"Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога народа? Не може родољуб-свештеник, већ само издајник"
Владика Николај
Када је
1949. године „Савез удружења
православних свештеника у ФНРЈ“ Сатаниног апостола Тита, у његово име и име
„православне цркве у ФНРЈ“, започео посао[1] који је ових дана сабор
првосвештеника београдске патријаршије, у име Оца и Сина и Светога Духа,
завршио, огласио се изгнани Владика Николај Велимировић, и о томе науму и делу
рекао ово:
„Ова
самозвана и самоодобрена црквена организација цепа јединство свога сопственог
народа тиме што је организована по федералним државним јединицама које признају
пет националности у Југославији, и то српску, хрватску, словеначку, црногорску
и македонску! Зар и један српски свештеник може и сме признати ово цепање свога
народа? Не може родољуб-свештеник, већ само издајник.
Како може и
један српски свештеник да призна географски назив – Црна Гора – за нацију? Јер
када Србин из Црне Горе вели за себе да је Црногорац, то је исто као кад и онај
из Војводине каже да је Војвођанин, или из Шумадије да је Шумадинац, из Босне
Босанац, из Лике Личанин, из Херцеговине Херцеговац итд. Још је тежи случај са
признањем „македонске народности“, што може да призна само неки суновраћени
свештеник...“
Да покушамо
да саберемо два и два, ми слабоумни и недостојни синови којима су ове речи, као
аманет, упућене.
Србски
свештеник (а најпре првосвештеник) који би прихватио и признао растакање
србскога народнога бића, Цркве, у новодизајниране
ватиканско-коминтерно-фанариотске франкенштајн нације и цркве, је издајник (а
ако је архијереј, онда је архииздајник).
А онај, специфично,
који би признао да је народ Старе Србије, Душанове и Маркове, „македонски
народ“, тај је суновраћени свештеник.
По
сведочанству Јеванђеља, издајник („издајник Мој“, Матеј 26:46) и суновраћени
свештеник, (апостол-епископ: „он, стрмоглавивши се...“, Дела Апостолска 1:18),
јесте Јуда.
А онај ко се
поклони јуди, као православном првосвештенику-апостолу, признајући његову власт
над собом, поклонио се оцу Јудином. И тиме је, како на другом месту о истом
вели исти Владика Николај, „признао власт Сатане над собом и постао његова
својина“.
А ако неко
од Срба данас није кадар да сабере ове две речи у један смисао, и да тај смисао
појми, то је само знак и потврда да је већ постао Сатанина својина.
Ој, кукавно
Србство угашено!
Евсевије П.
На Светог
Ахилија 2022.
___________________
[1] У Резолуцији (одлуци) скупштине тога савеза, између осталог стоји: „У циљу што јаче сарадње и удела наших народа у обнови и гигантској изградњи земље, кроз коју се стварају сви услови њенога социјалистичког преображаја – народно православно свештенство је приступило тим узвишеним задацима одмах по ослобођењу наше отаџбине, а да би што боље и позитивније деловало и веће резултате остваривало – основало је своја сталешка удружења на територијалним разграничењима својих народних република. Досадашњи рад и успеси у раду остварени кроз рад републиканских удружења показали су сву правилност и једино могуће решење свих проблема, који су се пред народно свештенство постављали, те закључујемо да се они једино и могу на овој основи и решавати и решити.“
Данас,
непуне три генерације касније (73 године), патријарх српски господин Порфирије
и свети архијерејски сабор СПЦ потврдили су сву правилност става својих отаца,
и њихово визионарско дело запечатили највишим канонским документима, у име Оца
и Сина и Светога Духа, и у име свих Срба.
