Сви ми знамо да светитељи Божији, ни после пресељења у небески свет не престају да се залажу за нас и траже благодат и милост пред Богом. Осветљени светлошћу лица Божијег, светитељи нас виде, знају каква осећања имамо према њима, и стога, без сумње, постају наши покровитељи, заступници и помоћници. То није тешко доказати примерима, којих има много у житијима светих. Ево једног од њих.
Живео је у
Цариграду један побожни занатлија по имену Никола, који је жарко волео Светог
Николаја и увек са посебним усрдношћу поштовао дане његовог сећања. Када је
остарио, он је, неспособан за рад, постао веома сиромашан.
Тако је у
највећој беди чекао и његов празник, који се брзо приближавао. Никола се добро
замисли: како ће славити празник? Он је исказао тугу својој жени, а она му је
одговорила: „Знаш да смо обоје стари и близу смрти; зашто да, можда и последњи
пут, не прославимо успомену на светитеља? Ево имам овај тепих, шта ће нам? Иди
и продај га и купи шта ти треба за празник.”
Никола се
одушевио понудом своје жене, узео је тепих и отишао с њим на пијацу. Тамо га је
срео непознати старац и упитао: „Куда идеш, пријатељу?“ – „Да се цењкам“,
одговори Николај, „морам да продам овај ћилим“. Старац је рекао: „Колико пара
тражиш за њега?“ „Пре је коштао осам златника“, рече Никола, „а сада бих узео
било шта што даш“. „Желиш ли да узмеш шест златника?“ упита старац. Никола је
радо пристао, узе злато, даде ћилим старцу, и они се растадоше.
Никола се
још није вратио кући, а непознати старац, који је од њега купио тепих, дошао је
код његове жене и, дајући јој тепих, рекао је: „Твој муж, мој стари пријатељ,
замолио ме је да ти вратим овај тепих; узми га.“ И са овим речима, предавши
тепих, странац је нестао.
Жена,
мислећи да је њен муж одустао да прода ћилим, јако се наљути на Николу и када
се вратио, обасипала га је прекорима, називајући га је лажовом и издајником
Светог Николе.
Муж, који је
видео тепих у рукама своје жене, био је толико задивљен да није могао ни да јој
одговори. Најзад, када је мало дошао к себи, бљеснула му је мисао: да ли је ово
чудо Светитељево? А онда је подигао руке ка небу, ускликнуо: „Слава Теби,
Христе Боже, који чудеса твориш са својим чудесним Николајем!“
Затим се окренуо жени и упитао: „Реци ми, ко ти је донео тепих? Жена је одговорила: „Леп
старац, обучен у светлу одећу, донео ми је тепих и рекао да си ти то тражио.
Нисам смела да га питам ко је он.
Тада муж
показа жени злато које је остало од продаје ћилима, као и вино, колач и свеће
купљене за празник Светог, и рече: „Жив је Господ! Верујем да је тај који је
купио тепих од мене нико други до сам Свети Никола, јер када сам му продао
ћилим, нико од оних који су били у мојој близини нису га видели и помислио да
разговарам са духом.
Тада је и жена разумела да је светитељ Божији са њима учинио чудо, и обоје једним устима благодарили су и славили светитеља. Дакле, браћо, нема сумње да нас светитељи виде, знају каква осећања гајимо према њима, и, наравно, узвратиће нам љубављу и стоструко вратити оно што ми, из поштовања према њима, посебно у дане њиховог сећања, приносимо као дар у цркву, или помажемо сиротињи. И све нас то учи да у молитви прибегавамо светима, да имамо љубав према њима, да поштујемо дане њиховог сећања и да се угледамо на њихове врлине.
Благословимо
Господа, који нам је у њима дао велике заступнике и помоћнике, и сетимо се да
су они увек спремни да од Бога измоле благодат и милост за све нас, а посебно
за оне који их воле и поштују. Амин.
протојереј
Виктор Гурјев
Атонски руски Пантелејмонов манастир, Москва, 1912.
