„Људи моји је ли то могуће? Лудница, шта је ово?“ Питао се Младен Делић на утакмици Југославија – Бугарска, исто то се и ја питам на одлуку СПЦ на признање независности лажне цркве у Македонији. За многе шокантна вест, људи који су до јуче узвикивали за патријарха Порфирија да је достојан сада већином ћуте у неверици на једну велику издају. Већина не верује шта се управо десило, да је црква издала и продала српско наслеђе у Македонији. Но ово је само логичан след догађаја и континуитет издаје од стране оних који никад не би смели издати нити поклекнути.
Није у питању само пуко давање самосталности македонској цркви, то
повлачи за собом и предају манастира, поседа, историје и одрицање од српства на
тој вековној српској земљи. Овим се одричу Скопља, одричу се Прилепа, одричу се
Немањића и Мрњавчевића, одричу се Куманова, Битоља и Брегалнице, одричу се свих
оних знаних и незнаних што крв проливаше за српску Маћедонију. На крају, овим
се одричу и самог Светог Саве. Македонија је за Србију од животног значаја, не
само стратешки и територијално, већ пре свега духовно. Све је то бачено низ
ветар пуким гласањем бољшевизираних фанариота који себе прозваше српском
православном црквом. Њихова дела јасно говоре да нису ни Срби, ни православни
нити су црква. Посебно треба нагласити да је одлука била једногласна и да ће
као таква утрти пут даљем растакању српског народа и српске цркве. То је само
једно интересно предузеће огрезло у неморал, кукавичлук и профитерство.
Фанариотска антисрпска кривославна црква што се лажно представља као СПЦ
предано ради на томе да нестане и ово мало Срба што је остало изван граница
авнојевске Србије. Њихов штеточински рад видљив је на сваком кораку, њихово
савијање кичме пред Римом и Фанаром је мучно гледати. Они су потпуно искључили
народ из одлучивања, иако народ чини цркву. Међутим, за ово предузеће народ је
овца за шишање, није његово да се ишта пита. Црква је, на нашу велику жалост и
несрећу, постала само један од инструмената у рукама окупатора, уз САНУ и
актуелне властодршце. Одатле ћутање већине интелектуалаца на ову и све друге
издаје које починише кривославни бољшевизирани фанариоти. Врана врани очи не
вади. Из овога је сасвим јасно да нас гурају у оквире АВНОЈ-а, а нисмо далеко
ни од граница берлинског конгреса.
Они не само да су издајници, већ нам се отворено подсмевају и још кажу да
ко год се супростави овој стравичној одлуци води рат против цркве. Па добро,
против овакве цркве и треба повести рат јер ово није српска црква већ
фанариотска испостава. Дугачак је списак њихових издаја, од шуровања са
јеретицима и расколницима, па све до отвореног криминала. Један од примера је
потапање ваљевске Грачанице где су показали сво своје зло и лицемерно ћутање на
уништење светиње. Ништа не треба да нас чуди стање у ком се налази српски народ
кад погледамо ко су његови духовни оци. Најсвежији пример је раскопавање гробља
у Ариљу код цркве светог Ахилеја. Мошти светих мученика које су погубили Турци
су разбацане да их развлаче пси, а локални ага кабадахија прети тужбама свакоме
ко се томе успротиви. Жалимо се на албански и хрватски однос према Србима, а
жмуримо на још већи злочин који над нама спроводи ово интересно удружење
криминалаца у мантијама. Треба свим Србима да буде јасно да ми немамо српску
цркву, да се на њеном месту налази фанариотски бољшевички картел који све ради
на штету српског народа.
Заиста, живимо у најсрамотнијем времену наше историје. Црква тргује
светињама, академија културом, држава територијама. Народ је слуђен, обезбожен
и дезоријентисан, одузета му је личност. Једино што нас окружује је очај и
безнађе. У таквом стању најбоље профитирају мешетари свих врста, они којима је
све на продају.
Након признања МПЦ можемо очекивати признања ЦПЦ и ХПЦ, зашто стати сада
када је лепо почело. Да нам се узурпатори који се излежавају на српској земљи
не осете увређенима и повређенима. Њихова су осећања најважнија, кога брига за
српске интересе и осећаје. Заиста је жалосно видети да још увек има поприличан
број Срба који оправдавају овај сулуд потез као израз братске љубави. Они ће
аминовати све што фанариотски узурпатори ураде јер је то у нашем интересу. У
њиховом сигурно јесте, али у нашем није. Отворено нам говоре да смо малоумни,
пошто ми нисмо у стању да видимо ширу и дубљу слику, па забога двадесет први је
век. Прећутати издају или је оправдавати није доказ мудрости већ глупости и
самим тим учествовањем у истој. Са издајницима нема компромиса нити преговора.
За све се човек може покајати, сем за издају. Издаја је та црвена линија која
раздваја нас и њих. Нарочито оваква издаја!
Дошли смо у једну апсурдну ситуацију да у Црној Гори не дамо светиње, али их
зато у Македонији поклањамо. То нам говори да њих светиње брину само ако могу
извући корист од њих. У супротном, могу се поклонити, раскопати или потопити.
Да се они заиста брину о светињама патријарх не би седео у Београду већ
би био у Пећи или Скопљу, где су те светиње најугроженије. Они су овим злоделом
пљунули на вековну борбу српског народа, пљунули су на све српске светитеље и
владаре, пљунули су на саму цркву. Оно што нису успели да ураде Грци, Турци,
Бугари и комунисти успело је њима. Ништа им није свето нити им је ишта вредно.
Само да је неког ћара, да се нешто окористе. Миц по миц, неће само Македонија
или Црна Гора бити предате фанариотима на управу. На крају ће како ствари стоје
и сама српска православна црква потпасти под власт васељенског папе Вартоломеја
или неког његовог наследника. Од њих не треба да нас зачуди да протерају и
самог Светог Саву из цркве и да забране његово спомињање, као што раде и са
бројним народним обичајима које су готово искоренили.
Рат против ове клике која се лажно представља као СПЦ није рат против
српске цркве како то они покушавају представити већ пут ка оздрављењу цркве и
враћању на прави пут да постане оно што је одувек била – народна црква. Сада
никако не смемо пасти у малодушје, не смемо поверовати да је све пропало.
Управо пад у најдубљи понор води ка успону. Тако ће се и црква вратити на пут
који је устројио Свети Сава. Нека нам то буде звезда водиља ка циљу, ка
препороду српског народа, српске државе и српске цркве.
Иван Милић / Васељенска
