалу Богу.

Прича авве Илије о себи

Једном сам био у пећини близу Јордана, и авва Илија нам је причао о себи, да нема општење са аввом Макаријем, епископом јерусалимским. У ово време, отприлике у шести час дана (подне), по најјачој врућини, неко је покуцао на моју пештеру. Изашао сам и видео жену. - Шта хоћеш? Говорим јој. „Мој отац и ја водимо исти живот као и ти. Моја мала пећина није удаљена више од једног камена од тебе.” И она ми је указала на место нешто јужније. „Шетајући овом пустињом“, наставила је, „осећала сам жеђ због велике врућине. Молим те, дај ми мало воде."

Извадивши шољу, дао сам јој је. Напила се и пустио сам је. После њеног уклањања, ђаво је подигао у мени плотски рат и внушао нечисте мисли. Исцрпљен борбом и немоћан да угасим плотско распламсавање, ја, зграбивши штап, изиђох из пећине у време када се и само камење загрејало од врућине, и пожурих за женом да утолим своју страст. Већ сам био на удаљености не више од једне стадије од ње. У мени је горела страст. Одједном сам дошао у екстатично стање и видео да се земља отворила и прогутала ме. И сад видим: леже мртва тела, трула, распаднута и испуштају неподношљиво злосмрадије... И неко је, сијајући светошћу, показао на тела и рекао: „Ово је тело жене, а ово су мушкарци. Задовољи своју страст како хоћеш и колико хоћеш... А зарад тог и таквог задовољства - види колико подвига желиш да изгубиш! Ето зашто хоћеш да се лишиш Царства небеског због ког греха! О, јадно човечанство! За један час (грешног задовољства) да ли сте спремни да уништите подвиг живота?!” У међувремену, од јаког злосмрадија, пао сам на земљу. Приближавајући ми се, свети човек који ми се јавио, подигао ме је и утишао буру у мени. И вратих се у своју келију благодарећи Богу.


Извор: ,,Борба за веру"

Авва Доротеј: О томе да не треба следити за својим разумом

Видите ли, братијо, силу ове изреке. Видите ли чему нас учи Свето Писмо? Оно нас упућује на то да не следимо за самима собом, да немамо свој разум, да не сматрамо да можемо сами собом управљати. Нама је потребна помоћ, потребни су они који ће нас по Богу водити. Нико није несрећнији и ближи погибији од људи који немају наставника на путу Божјем.

Јер, шта значи речено: који немају воћства, падају као лишће? Лист најпре увек бива зелен, свеж, наочит; затим постепено вене, отпада и најзад га пренебрегавају и газе. Тако и човек којим нико не управља, најпре увек има ревност за пост, за бдење, за безмолвије, за послушање и за друга добра. Затим, то усрће постепено слаби и он, немајући никог ко би га поучио, подржао и разгорео у њему усрђе, неосетно вене, пада и постаје, најзад, робом непријатеља, који са њиме чини шта хоће. О онима који откривају своје помисли и поступке и све чине са саветовањем каже се: спасење је у многим саветима. Не каже се: саветима многих, то јест, да би се требало са сваким саветовати, него даје потребно саветовати се о свему са оним у кога се има поверење, и то саветовати се тако што би се све откривало и у свему питало за савет, а не тако што би се једно говорило а о другом би се прећуткивало. За таквог важи реч да је: спасење у многим саветима.

Ако човек не открива све што се њега тиче и нарочито, ако има рђаву навику или васпитање, то ђаво налази у њему било неку самовољу, било неко захтевање свога права, којима га и обара. Када ђаво види да неко неће да греши, он није толико неискусан у чињењу зла да би почео да га подстиче на неке очигледне грехе и не говори му: иди учини блуд, или: укради, јер он зна да ми то нећемо, него налази у нама, као што сам рекао, неку самовољу или неко искање свога права, и тиме нас под видом нечег доброг повређује. Због тога је опет речено: лукави чини зло када се меша са праведним (Прич. Сол. 11, 15). Лукави је ђаво и онда чини зло кад се меша са праведним, то јест кад се сједињује са нашим захтевањем свога права; тада он постаје јачи, штетнији и делатнији. Јер, када се ми држимо своје воље и следимо за прегањањем око свога права тада, чинећи наводно добро, ми сами себи плетемо замке и чак не знамо како гинемо. Јер, како ми можемо разумети вољу Божју, ако верујемо сами себи и држимо се своје воље?

 Због тога је ава Пимен говорио да је наша воља стена измећу човека и Бога. Видите ли снагу те изреке? И још је он додао: она је као камен који стоји насупрот и који се противи вољи Божјој. И тако, ако човек остави своју вољу, тада и он може рећи: с Богом мојим ћу прећи стену; Бог мој и непорочан је пут Његов (Пс. 17, 30-31). Веома дивно речено! Јер само тада ће човек видети пут без порока када остави своју вољу. А када се повињава својој вољи, тада не види да су непорочни путеви Божји; но, ако чује било шта што се односи на поуку, он је одмах прекорева, пљује, удаљује се од ње и чини јој супротно. Јер, како он може да поднесе нешто или да послуша било чији савет кад се он држи своје воље?

Даље старац говори о оправдању: ако оправдање буде пратило самовољу, то такав човек не иде добро. Каква само доследност постоји у речима светих! Заиста је то права смрт, велика опасност и велики ужас кад се оправдање споји са самовољом. Тада несрећник савршено пада. Јер ко ће таквог натерати да поверује како други човек боље од њега зна шта је њему на добробит? Тада он потпуно следи за сопственим помислима и најзад, враг како хоће спрема његов пад. Зато је речено: лукави чини зло кад се меша са праведним, и мрзи глас утврђења (Прич. Сол. 11, 15).

Каже се да мрзи глас утврђења јер не само да само утврђење он мрзи, него и сам звук његов он не може да чује; и сам глас мрзи када било шта говоре што служи као поука. И пре него што онај који пита о нечему корисном почне да дела у том смеру, и пре него што враг сазна да ли ће он да испуни то што је чуо или не, већ то само што се пита неко или што се слуша нешто корисно, сам глас и сам звук таквих речи, он мрзи и они су му одбојни. А због чега то? Зна он да ће се његово зло одмах обелоданити чим се само почне питати или говорити о нечем корисном. А он се ничега више не плаши од тога да буде препознат јер тада он већ више не може да сплеткари како хоће. Јер, ако се душа утврђује тиме што човек пита и открива ове и слуша од било кога искусног: ово ради, а то не чини; то је добро а то није; то је само оправдање а то самовоља, и такође слуша: сада није време за ову ствар, а други пут чује: а сада је време, тада ђаво не налази на који начин да штети човеку или како да га сруши зато што он увек бива, као што сам већ рекао, усмераван и са свих страна утврђен, те се на тај начин на њему испуњава то да је спасење у многим саветима. Лукави то неће него то мрзи јер он хоће да чини зло и радује се због оних који немају вођства. Због чега? Зато што они падају као лишће.

Сети се оног брата којег је волео лукави и о ком је говорио ави Макарију: имам једног брата који се врти као чигра кад ме види. Такве он воли, због таквих се он радује јер су без управљања и не предају се човеку који их по Богу може помагати и водити. Зар није тада демон ишао свој братији, када га је свети видео да носи различита јела у тиквама? Зар није све нападао? Али, сваки од њих је, кад би осетио његове замке, журио и откривао своје помисли те је могао да у време искушења добије помоћ; због тога лукави није могао да их победи. Нашао је он само једног несрећника који је следио за собом и који ниоткуда није имао помоћи, и због тога је лукави поступао са њим као са играчком и, одлазећи, њему је захваљивао а друге је проклињао. А када је он рекао светом Макарију о тој ствари и за име брата, свети је пошао ка њему и нашао је да је узрок његовог пада било то што он није хтео да открива своју савест. Због тога га је враг и вртео како је хтео. И кад га је свети питао: како иде, брате?, овај је одговорио: твојим молитвама, добро. И кад га је свети опет запитао: не бориш ли се с помислима?, он је одговорио: сада сам добро. И није хтео ништа да открије све док га свети није на искусан начин навео да искаже шта има у себи. Затим га је утврдио, рекавши му из речи Божје, па се вратио. По своме обичају враг је опет дошао желећи да обори овог брата, али се постидео јер га је нашао утврђеног и исправљеног, и више није могао да се изругива над њим. Зато се удаљио не успевши ништа да учини и будући посрамљен и од њега. Због тога, када га је свети опет упитао: како је тај брат, твој пријатељ?, он га већ није називао пријатељем него непријатељем и рекао је проклињући га: и тај се покварио, и он ме не слуша, и чак је постао љући од свих других.

Видиш ли зашто враг мрзи глас утврђења? Зато што он увек жели нашу пропаст. Видиш ли зашто он воли оне који следе за собом? Зато што они помажу ђаволу и сами себи плету замке. Ја не знам за други пад монаха осим кад он верује свом срцу. Неки говоре: човек пада због тога, или због тога, а ја, као што сам већ рекао, не знам за други пад осим овога. Ако си видео оног који је пао, знај даје он следио за самим собом. Нема ништа теже и погубније од тога.

Мене је Бог сачувао и ја сам се увек бојао ове опасности. Када сам био у општежићу, ја сам откривао све своје помисли старцу ави Јовану, и никада се нисам решио, као што сам већ рекао, да било шта урадим без његовог савета. Понекад ми је помисао говорила: зар ти то исто неће рећи и старац, зашто хоћеш да га узнемираваш?, а ја сам јој одговарао: проклета да си ти и твоје расуђивање, и твој разум, и твоја разборитост, и твоје знање, јер то што ти знаш, то је од демона. И тако сам ја ишао да питам старца. Понекад би се десило да је он одговарао исто то што је и мени било на уму. Тада мије помисао говорила: ето, дакле, то је исто што сам ти и ја говорила; зар ниси само узалуд узнемиравао старца?. А ја сам одговарао помисли: сада је то добро, сада је то од Духа Светог, а твоје је било зло, од демона, од страсног стања.

Тако ја никада нисам себи дозвољавао да верујем својим помислима ако нисам питао. И верујте ми, братијо, да сам био врло спокојан, врло безбрижан, тако да сам се чак жалостио због тога, као што сам већ о томе говорио: јер сам слушао да нам кроз многе невоље ваља ући. у Царство Божје (Дап. 14, 22). Видећи да немам никакве невоље, ја сам се бојао и био сам у великој недоумици, не знајући узрок таквог спокојства, све док ми старац то није објаснио рекавши: не секирај се, јер свако ко се преда на послушност оцима има такво спокојство и безбрижност.

Зато се и ви, братијо, постарајте да питате за све и да не следите за собом. Схватите каква се у тој ствари налази безбрижност, каква радост какво спокојство.

А пошто сам рекао да никад нисам био узнемирен, то почујте и то шта ми се тада десило. Док сам још био у општежићу, једном је на мене наишла велика и неподношљива туга. Ја сам био на таквој муци и у таквој тескоби да сам скоро био готов да испустим душу. Та жалост је била ђавола смицалица и до ње долази услед ђавоље зависти. То стање је врло тешко подношљиво али кратко траје: мрачно је, притискајуће и безутешно, нигде да се нађе мир него одасвуд долази само тескоба, одасвуд стешњеност. Ипак, благодат Божја брзо посећује душу, јер када је не би посетила, нико не би био у стању то да поднесе. И ја сам био, као што сам рекао, у таквом искушењу, у таквој тескоби. Једног дана, када сам неутешан стајао у манастирском дворишту и молио се због тога Богу, изненада сам погледао у унутрашњост цркве и видео неког у виду епископа који као да носи овчији кожух и улази у олтар. Ја се никада нисам приближавао непознатима или посетиоцима без потребе или наредбе, али ме је тада нешто просто вукло и ја сам пошао за њим. Ушавши, он је дуго стојао са рукама подигнутим према небу, а ја сам стајао иза њега молећи се у великом страху, јер мене је због његовог изгледа обузео ужас. По завршетку молитве он се окренуо и пошао ка мени и што се више приближавао, то сам све више осећао како се од мене удаљавају туга и ужас. Затим је он, ставши преда мном, пружио своју руку, дотакао ми прса и ударајући у њих својим прстима, рекао: чекајући очекивах Господа и чу ме и услиши молитву моју: и изведе ме из рова јада и из блатног глиба; и постави на камен ноге моје и исправи стопе моје, и стави у уста моја песму нову, хвалоспев Богу нашем (Пс. 39, 24). Све ове стихове он је изговорио три пута ударајући ме, као што сам рекао, по прсима, а затим је изашао. Одмах после тога су се у моје срце уселили светлост, радост, утеха, сладост и ја сам постао други човек. Када је он изашао ја сам пожурио за њим, желећи да га нађем, али то нисам успео јер је постао невидљив. Од тога времена ја, по милости Божјој, више нисам био узнемираван тугом ни страхом, јер ме је Господ заштитио од њих ради молитава ових светих стараца.

Ово сам вам рекао, братијо, да бисте знали какво спокојство, безбрижност и сваку утврђеност има онај који не следи за собом, него све у вези себе пребацује на Бога и оне који га по Богу могу водити. Научите се и ви да питате о свему и да не следите за собом, јер је то добро, јер је то смирење, спокојство, радост. Јер зашто би се неко узалуд растрзавао? Није могуће спасти се на сваки други начин осим овако.

Неко међутим, може да помисли: »а ако неко нема кога да пита, шта онда треба да ради? Заиста, ако неко уистину хоће свим својим срцем да испуњава вољу Божју, тога Бог никада неће оставити, него ће га увек управљати по Својој вољи. Јер уистину, ако неко своје срце управи к вољи Божјој, то ће Бог и мало дете да просвети како би му пренело Његову вољу. А ако неко неће искрено да испуњава вољу Божју, то макар и ка пророку да оде, Бог ће и пророку у срце положити да му одговори према његовом поквареном срцу, као што се у Писму каже: но ако би се пророк преварио, па рекао што, ја Господ преварих онога пророка (Јез. 14,9). Због тога смо ми дужни да се свом снагом управљамо по вољи Божјој и да не верујемо сопственом срцу. Ако се и деси да је нешто и добро и ако и чујемо од неког светог да је то што чинимо добро, ми смо дужни да то сматрамо добрим, али не и да верујемо да то у потпуности добро вршимо и да је у тој мери савршено како би то требало. Дужни смо да то вршимо са свим својим моћима, али опет да другима препуштамо суд о томе како смо то учинили, не бисмо ли сазнали да ли смо добро учинили. И после свега не треба да будемо безбрижни него да очекујемо и Божји суд, као што је и свети ава Агатон, када су га питали: зар се и ти, оче, бојиш?, одговорио: до сада сам се ја трудио по својим силама, али не знам да ли је Богу угодан мој труд; јер, друго је суд Божји а друго људски. Нека би нас Господ сачувао од невоља оних који следе за собом и удостојио нас да се држимо пута отаца наших.

Свештенослужитељ ни у празној цркви не служи сам Свету Лигургију

Литургија се служи не само да би се верни народ причестио и да би се поменули живи и упокојени. Пре свега, Евхаристија је Бескрвна Жртва благодарења Богу за сва Његова велика доброчинства, укључујући Стварање, Промишљање о свету и човеку, и Искупљење. А приношење жртве Богу је прва дужност свештеника.

Никада свештеник, чак и ако у потпуној самоћи обавља богослужење, а тим више литургију, не служи сам. Са њим су присутни и они које он помиње – упокојени, прослављени и непрослављени свеци, анђели. А његов (возглас) „мир свима“, превазилазећи све просторе и баријере, предаје се његовим блиским (људима) и чедима духовним, живим и упокојеним, које он има у виду, вршећи своје усамљено богослужење за ЦЕЛУ ЦРКВУ.

„Тајна Евхаристије је Тајна над тајнама, у којој се видљива Црква преображава у Цркву – Тело Христово, нови народ Божији, Храм Духа Светога. То се врши жртвом и евхаристијском трпезом, коју је установио Сам Христос, на којој цела Црква (и земаљска и Торжествујућа) приноси Богу, у име Христово, Жртву хвале, спомињући Смрт и Васкрсење Господње.

И прихватајући преобраћање Хлеба и Вина, нашег приношења и спомињања, у Тело и Крв Христову, Црква се причешћује Њима у савршеном сједињењу са Њим“.

Примери праксе служења Литургије без мирјана из Житија Светих Отаца и Отаца Атонских:

1. Свети и праведни Алексеј Мечев: „Осам година ја сам служио литургију сваки дан у празној цркви“, говорио је касније батјушка (свештеник). „Један протојереј ми је рекао: Кад год прођем поред твоје цркве, сви код тебе звоне (певају). Улазио сам у цркву – и тамо празно (нема никога)... Ништа ти неће успети, узалуд звониш (певаш)". Али отац Алексије се тиме није смућивао (збуњивао) и настављао је да служи“.

2. Свети Теофан Затворник. О њему је дословно написано следеће: Светитељ је редовно служио Божанствену Литургију, увек сам, служио је ћутећи, а понекад је нешто читао и певао. О келијнику оцу Евлампију тамо је записано да га је светитељ само повремено примао, као и настојатеља пустиње архимандрита Аркадија и духовника игумана Тихона.

Иначе, тамо може се пронаћи следећи опис. Године 1872. свети Теофан је својим рукама подигао малу црквицу код себе у келијама, одвојивши за њу део највеће просторије – гостионице, где је и почео да обавља све црквене службе потпуно сам, без саслужитеља. Пошто је наложио на себе велики подвиг строгог затвора, он више никога није примао, осим настојатеља пустиње архимандрита Аркадија, свога духовника игумана Тихона и свога келијника. Светитељ-затворник је 10 година служио Литургију у својој келијској црквици недељом и празницима, а последњих 11 година свакодневно. На питање једног од својих најближих поштовалаца, како он служи Литургију сам, светитељ је одговорио: „Служим по служебнику, ћутећи, а понекад и запевам...“

3. У мемоарима, у успоменама митрополита Венијамина (Федченкова) о Светом Теофану (Бистрову) Полтавском записано је, да је владика служио Литургију свакодневно „сам, без људи са стране“.

4. У житију Светог Спиридона Тримитунтског има веома занимљив тренутак о усамљеној служби у храму: Једном је Свети Спиридон ушао у цркву у свом граду у време вечерње. Десило се тако, да у цркви није било никога, осим свештенства. Али, без обзира на то, он је наредио да се запали много свећа и кандила, и сам је стао пред олтаром у духовном умиљењу. И кад је он у одређено време возгласио: „Мир свима!“ – а није било народа, који би дао уобичајени одговор на возглас светитеља "мир свима", одједном се чуло одозго велико мноштво гласова, који су возглашавали: „И духу твојему“.

Тај хор је био велики и усклађен и милозвучан бољи од сваког људског певања. Ђакон, који је читао јектеније, дошао је у ужас, слушајући после сваке јектеније неко чудесно певање одозго: „Господи, помилуј!“ Ово појање чули су чак и они, који су били далеко од цркве, од којих су многи ужурбано пошли ка њему, па како су се приближавали цркви, чудесно певање им је све више испуњавало уши и веселило (услађивало) њихова срца. Али кад су они ушли у цркву, нису видели никога, осим светитеља (Спиридона) са неколицином црквених служитеља, и већ нису више чули небеско појање, због чега су дошли у велико чуђење.

5. Из духовног Луга Светог Јована Мосха (гл. 199): Један старац светог живота служио је Литургију по јеретичком чину (обреду) грешком и незнањем, иако су анђели увек били са њим. И тада је, по Промислу Божијем, дошао к њему ђакон, који је указао да старац греши (у чину литургије). Старац није хтео да верује, па је затим упитао анђеле:

- Ево, шта ми говори ђакон. Да ли је то истина?

- Послушај га, он тачно говори – одговорили су му анђели.

- Зашто ми ви то нисте рекли?

- Бог је тако уредио, да људи буду исправљани од људи, - одговорили су анђели.

Од тог времена старац се исправио у служби и одао је благодарност Богу и брату (ђакону).

6. Болотов у својој „Историји Цркве“ помиње, да је свештеномученик Лукијан у тамници служио Литургију сам на својим грудима, јер после мучења он није могао да устане.

7. Свети праведни Јован Кронштатски о помену на проскомидији: „извадити честицу” је скупље (драгоценије) од архијерејске молитве; јер она ће се у своје време спустити у Крв Јагњетову са молитвом: „Омиј (опери), Господе, грехе овде поменутих Часном Крвљу Твојом молитвама светих“. Управо те молитве Богородице и Светих су драгоцене; зато се они и помињу; а Свети ће се помолити зато што они у виду честица леже поред споменутих живих и упокојених. Они су блиски, они су једно... Али ипак у почетку није о њима речено, него „омиј (опери)“, Сам Господе, „овде поменуте Часном Крвљу Твојом“.

8. На Атону анахорети (отшелници) служе у келијама појединачно или по два човека.

Извор: ,,Борба за веру"